Милош и Милинко
Кад је Мостар куга поморила,
У Мостару нитко не остаде,
Разма једна сиротица Мара,
И у Маре два нејака сина;
Једио Милош а друго Милинко, 5
Хранила нх тугом и невољом,
Све невољом и преслицом туђом;
Ал удриле рђаве године:
Ока вина по жут дукат била,
Ока брашна по два гроша здрава; 10
Тад их Мара ранит’ не могаше
Но Милоша цару поклоннла,
А Милинка од Беча ћесару.
Вр’јеме прође за девет година
Зарати се царе н ћесаре; 15
Па се двије искупише војске:
Једно царска а друго ћесарека.
Док из војске изиђе ћесарске
Добар јунак на коњу зеленку,
Па он себи тражи мејданџију, 20
У Турчина, у цара турскога,
У Турчина доста мејданџија
Али како који одлазаше,
Ни један се натраг не враћаше.
За три дана јуначког мејдана 25
Девет цару згуби мејданџија.
Кад четврто јутро освануло
Опет зове на мејдан јуначки,
Ал му нико изаћ’ не смијаше.
Цар телала у војску пустио: 30
„Није л’ мајка родила јунака?
Ја сестрица брата подгојила?
Да се данас овде придесио,
Да изиђе на мејдан јуначки,
И погуби млада мејданџију, 35
Честита бих њега оставио!“
То гледао сиротан Милошу,
Па он оде цару под шатора
Па овако цару проговара:
„Поочиме цар Отмановићу, 40
Ја ћу ићи на мејдан јуначки!“
А вели му Отмановић царе:
„Бе афернм моје дјете драго
Ако теби Бог и срећа даде,
Те ти згубиш млада мејданџију, 45
Честита ћу тебе учинити!“
Узја Милош ђога од мејдана,
Па он оде јунак на биљегу
Ђе ћесарски чека мејданџија;
А кад дође јунак на биљегу: 50
Оба бојним копљем ударише,
Оба бојна копља саломише,
Један другом ране не дадоше;
Повргоше перне буздоване;
Стадоше се с њима ударати; 55
Буздованим, пера обломише,
Обломише и пера просуше
Један другом ране не дадоше.
Тад бацише оне одломчине
За добре се сабље уфатише, 60
Па се њима ударат’ стадоше!
Обје бритке сабље изломише,
До балчака сабље доћераше,
Један другом ране не задаше.
Кад оружје бојно поломише, 65
Од добрије коња отскочише,
Шчепаше се за прси јуначке,
Колико се лахко ухватише
Ломе им се токе на прсима
И бијеле ковче на ногама, 70
Од велика зора јуначкога.
Носише се љетни дан до подне,
Један другом одољет не може;
Обојицу пјене попануле.
А када се оба уморише, 75
Отскочише један од другога,
Па сједоше један спрам другога.
Доцкан рече дијете Милошу:
„Ој Бога ти незнани јуначе,
Отклена си, од кога си града, 80
Кад си тако зорли на мејдану?“
А вели му дијете Милинко:
„Кад ме питаш право да тл кажем,
Ја сам јунак из Мостара града,
А не имам никога од рода 85
До једнога брата у свијету;
Јеси л чуо јеси л запамтио
Кад је Мостар куга поморила,
У Мостару нико не остаде,
Разма једна сиротица Мара 90
И у Маре два нејака сина.
Па удрише рђаве године:
Ока вина по жут дукат била,
Ока брашна по два гроша здрава,
Тад нас мајка ранит не могаше, 95
Него мене поклони ћесару,
Мога брата дијете Милоша
Поклонила Отмановић цару!“
Кад то чуо дијете Милошу,
Скочи јунак на ноге јуначке: 100
„А, ти ли си, мој брате Милинко,
Ја сам главом Мостарац Милоше!“
Руке шире у лице се љубе,
Па сједоше рујно пити вино.
Двије војске стале те гледају 105
Шта јунаци по мејдану раде,
Што оружје код себе имаше,
Што имаше то све изломише,
А сад ено у лице се љубе
И заједно испијају вино. 110
Тад говори дијете Милошу:
„Сад што ћемо мој брате Милинко!“
„Богме, добро, мој брате Милошу,
Хајде цару, а ја ћу ћесару,
Моли цара, а ја ћу ћесара, 115
Нек с помири царе и ћесаре,
Да не гину на правди јунаци
И рођена браћа на мејдану!“
Тад се они опет пољубише
И одоше свак на своју страну. 120
Милош моли Отмаиовић цара,
А Милинко од Беча ћесара
Док састаше цара и ћесара
Док састаше и док помирише.
Па говори Отмановић царе: 125
„Сад што ћемо мој мио ћесаре,
А од ово двоје ђеце лудо?“
„Богме, добро, мој милосни царе,
Милинку ћу дати ђенералство,
Ти Милошу што је теби драго!“ 130
А говори Отмановић царе:
„Немој тако од Беча ћееаре,
Греота је браћу раставити
Но ја ћу им земље поклоннти,
А ти ћеш им благо даривати!“ 135
Па Милошу Мостар поклонио,
А Милинку Фочу даривао,
А ћесар им доста блага даде
Па одоше походити мајку.
Од њих двије лозе остадоше: 140
Од Милоша Милирадовићи,
Од Милинка Владисављевићи,
И данас се диче по свијету
И поносе родом јуначкијем.
Забиљежио Лука Грђић.
