Младост Доситија Обрадовића/12

ДРУГИ ЧИН

ДРУГА ПОЈАВА

ДРУГА ПОЈАВА
Пређашњи без ВАСИЛИЈА - затим ДОСИТИЈЕ и НИКА ПУТИН

АНТОНИЈЕ:
Мора да су какви карловачки благодејанци!... Нешто ми мршави изгледају; ваљда их је гладовање отерало те су дошли да се мало захране.
ЈАНИЋИЈЕ:
Та ваљда у благодејанију баш није тако рђав кост?
АНТОНИЈЕ:
Није тако рђав, да не може гори бити; али да је само мало гори, онда благодејанци осем воде не би ништа добили!...
ИГУМАН:
Богме, онда таког благодејанија има дуж целога Дунава!... А ево их већ долазе.
(Улазе Доситије и Ника Путин. — Пољубе игумана у руку.)
НИКА (лагано Доситију):
Одговарај ти на оно што буду питали.
ДОСИТИЈЕ (тако исто):
Не старај се; пусти само мене.
ИГУМАН:
Од куд сте ви, децо?
ДОСИТИЈЕ:
Из Баната.
ИГУМАН:
А далеко ли сте накањени?
ДОСИТИЈЕ:
Овде би ради остати, ако нас примите.
ИГУМАН:
Што ћете овде?
ДОСИТИЈЕ:
Наумили смо се покалуђерити.
ИГУМАН:
А имате ли ви оце и матере?
ДОСИТИЈЕ:
Овај мој друг (Показује на Нику) има матер, а ја сам и без оца и без матере.
АНТОНИЈЕ:
Да т’ кажем, оче игумане, ја ћу тога малога узети, а Максиму ћу дати пут, јер је несташан као враг, и јутрос ми је нов крчаг разбио.
ИГУМАН:
Оче Антоније, зар сам ја овде ага на Кареја?
АНТОНИЈЕ:
Та немој се, бога ти, љутити! Ја знам да си ти игуман; ал’ ако га ти узмеш, како си ти љут и напрасан, он ће трећи дан од тебе побећи. Ти знаш да код тебе ђак не може обастати.
ИГУМАН:
Ако буде као твој Максим, неће ни трећега дочекати!... (Доситију.) Ти мали, како се ти зовеш?"
ДОСИТИЈЕ:
Димитрије Обрадовић.
ИГУМАН:
А из кога си места.
ДОСИТИЈЕ:
Из Чакона.
ИГУМАН:
Е, добро, дакле; реци сада хоћеш ли бити мој ђак?
ДОСИТИЈЕ:
Хоћу.
ИГУМАН:
Но, пољуби руку, пак ти не слушај тога великога и брадатога; он говори шта му на уста дође. Ако ти само будеш добар, у свем Опову нећеш наћи бољег од мене. А ти, оче Јанићије, и тако си параклисара, а без ђака си, узми тога другога. Он је појачи; баш како ваља за параклисару.... (Окрене се Доситију и Ники.) Но јесте ли задовољни?
ДОСИТИЈЕ и НИКА:
Јесмо.
ИГУМАН:
А јесте ли гладни?
НИКА:
Ја јесам по здраво.
ДОСИТИЈЕ:
Ја нисам ништа.
ИГУМАН:
Е, јесам ли ти рекао, оче Јанићије, да је овај (показује на Нику) таман за параклисару.... Хајде одведи га па га нахрани.
ЈАНИЋИЈЕ (Ники):
Хајде са мном. (За себе.) Мени се чини да овај није из Баната дошао, него из карловачког благодејанија! (Оде с Ником.)
ИГУМАН:
Е, братијо, наручали смо се, напили смо се, наприповедали смо — сад сваки на свој посао. Ја идем мало да прилегнем, а ти, Димитрије, можеш остати овде, а можеш и шетати мало по манастиру, да видиш како изгледа твоја нова кућа. (Сви оду осем Доситија.)

Референце