Милош Обилић избавио вилу
Вино пије Обилић Милоше,
У Призрену, у пјаној механи,
Не пије га чим се пије вино,
Већ леђеном од четрн'ест ока,
Полу пије, полу ждралу даје: 5
»Напој ми се, мој добар ждралине,
Данас ћемо пољем путовати,
Путовати пољем и планином,
И Шаргана ногам' погазити,
На Шаргану високој планини,
Онђе ћу те водом напојити,
Ђено виле умивају лице,
Гледаће нас из планине виле,
Мој ждралине, и мене и тебе,
Нека виде коња и јунака,
Јесу ли им за бојна барјака.«
Кад то рече Обилић Милоше,
Хитар момак, на ноге скочио,
За готова коња закрочио,
Пак се њему на сриједу баци,
Оћера га ситнијем сокаком,
Док ишћера пољу на ширину,
Кад ишћера пољу на ширину,
Стаде му се ждралин пропињати,
По три кошьа небу под облаке,
По четири пољем широкијем,
Јер се парип напојио вина,
Пак се њему воља пропињати,
Веселити господара свога,
Док се прими високе планине,
Прегазио поље и брежине,
Кад се прими високе планине,
Право оде у Шарган-планину,
Кад изиђе на Шарган-планину,
До језера до воде студене,
Кад зелена трава погажена,
По њој руса коса посијана,
Милош косу руком прихватио,
Кад то коса нагоркиње виле,
Свака длака од сухога злата!
А Милош се чуду зачудио,
Па ждралина водом напојио,
Пак он 'ода и ждралина вода,
Даде му се нешто послушати,
Кад то нешто у планини цвили,
А не знаде што је ни како је,
Зашто цвили ни ко цвиликује,
Док зацвиље кајно кукавица,
А преврну кајно ластавица,
Кад то зачу Обилић Милоше,
Он познаде из планине вилу,
Па се коњу на сриједу баци,
Дохвати га оштром бакрачлијом,
Стаде му се ждралин пропињати,
Преко друма и тамо и амо,
Све прескаче кладе омарове,
Док он дође до јеле зелене,
Кад под јелом љуто цвиликује,
Цвиликује нагоркиња вила,
Код ње сједи тридесет делија,
Међу њима делибаша Ибро,
Они сједе, хладно пију вино,
А наздравља делибаша Ибро:
»Здраво била, из планине вило!
Добио сам штоје мени мило,
Ти си била досад горска вила,
А одселе моја љуба мила,
Госпојица, делибашиница,
Водићу те у Једрену б'јелу,
Китићу те кајно голубицу,
А љубити кајно госпојицу,
Хранићу те медом и шећером,
А носићеш свилу и кадифу,
Шетаћеш ми по бијелу двору,
А сиђети на демир-пенџеру,
Кајно патка на ведру лиману,
Кајно па'не врелу на извору.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Жао њему до Бога милога,
На делије срдито погледа;
А кад виђе нагоркињу вилу,
Бијеле јој руке савезане,
За јелику косе привезане,
А у сунце окренула лице,
Сјајно лице кајно жарко сунце,
Бисер сузе љева низ образе,
Падају јој у зелену траву,
Кајно киша низ јелове гране,
Јадикује пјесме јадиковне:
»Јао мени, моја мила мајко!
Ђе допадох јада изненада,
У сужањству делибаше Ибре,
Ђе у јаду немам никог свога,
Да избави мене од Турака,
Да ми б'јело не изгрде лице,
Да ми жарко не потавни сунце,
'Оће ли ме икад огријати,
Ко ће мене данас избавити?«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Уз образ му пламен ударио,
А низ образ сузе упуштио,
Пак претила наћера ждралина,
У делије доћера ждралина,
Милош њима божју помоћ даје,
Делије му прихватише здравље,
Све по реду један до другога,
Осјем један делибаша Ибро,
Ибро шути ништа не бесједи ;
А кад виђе нагоркиња вила,
Љуто цикну кајно кукавица,
А преврну кајно ластавица:
»Ђе с' Милоше, Богом побратиме?
Нијесмо се прије ни виђели,
Ја камоли да смо побратили,
Већ познајем тебе по јунаштву,
По јунаштву и јуначком гласу,
Прије сам те вид'ла на планини,
С тобом бјеху три српске војводе,
Први бјеше на коњу Шарину,
Други бјеше на коњу гаврану,
Трећи бјеше на коњу сиваљу,
А ти бјеше на ждралину своме,
Мила ми је казивала мајка:
»Иконијо, мила шћери моја,
Видиш оне четири војводе,
Оно штоно на коњу Шарину,
Оно ти је Краљевићу Марко,
Изабрана слава од мејдана;
Оно штоно на коњу ждралину,
Оно ти је Обилић Милоше;
Оно штоно на коњу сиваљу,
Оно ти је Реља од Пазара,
Оно штоно на коњу гаврану,
Оно ти је Љутица Богдане.«
Ту ја виђох коње и јунаке,
Од Србије сиве соколове,
Тад сам тебе ја познала тужна,
Већ те молим кајно брата свога,
Не дај мене у душманске руке,
Да ме воде проклетници Турци,
Да ми грде довијека лице,
Па да кукам кајно кукавица,
Ја нијесам одгојила лице,
Да ме љубе једренске делије,
Већ да шећем по густу облаку,
У облаку на бијелу данку;
Када сиђем на више планине,
Да се опет дигнем у висине.«
А кад зачу војвода Милоше,
Проговара делибаши Ибри:
»Богом, брате, делибаша Ибро
Пушти мени нагоркињу вилу,
Не вуци је данас низ планину,
Не чупај јој русе плетенице,
Плетенице, женске перјанице?«
А кад зачу делибаша Ибро,
На Милоша очи исколачи:
»Сједи море, војвода Милоше
Не мори се, не говори више,
Не моли се за туђу Влахињу, 160
Већ се моли за своју главину!
Ово није нагоркиња вила,
Већ је ово моја л>уба мила!«
Опет Милош сједе говорити:
»О Турчине, делибаша Ибро, 165
Пушти мени нагоркињу вилу,
Ево теби стотину дуката?
Говори му делибаша Ибро:
»Сједи море, Обилић Милоше,
Ја имадем гроша и дуката, 170
Мени данас не требује благо,
Већ ми треба на криоцу драга,
Не дам виле за три куле блага.«
А кад зачу Обилић Милоше,
Опет њему момак проговара: 175
»Сједи Ибро, изгубио главу,
Ко што си је данас изгубио
Да на миру не чинимо кавге,
Ак' 'оћеш ми поклонит вилу,
Ево теби до триста дуката, 180
Поклони ми пребијелу вилу,
Нека своју обрадује мајку,
А ни мени мрско бити неће?«
А вели му делибаша Ибро:
»Сједи море, војвода Милоше, 185
Сједи доље, не говори даље,
Ако скочим од земље на ноге,
О'сјећу ти са рамена главу,
Па ћу твоје раскидати месо,
Кајно јастреб кад голуба нађе, 190
У планини, на јеловој грани,
Удави га, па се месом храни,
Тако ћу ја тебе погубити«.
А кад зачу Обилић Милоше,
Он дохвати под собом ждралина, 195
А завика грлом бијелијем:
»Здрав ми буди, делибаша Ибро,
Да пијемо, да се напојимо,
Нека знадеш, пријеваре нема,
Ако с' јунак, на мејадан се спремај,
Ждралина ћу крвцом обојити,
На теби ћу сабљу окушати«.
Па под собом узљути ждралина,
А потеже сабљу заковану,
У делије јуриш учинио,
Док с' окрену и тамо и амо,
Посијече тридесет делија,
Док доћера до Ибра ждралина,
Ухвати га за прси јуначке,
Једном руком за прси јамио,
А другом му силе ударио,
Колико га лако ударио,
Три му здрава зуба саломио,
А четврти с' мјеста покренуо,
На образу рану направио,
Низ образ му црна љева крвца,
Пак му свеза наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Пак он дође до бијеле виле,
Опрости јој обадвије руке
Од јелике пушти плетеницу,
Одријеши златну плетеницу,
Плетеницу, женску перјаницу,
Вила му се на крило савила,
Објема га рукам загрлила
Па га љуби у бијело лице,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Па говори побратиму своме:
»Мој Милоше, мио побратиме,
Не по једном већ хиљаду пута
Молим тебе и руку ти љубим,
Не пуштај ми делибаше Ибра,
Побратиме, не пуштај га жива,
Већ погуби душманина крива!«
А вели јој војвода Милоше:
»Не брини се, моја секо мила!
Погубићу душманина твога,
Душманина и мога и твога,
Док с' одморим и напијем пива,
И наздравим јуначку здравицу,
Нека позна српску поглавицу,
Од порода српскога народа,
Који вјеру на јунаштву чува,
Да се знаде и да се познаде,
На Турчину моја бритка ћорда,
Рад спомене српскога народа«.
Кад то зачу нагоркиња вила,
Пољуби га кајно брата мила,
Милош сједе под танку јелику,
Прислонио плећи уз јелику,
А вила му послужила винце,
Поче пити црвенику винце,
А наздрављат јуначке здравице:
»Здрава си ми, моја секо мила!
И у моје и у твоје здравље,
И за наше славно побратимство,
Јера смо се данас побратили,
У невољи к'о у доброј вољи,
Да нам буде сретно и честито,
А на млога љета дуговјеко,
Дуговјеко и непромјенито,
За живота и мога и твога!«
Кад се Милош напојио вина,
Од земљице на ноге скочио,
А за бритку сабљу прихватио,
Зубом шкрину док му сабља сину;
Делибаши о'сијече главу,
Кад његову о'сијече главу,
Натаче је на јелову грану,
На њу паде гавран 'тица црна,
Нек је Ибру довијека црно
Хитро Милош на ноге скочио,
На ждралина коььа закрочио,
Покрај себе вилу намјестио,
Милош свога поврати ждралина,
Оћера га до воде језера
Кодјезера разјаха ждралина
Скиде вилу на зелену траву,
Пак сједоше једно до другога,
Док запјева нагоркиња вила:
»Ђе си данас, моја мајко мила?
Пошто би се на воду савила,
Да ти видиш твоју шћерцу милу,
Данас ти се шћерца избавила,
На јунаштву војводе Милоша,
А кад зачу вила Анђелија,
У планини, на јеловој грани,
Разви крила нагоркиња вила,
Пак долеће до воде језера
Она њима божју помоћ даје,
А они јој прихватише здравље,
Испред виле на ноге скочише,
Дочека је војвода Милоше,
Објема се рукам' загрлише,
Загрлише, па се пољубише,
Пак сједоше на зелену траву,
Питају се за мир и за здравље,
А двори их вила Иконија,
Те им служи вино и ракију
Онда рече вила Анђелија :
»Мој посинче, Обилић Милоше,
Бог ти дао и ко те родио,
Кад си моју шћерцу избавио,
Душманина мога погубио,
Да ми шћерци не изгрди лице,
Сад ми кажи, мој посинче мио,
Шта би данас јунак најволио,
Чиме би ја тебе даровала?«
А Милош јој тихо говорио:
»О, помајко, нагоркињо вило,
Ја би данас јунак најволио,
Да се славим и да се спомињем,
И кад мени до невоље дође,
Да се мени у невољи нађеш.«
Кад то зачу Анђелија вила,
Даде њему кутију од злата,
У кутији алем камен драги:
»На то теби, мој посинче мио,
Ту је теби срећа за јунаштво
Немој ником за то казивати!«
Пак се виле с н>име растануле.
