Моме Гарику

Војислав Илић

Моме Гарику Писац: Војислав Илић

Гариче, мани занос драг,
Силази с твога трона,
Нек дрвен скиптар носи враг
И круну од картона!
Под скромном сенком дома мог
Спокојство леност пружа,
Где мирно дрема мали бог
У жбуну мајских ружа.
Ту бурних жеља силна моћ
Не мори људске груди
Спокојно овде пада ноћ,
Спокојно зора руди.

И ја, кô мирни, добри ђак
Жуковског и Пушкина,
Чим тихи, тајни падне мрак,
Спремићу доста вина.
И с мудрим збором, драги мој,
Обичај то је стари
Изменићемо поглед свој
На многе важне ствари.
И ако мудри овај збор
Неслоге дигне старе,
Утопићемо братски спор
У вино, у пехаре!

Ал' ти се ломиш? Поглед твој
Талију само тражи;
Ти цели живот дајеш њој,
И њен те немар дражи.
Ах, то је, збиља, живот лош,
Јер оркан често дува,
И то ме само теши још,
Наш Ментор што је чува.
Он музу пази као кћер
И њојзи даћу спрема;
Тај човек има добар смер,
Штета што мозга нема!

Поклоник музе, ради ње
Мамона који кади,
Све што је скромно гони, све,
Кресиду од ње гради.
И тако чува Ментор луд,
Теолог с важним видом,
Талије српске ведру ћуд
Развратним својим зидом.
И једног дана вила та,
Невино ово дете,
Презреће редом блага сва
За канкан и балете.

И круна твоја с чела твог
Талијом, драги, самом
Презрена биће дана тог,
Заједно с нашом драмом.
А њена мила, гола груд,
С барјаком срамне страсти,
Позваће к себи занос луд
3а роба своје власти.
Јер прво поглед, после нâд,
Затим се пољуб даје
А најзад... драги, то је јад,
Најзад се све продаје.

16. март 1883.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 160-161, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.