Моја Љубав
Сад је љубав моја једна вила тмурна,
Осамљена, пуста, паучљива, бона...
Више руже жуте не машу с балкона,
Ни кактуси рујни из мраморних урна.
У стрехи се крова гнезде миши слепи;
У прозора свијех, расклимана, гњила,
Кô у мртве тице, висе оба крила,
А по њима паук своје мреже лепи.
Где шедрван мутни спрам капије прска
Низ прагове крње рибњаку се сиђе,
Но лабуда нема... Поврх воде риђе
Леже мртви венци лотоса и трска.
Само ноћи које, кад огрну ти'о
Струке месечине баште виле старе,
Све дворане сину, тремови се жаре,
И са харфа свуда звук се диже мио.
Свих прозора снова уздигну се крила,
Као да би негде полетети хтела;
И пуна корала потеку сва врела
Радости и песме, где су гробља била.
Нове светле капље расипа фонтана -
Из дробних драгуља лепа плане боја;
И при месечини ведра слика твоја,
У своду од ружа јави се алтана...
Лотоси зашуште по рибњаку целом,
Кô седеф сва вода заблиста из рама
Јасика и бреза, а ти озго, сама,
На лабуда свога машеш ружом белом...
Он ускрсне... Крила, кô два бела једра,
Подиже и кружи надомак фонтане -
У те гледа... Златно, из брезине гране,
Месечево копље погађа му недра.
Но све мине... Снова ћути вила тмурна,
Остављена, сама, паучљива, бона...
Више руже жуте не машу с балкона,
Ни кактуси рујни из мраморних урна.