Мањински проблеми у новој Југославији

МАЊИНСКИ ПРОБЛЕМИ У НОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

Данашњи рат међу осталим многобројним питањима поставио је у Југославији и проблем њених мањина. Све мањине снажно су од самог почетка 1918. год. биле против стварања државе, не због свог броја у односу према нама Јужним Словенима, колико због места где су биле насељење, и своје повезаности са себи сродним народима у суседним државама. Геополитички положај југословенских земља на раскршћу цивилизација, империја и народа, на прелазу између истока и запада, севера и југа, деловао је тако током векова, да су се у њих населили или покушали населити и други народи осим Јужних Словена. Својом жилавом вековном борбом ми смо успевали да сузбијемо Италијане од нашег Јадрана, да задржавамо Немце на Караванкама, да успешно водимо борбу са Мађарима и Немцима у равницама Бачке, Баната и Срема, да задржавамо ширење албанског таласа од Дрине према Морави и Вардару.

Међутим, за време владавине Венеције, Аустрије и Турске ови народи ипак су успели да се инфилтрирају у наше земље, стварајући негде већа, негде мања своја етничка острва у нашим најбогатијим покрајинама. У 18. и 19. веку, Аустрија је прелила Војводину, Хрватску и Славонију са немачким и мађарским колонијама. Од сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. у Угарску, Арбанаси систематским пустошењем српских села преплавили су Косово и Метохију; низ падине Шар-планине, они се у то доба спуштају у горњи ток реке Вардара у Македонији. У то време појачава се италијанска цивилизација по нашим градовима на Јадрану. Кад је 1918. год. дошло до стварања Југославије, ми смо Југословени добили разграничење са суседним народима на начелу народности. Иако смо изгубили због тога велик део земаља, којим смо етнички владали још пре 100 година, ми смо добили у оквиру своје државе велик део страних народа, који су сачињавали такозване народне мањине. Њих је било у свему Немаца, Мађара, Арнаута, Румуна, Италијана.

Ми смо после ослобађања 1918. године према националним мањинама заузели становиште највеће широкогрудости, иако су неке од њих већ у ратовима 1912—1918. године тако се према нама понашале, да су оправдано заслуживале и други поступак. Мировни уговори склопљени између нас и побеђене Немачке, Аустрије и Мађарске, поред тога су нам натурали читав низ обавеза како да поступамо са националним мањинама. Код нас су мањине уживале сва грађанска права, имале потпуну просветну аутономију и право одржавања културних веза са себи сродним народима. Посебице све повластице искоришћавали су југословенски Немци. Они су имали своје основне, средње и стручне школе, преко Културбунда били су културно уско повезани међу собом, читав низ привредних установа, почев од задружних савеза до банака, служио је привредном унапређивању немачког човека у Југославији. И политички су Немци били организовани преко Немачког клуба у народној скупштини. Не тако свестрано и чврсто, али ипак доста јако били су организовани и Мађари у Војводини. Арнаути у Старој Србији и Македонији успели су, преко аутономије исламске верске заједнице, да добију у руке једну организацију, која ће свестрано служити њиховим културним и националнополитичким циљевима.

Како су југословенске мањине искоришћавале ову нашу широкогрудост и трпељивост? Код нас, као и свугде у Европи, показало се да никаква попустљивост није у стању да одврати тежње појединих мањина, да се преко граница држава вежу са својим матицама — земљама. Насупрот, још пре рата запажено је јачање сепаратистичких тежњи националних мањина у свима државама, па и у нашој. Све повластице, културне и привредне, послужиле су им зато да их искористе као средство за разбијање држава у којима су живеле. После појаве национал-социјалистичког покрета у Немачкој, њене мањине предњаче осталим мањинама у том питању. Вође Трећег Рајха свесно и са планом су искоришћавали своје мањине као мину за разбијање њима непријатељских држава. Немачки теоретичари немачког Национал-социјализма отишли су тако далеко, да су изградили и нову теорију о припадности народној. По тој теорији, осећање националне свести јаче је од осећања лојалности према држави. Зато сваки Немац, без обзира у којој држави живио и чији грађанин био, пре свега је Немац, дужан на послушност Рајху и његовом вођству. Ширећи ову нову науку о грађанским обавезама, немачки Национал-социјализам је од мањине свога народа по разним државама, створио једно моћно средство за борбу против тих држава. Он је немилосрдно искористио те своје мањине против држава. Године пре почетка овог рата, агенти Трећег Немачког Рајха размилели су се били и по нашој држави, организујући културно-политички, привредно и војнички нашу немачку мањину на овој основи. Неки увиђавнији и трезвенији југословенски Немци покушали су томе да се одупру, али су били прегажени таласом националног одушевљења, кога је Адолф Хитлер умео да улије у душе немачких људи, нарочито немачке омладине. Тако су све мањинске повластице немачког народа у Југославији безобзирно искоришћене од вође Трећег Рајха, да од својих сународника у Југославији, још пре почетка рата са нама изграде једну моћну петоколонашку армију. Далеко би одвело описивање тога рада у нашој земљи, сви знамо које су биле последице. Наши меродавни фактори у то доба били су о свему тачно обавештени, али нису имали моралне смелости, да на време предузму мере. Нажалост многи и од њих су били и сами петоколонаши, а још више их је било, који су свесно затварали очи пред чињеницама из страха пред моћним Немачким Рајхом. Видећемо даље од каквих је последица то било.

Слично држању Немаца било је и држање Мађара. Они су били много слабије организовани од Немаца, сиромашнији су и културно заосталији, али зато су имали непосредан наслон на суседну Мађарску. У последњим годинама пред рат, нагло отварање мађарских привредних предузећа, покретање часописа и листова и оснивање многих културних организација по Војводини, све снабдевено са великим новчаним средствима, говорило је да иза све те појачане активности стоји мађарска влада са својим диспозиционим фондовима.

Арнаутска сепаратистичка акција нарочито је била јака на Косову и Метохији. Ту је одувек био активан Косовски комитет, обилно помаган и политички и новчано од фашистичке Италије. Када је изборним споразумом са Стојадиновићем, преко Мехмеда Спахе, Ферхат бег Други успео да прошири аутономију исламске верске заједнице и на стару Србију и Македонију, са седиштем у Скопљу, албански сепаратисти добили су моћно оружје у руке. Они су га за две до три године тако спремо искористили да су у своје руке добили целокупну верску и просветну организацију Муслимана на Југу. Преко ње, они су се политички организовали, и прешли у напад, тако да је влада у Београду у јесен 1939. године била присиљена да ту аутономију укине.

Као што се види, још пре почетка рата, још 1941. године наше националне мањине мање више нескривено су показивале своју тежњу да искористе први ратни сукоб, изађу из оквира наше државне заједнице и прикључе се суседним државама. Како се у упућеним политичким круговима о томе доста знало, нико није ни слутио да се код тих мањина нагомилала тако велика количина мржње према нама. Та мржња и необуздана тежња за нашим уништењем избила је код њих свом снагом после 6. априла 1941. године. Већ првог дана рата и војник и грађанин осетио је, да Немци, Мађари и Арнаути чине главни кадар петоколонашке војске, која се појавила тако организована свугде и на сваком месту, да је било јасно да се та организација морала стварати систематски и дуго времена још пре почетка рата. Излишно би било наводити примере за њихов петоколонашки рат. Поменућу само главне ствари.

Већ првог дана рата целокупна немачка мањина у Југославији заборавила је на грађанску лојалност, заклетву верности држави у којој је живела и ставила се на располагање војсци Трећег Немачког Рајха. Културбунд се преко ноћи претворио у политичку организацију фолксдојчера. Привредне организације Немачке у Југославији сместа су се укопчале у немачку ратну привреду. Немачка мањина организовала се читавим низом наредаба одозго, одвојено од осталих народа, привилегована и истицана као владајућа раса. Сви ми знамо да су ти фолксдојчери из Гестапоа и СС одреда били гори и од најгорих рајхсдојчера. Ко не зна у Београду фолскдојчере џелате, Рихтера, Кригера, Хана и читав низ сличних бештија у људском облику, који су три године убијали и пустошили ову земљу. Принц Еугенова дивизија састављена од фолксдојчера прочула се не по јунаштву у борби са народноослободилачком војском, него по свирепости, паљењу и пустошењу наших села у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Други фолксдојчери, који нису били у војној служби, радили су у организацији Тот, били у привредним предузећима комесари и експерти за сва могућа питања, само где се могла приграбити која пара. Од нашег Баната направљена је била посебна управна област, у којој су фолксдојчери имали целокупну власт. Треба приупитати људе из тога краја, да причају каква је била та управа, какву је правду делила. Ми смо били грађани другог реда, често изједначавани са прогоњеним Јеврејима, шиканирани, пљачкани и за најмању ситницу у масама стрељани. Овакво понашање фолксдојчера у Југославији изазвало је огромно огорчење код свих Југословена. Ми се можемо слагати и не слагати у појединим питањима државне политике, али смо данас сви сложни у једном, да са фолксдојчерима у Југославији треба једном за увек пречистити рачуне. Они су то заслужили својим нелојалним држањем према држави у којој су живели, својом свирепошћу и вероломношћу, сојом грабежљивошћу и безобзирношћу.

Кад је Мађарска у пролеће 1941. год. пропустила немачку војску да нас нападне са севера, она је за награду добила Бачку. Већ у рату 1914. до 1918. Мађари су се прочули због својих зверстава почињених по Србији и насиља извршених над Србима у Војводини. Поред свега тога, кад је Војводина припојена Југославији 1918. год. прешло се преко свега. Ни једна глава мађарска није пала, кад је српска војска ушла у Војводину. Међутим, кад је мађарска војска 1941. год. продрла у Бачку, без борбе и крви, она је одмах почела са систематским истребљивањем нашег живља у Бачкој. Већ у априлу 1941. год. мађарска војска извршила је покоље у Новом Саду, Сомбору и тителском срезу. Главни потказивачи и хушкачи били су домаћи Мађари. Концем 1941. год. и почетком 1942. год. покољи над Србима у Бачкој су поновљени. Нове хиљаде људи и деце побијено је из пушака или побацано у замрзнуте Дунав и Тису. На хиљаде добровољачких породица, што није побијено, доведено је у концентрационе логоре у Мађарску, где их је велики део пропао. Рачуна се, да је у току окупације Бачке побијено 20—25.000 Срба. Не малу улогу при том играла је и мађарска мањина у Бачкој. Мађари у Банату, верујући у почетку да ће и он припасти Мађарској, ишли су листом са Немцима. Доцније, кад су видели да се тамо учврстила фолксдојчерска власт, они су скренули против. Без сумње, да је мађарска мањина у Бачкој, много мање крива него фолксдојчери за покољ над Србима; од њих се доцније бранила и Салајева влада у Пешти и товарила одговорност на леђа мађарских фашиста, али ипак, објективно узевши, њихово учешће у томе је било тако велико, да се не могу опрати. Кад су у пролеће 1941. год. продрле немачке моторизоване дивизије на Косово и Метохију, цео арнаутски свет скочио је на оружје и притекао им у помоћ. Наоружани од Немаца, Арнаути су почели бесомучно да пустоше српска села по тим пределима. На хиљаде кућа је попаљено, народ без ичега најурен и ко је у то доба био у Црној Гори и Србији, могао је видети реке избеглица како беже према северу или југу, да спасу само голи живот. Италијанске и немачке трупе ишле су у свему на руку арнаутској тежњи, да униште наш живаљ у Старој Србији. Оне су Арнаутима дале оружје и целокупну спрему, и кад су у суседним земљама Србији, Црној Гори, Албанији и Македонији почели устанци народноослободилачког покрета и партизана против окупатора, Арнаути из ових крајева служили су као главна помоћна снага окупатору у борби против тих устаника. Метохијски и косовски Арнаути ишли су са Немцима и Италијанима у такве походе против партизана у свима околним земљама. Њихови одреди због своје свирепости и грабљивости били су страх и трепет за становништво тих земаља. Они и кад је немачка снага на издисају служе као главни ослонац немачкој војсци, која се из Грчке и Македоније, преко Косова и Метохије, повлачи према северу. Они су у току целе народноослободилачке борбе били главна сметња спајању народноослободилачког покрета из Црне Горе, Босне и Србије, са покретом у Албанији и Македонији. Људи који су управљали операцијама народноослободилачке борбе, најбоље то знају.

Говорећи о држању Арнаута у Старој Србији и Македонији у овом рату, изузимам часне изузетке. Посебице треба да се ода признање јуначком држању правих Албанаца из Албаније. Они су од самог почетка повели борбу против фашистичких освајача њихове отаџбине, другарски и лојално сарађивали са народноослободилачким покретом у Црној Гори и Македонији, стављајући се сами на расположење и под вођство маршала Тита. Народи Југославије не смеју то никад заборавити, и што год буде у њиховој моћи могу се трудити да им врате верност за верности, помажући сиромашне брђане с ове стране Дрима, да и ови што пре привредним и културним напретком стану у ред културних народа у Европи. Али, симпатије које ми осећамо према народу у Албанији, не смеју нас омести да рашчистимо рачуне са квислиншким разбојницима Косова и Метохије.

Из горе написаних редака види се, да су се три главне мањинске групе у Југославији саме одрекле својих грађанских права иступајући отворено непријатељски према држави у којој живе. Зато су изгубили право да се и даље зову наши грађани. Њих треба уклонити из наше државе, јер су то и заслужили.

Осим нелојалног држања има и других дубоких државних разлога, који нас присиљавају да искористимо овај рат и решимо питање исељавања мањина. Наше мањине, већ смо подвукли, нису за нас опасне због свога броја, колико због свога гео-политичког положаја и своје повезаности са себи сродним суседним народима. Зато су оне искоришћаване од тих народа у борби против нас, а служиле су уједно као камен спотицања између наше државе и суседних народа. Демократска Федеративна Југославија може имати мира и осигуран сигурни развитак само онда, ако буде етнички чиста, и ако решењем мањинског питања једном за увек уклони узроке трвењима између себе и суседних држава.

Када погледамо на приложене карте, треба да видимо, да су се наше мањине скупиле на врло важним привредним и стратегијским положајима наше државе. На пример Војводина, која влада ушћима река средњег подунавља и Дунавом и господари приступом из Средње Европе на Балкан, гео-политички узевши, стратегијски је кључ Балкана. Без ње, главне југословенске земље Србија и Хрватска, изгубиле би свој ослонац на Драви, Сави, Дунаву и Морави и опет постале безначајне периферијске покрајине неке нове Аустрије или Турске. Војводина је житница целе Југославије, и да у њој нема ни једног Србина и Хрвата, морали би се за њу борити, због исхране милиона наших грађана, у пасивним крајевима јужно од Саве и Дунава. Када човек покуша да ствара план за будућу привредну изградњу југословенских земаља, он га не може ни замислити без Војводине, као житне резерве. Земље јужно од Саве и Дунава са својим рудним богатством, са богатим шумама и великом хидроелектричном енергијом, пружају све услове за изградњу савремене индустрије. Али она ће се моћи тамо подићи само у том случају, ако војвођанске равнице пруже довољно животних намирница за исхрану радничких маса по тим новим индустријама. Међутим, у тој Војводини, ми Срби и Хрвати чинимо само релативну већину, зато нам се могло и десити у овом рату да Мађари узму Бачку, а Немци, преко својих мањина у Банату, да од њега направе мали Рајх.

Сличан је положај земаља око Шар-планине, насељених сада претежно Арнаутима. Ти предели су развође балканских река, што одатле теку у три мора, зато су Косово и Метохија одувек сматрани као стратегијски центар Балкана. С друге стране, држећи централни део Балкана, ови предели раздвајају Црну Гору од Србије, а њих обадве од Македоније. Ове земље Демократске Федеративне Југославије, све дотле неће бити чврсто међу собом повезане, док не добију и непосредну етничку границу. Ово је питање нарочито важно за Македонију. Од реке Вардара његов горњи ток држе Арнаути, његов доњи ток имају у својим рукама Грци. Ми Јужни Словени држимо само његов средњи ток. Позиције су сувише слабе, а да не би могле бити доведене у питање онако, како је то направила Италија у овом рату, припајајући Албанији не само Косово и Метохију, него и Дебар, Кичево, Гостивар и Тетово. Ми не смемо да имамо илузија о питању будућег развитка односа у Европи. Овај страшни рат тешко да ће бити последњи. Ми ћемо и даље остати на раскрсници светова, зато и опет изложени првом ударцу у неком новом рату. Стога је дужност људи, који управљају судбином свих земаља, да сада већ предвиђају све могућности и осигурају их од понављања догађаја из овог рата. Државници старе Југославије нису то имали у виду 1918. год. кад су задржали националне мањине. Још више, из партијско-политичких разлога, они су те мањине помагали, а ми смо у овом рату платили то десетинама хиљада глава. То се више не сме поновити. И привредно важне су за нас плодне котлине Полога, Косова и Метохије. Око њих се налазе наше сиромашне земље, као Црна Гора, Сандџак новопазарски северно од Шар-планине и сиромашна печалбарска насеља Македонаца јужно од Шар-планине. Они с правом траже да им се натраг врате земље одакле су их Арнаути најурили последњих 150 година.

Ја намерно у овом реферату усредсређујем пажњу на Војводину и Стару Србију, јер сматрам да је ту чвор нашег мањинског проблема. При решавању овог питања, нас не сме да води никаква жеља за осветом, због почињеног насиља од њихове стране над нашим народима. Само хладан државни рачун мора да управља нашом политиком по овом питању. Ми имамо тих мањина расутих и по другим покрајинама. Без сумње после ових страшних насиље што их уз помоћ домаћих Немаца починише Немци из Рајха по словеначким земљама, Словенци имају пуно право да траже чишћење својих земаља од фолксдојчера. Нова политичка граница између нас и Аустрије мора бити и етничка граница између Словенаца и Немаца. Само, ту је у питању која десетина хиљада Немаца, и посао ће моћи свршити сами Словенци, без великих компликација. Немачке и мађарске мањине по Хрватској, и Славонији, Босни и Херцеговини, расута су острвца у етничком мору југословенских народа, и даће се или протерати или претопити без великог отпора. За нас је главни проблем, како разбити мањинске блокове на важним гео-политичким положајима. Ту ће морати прискочити у помоћ снага целокупне државе преко Федералне владе.

Пошто смо изнели разлоге зашто је потребно очистити државу од мањина, да видимо има ли могућности за извођење тога плана. Објективно узевши, услови за тај посао врло су повољни. Ако се 1918. год. приликом изграђивања Европе полазило са становишта, да се мањинско питање може решити преко повластица тим мањинама, искуства из овога рата су показала целој Европи, да то није тачно. Безобзирно искоришћавање немачких мањина од стране Трећег Рајха довело је до сазнања да је једино правилно решење тога питања, расељавање мањина. Сам Трећи Рајх повео је једну бруталну колонизациону политику, пребацујући милионе с једног краја Европе на други. штавише, он је спремао планове за исељавање читавих народа, и путем једне смишљене колонизационе политике тежио је да завлада југоисточном и средњом Европом. Да је он победио у овом рату, нас Јужних Словена, посебице Срба, нестало би са лица земље. Овај начин решавања мањинског питања, примили су били и немачки савезници Италија и Мађарска. Зато је разумљиво да су и наши савезници стали на становиште, да се у овом рату мањинско питање реши путем пресељавања. Први братски Совјетски Савез примењује још пре рата ову методу у решавању мањинских питања. Он је, већ давно раселио Карелце на границама Финске. Из приморских области на Далеком истоку исељени су Корејанци и Кинези чак у Туркестан. Кад је Совјетски Савез још 1940. запосео Бесарабију, он је иселио из ње 150 хиљада бесарабских Немаца. Читав град од барака изградили су те године Немци на ушћу Саве у Дунав у Земунском пољу. Ми Београђани имали смо тада прилике да гледао транспорт тих Немаца при одласку за немачки Рајх. И сада Совјетски Савез још у току рата врши измену становништва, пресељавајући Пољаке из Украјине и Беле Русије, преко нове совјетско-пољске границе, а доводећи отуд Украјинце и Белорусе у Совјетски Савез. Позивајући се на ове примере и ми ћемо имати право, да тражимо од наших савезника, да се и наше мањинско питање реши на исти начин, исељавањем.

Тражећи од наших савезника да нам дозволи исељавање мањина, ми ћемо на то имати више право, него и један други народу у Европи. Ниједан народ у Европи није толико поднео, од народа сродних својим мањинама, као ми. Преко милион људи, жена и деце изгинуло је у овом страшном рату код нас, и то три пута више поклано је нејачи, него што је људи пало на бојном пољу са пушком у руци. Велики део кривице за те покоље носе на себи, као што смо видели, наше мањине. То нашим савезницима треба казати и доказивати. Дубоко сам уверен, да ће нас они разумети и изаћи у сусрет нашим жељама. Нарочито, велико уздање полажем у братски Совјетски Савез. Ми смо били једини народ прегажен од немачког окупатора, што је дигао устанак Немцу иза леђа онда, када је Хитлер у лето 1941. повео немачке хорде на Лењинград, Москву и Стаљинград.

Три године ми смо се преко народноослободилачког покрета борили под најтежим условима. Зато се с правом можемо надати, да ће нас братски Совјет ски Савез помоћи, да онако решимо мањинско питање код нас, како га је он решавао и решава код себе.

Мањинско питање путем исељавања најлакше се врши за време ратова какав је овај. Народи на чију ће штету то ићи, наши су противници у овом рату. Они су напали нас, не ми њих. Они су пустошили наше земље, и сами свесно искористили своје мањине у борби против нас. Ми немамо према њима никаквих територијалних захтева, изузев према Италији у питању Истре, Горице и Градишке. Зато, с тим већим правом можемо тражити као победници да приме своје мањине из наше државе.

Овај рат, са својим покретима маса створио је и претходно психолошко расположење за исељавање. Наше мањине, свесне су шта су починиле, зато се неће дуго ни бранити, ако их потерамо. Опћенито узевши, кад се и имају у виду сви елементи о којима смо говорили, ми никада нисмо имали повољније услове за решење мањинског питања, него у овом тренутку. Овиси од ширине погледа, увиђавности и енергије људ, што одлучују судбином наших народа, хоће ли се то питање правилно решити. Дубоко сам уверен да они схватају значај целог проблема, и да ће знати приступити његовом решавању. Зато и пишем ове редове.

Начин решења мањинског питања у новој Југославији

Кад се стане на становиште, да је једино правилно решење мањинског питања за нас, исељавање, намеће нам се читав низ задатака, који се притом морају решити. Да ли селити све мањине, или само поједине народе, из којих покрајина првенствено истерати мањински елеменат, како организовати исељавање, а још важније како населити напуштена села и градове. Даћу о томе неколико напомена.

По питању важности народа које треба иселити, мишљења сам, да треба узети ред: Немци, Мађари, Арнаути, Италијани, Румуни. Већ смо изнели, шта су све у току рата починиле код нас немачке, мађарске и арнаутске мањине. Начелно гледајући, они су сви заслужили да изгубе грађанска права у овој земљи. Међутим, политички обзири захтевају диференцијацију.

После ових страхота, што их починише Немци по нашим земљама и по целој Европи, они су изгубили свако право, зато их треба све немилосрдно гонити. Мађарски народ и код нас, као и у Мађарској, и поред покоља у Бачкој, и пандурске службе Немаца у Русији, ипак заслужују нешто обзира. На њих не би требало применити све оне мере, које ће се применити против Немаца. То исто важи и за Арнауте у Старој Србији и Македонији. Међутим, приликом решавања мањинског проблема, ми морамо по сваку цену етнички освојити Бачку, Косово и Метохију, избацујући том приликом коју стотину хиљада Мађара и Арнаута из наше државе. Фашистички режим у Италији страховито је поступао са нашим светом у Истри, Горици и Градишци. Кад добијемо те земље натраг, ми се морамо потрудити да их поново етнички освојимо, исељавајући из њих све оне Италијане који су се тамо населили после 1. децембра 1919. год. Са Румунима ствар ће бити најлакша. Неколико десетина хиљада Румуна живи у Банату нашем, а нешто мање нашег света има у румунском Банату. Једним политичким споразумом са владом у Букурешту, дала би се извршити размена.

Друго важно питање је, које земље првенствено треба очистити од мањина. Већ сам подвукао, зашто за нас није главно колико истерати мањина, него одакле их протерати. Оне мањине, које су расуте по нашим земљама, као појединачне породице и мања насеља, нису за нас опасне. За нас представљају опасност велики мањински блокови у стратегијски и привредно важним граничним покрајинама. Посебице ти етнички мањински блокови су опасни онда кад граниче са себи сродним суседним народима. Полазећи са овог становишта, за нас је важно очистити Немце, Мађаре из Војводине, а Арнауте из Старе Србије и Македоније. Исто тако, треба потиснути Немце из Кочевја, Марибора и других граничних области. Овим питањем ћемо се забавити подробније.

Почећемо са Војводином. Кад узме човек предасе етнографску карту ове наше земље, видеће да је тако шарена, као најлепши пиротски ћилим. Али, пажљиви посматрач ће врло брзо да издвоји поједине етничке блокове, који дају основну потку овом ћилиму. Запазиће на пример, да је главна маса мађарских етничких насеља смештена у северо-источној и средњој Бачкој. Ту се налази почевши од Хоргоша и Суботице на северу, преко Сенте, Бачке Тополе, Куле и Новог Сада главни етнички мађарски блок у нашој земљи. Од пола милиона Мађара, колико их је било од прилике 1941. год. у Југославији, скоро 300.000 живи у Бачкој. Осталих 200.000 расуто је по Банату, Срему, Хрватској и Славонији, као безначајне мањине. Уклонити из Бачке 200.000 Мађара, значило би решити мађарски мањински проблем код нас.

Проблем немачки није тако једноставан. Немци живе расути по целој држави, али и они су углавном насељени у богатим равницама Бачке, Баната и Срема. Ако Мађари заузимају средњу и северо-источну Бачку (види приложене карте), Немци заузимају југо-западну. Срезови: Апатин, Нови Врбас, Оџаци, Стара Паланка и добрим делом Нови Сад и Сомбор, насељени су Немцима. Ако желимо, да створимо своју апсолутну већину у Бачкој, ми те срезове морамо очистити од Немаца. Уопште, Бачка је кључ наших положаја у Војводини. На неких пола милиона Мађара и Немаца у тој области долази нешто више од 300.000 свих Словена: Срба, Хрвата и Словака. Зато, приликом решавања мањинског питања на ову област треба нарочито обратити пажњу.

У Банату положај је много бољи. Ова област није тако опустошена у рату као Бачка. Ми имамо у њој апсолутну већину, а као националну мањину од већег значаја само Немце. Они су смештени у срезовима: Панчево, Бела Црква, Вршац, Бечкерек, Итебеј и одатле их треба истерати. У Срему насељени су Немци у срезовима Земун, Стара Пазова, Рума, шид. Они држе најбоље и најплодније земље, и те срезове треба од њих очистити. У Словенији предели око Кочевја и Марибора морају бити ослобођени од Немаца. У осталим нашим покрајинама, треба по могућности разбити и раселити немачка и мађарска насеља, али набројане срезове треба од њих очистити. Ако би ми успели да избацимо из Бачке, Баната и Срема, из означених срезова 5–600.000 Немаца и Мађара, и на њихово место да населимо наш свет, Војводина би једном заувек постала наша.

Пошто у питању Арнаута Старе Србије и Македоније, морамо и етнички да завладамо Косовом и Метохијом, а да избегнемо сукоб са суседним албанским народом, ту треба још смишљеније и тактичније радити него у Војводини. Зато, треба добро проучити, које пределе морамо раселити од Арнаута и населити својим народом, не дирајући ниједно село, ни једну кућу арнаутску више него што је потребно. Ако се жели да се постигне циљ међусобног повезивања Црне Горе, Србије и Македоније, Косово и Метохија морају из темеља изменити свој етнички састав. Пре свега, треба очистити Метохију као граничну област, суседну Црну Гору, зато најзгоднију за колонизацију Црногораца. Поред тога, метохијски и дренички Арнаути најверније су слуге данас Немаца, како су јуче били фашистичке Италије. Чуда и покора починили су Арнаути са македонским селима на горњем Вардару. Зато Македонци имају право, да траже њихово исељавање. Приликом детаљнијег израђивања плана, треба тачно утврдити која села и које срезове у Старој Србији и Македонији треба очистити, према томе поступати.

Начелно човек не би имао ништа против тога, кад бисмо ми могли све мањине да уклонимо из својих земаља. Зато треба на томе и радити. Али ово што наводимо за Војводину, Словенију, Стару Србију и Македонију, то је минимум, што се мора постићи, ако желимо да осигурамо себи за будућност посед тих земаља.

Ако смо начелно сложни, да се мањинско питање код нас може решити само путем исељавања и на начин на који смо навели, поставља се проблем, како то извести.

Прво што морам да кажем по том питању, то је ови ратови су најпогоднији за решавање тих проблема. Они као каква бура, хујећи преко држава чупају корене и разносе народе. Оно, зашто би у мирно доба требале деценије и векови, за време ратова свршава се за који месец и коју годину. Не треба да се варамо. Желимо ли да решимо то питање, можемо га решити само сад док је рат. Људи, који су после 1918. год. водили стару Југославију, мислили су да путем колонизације могу разбити мањинске етничке блокове у нашим земљама. Ми смо потрошили милијарду динара насељавајући добровољце и друге колонисте по Војводини, Косову и Метохији. У Војводини померили смо у року од 20 год. размер снага у нашу корист за неколико процената, али и поред тога у Бачкој је остала немачка и мађарска већина. На Косову и Метохији, Арнаути су од 1918. год, до 1938. год. порасли више природним прираштајем, него што смо ми иселили колонизацијом.

Тако је без по муке успело Мађарима и Арнаутима, да и то мало резултата пониште истерујући наше колонисте из Бачке, са Косова и Метохије. Да нам се то не би десило и други пут, војска још у току ратних операција мора плански и немилосрдно да очисти од националних мањина све ове крајеве, које желимо да населимо својим, националним елементом. Нећу да улазим у детаље како то треба изводити. Ако би се ово становиште начелно усвојило, од свег срца бих ставио на расположење своје знање и своја искуства Врховној команди народно-ослободилачке војске и партизанских одреда за израду детаљних планова по том питању. Засад, само напомињем, да безусловно треба очистити Немце и Мађаре из срезова у Војводини, које сам навео, а Метохију, Косово и Полог од Арнаута.

Поред чишћења од стране војске у току операција, треба применити и друга средства, да би се народне мањине присилиле на исељавање. Пре свега, због њиховог држања у овом рату, треба им одузети сва мањинска права. Немилосрдно треба ставити пред ратни суд све оне чланове народних мањина, који су се ставили на било који начин у службу окупатора. За њих треба створити концентрационе логоре, њихова имања запленити, а породице им исто послати у логоре, па првом приликом пребацити у њихове националне државе. У том питању много нам може помоћи у односу Мађара и Немца братска совјетска војска. Приликом чишћења мањина нарочито треба обратити пању на интелигенцију и богатије друштвене слојеве. Они су и иначе били према нама најгори, а најверније служили окупаторима, најопаснији су кад остану на свом месту. Радничка и сељачка сиротиња иначе није много симпатисала немачки и мађарски фашизам, зато је не треба ни гонити. Исто ово важи и за арнаутске бегове, и арнаутску чаршију. Они исти људи, који су служили за време старе Југославије свим режимима, зарађивали паре на прљавим пословима, били су наши највећи крвници после 1941. год.

Има још низ питања увези са исељавањем мањина, ако се томе приступи. О њима ћемо говорити доцније.

Колонизација напуштених земаља

Од необично велике важности је насељавање напуштених села и градова од стране нашег света. Ево зашто. Интереси државни захтевају да се напуштене земље од мањина што пре населе, да би и њих и целу Европу што пре ставили пред готов чин. Привредни интереси државе траже да се ово етничко померање изврши са што мање штете за привредни живот наше државе, зато, напуштене земље не смеју остати необрађене, фабрике морају даље да раде, а занатске радионице да се не затварају. Све то није тао лако извести. Колико год унели воље, смисла за организацију и вештине за извођење ових послова, ми нећемо моћи избећи привремене привредне штете због исељавања народних мањина. То нас не сме да одврати од главног циља, али управо стога морамо предузети све што је у људској снази, да те штете сведемо на најмању могућу меру. Ово је питање тим важније, што су наше мањине насељене по богатим пољопривредним областима Војводине, Старе Србије и Македоније. Нарочито Немци држе у својим рукама производњу индустријског биља. Ако желимо да одржимо нашу шећерну, ланену и конопљану индустрију, ми ћемо се морати побринути да брзо заменимо протераног немачког произвођача. Исти случај је са занатством и индустријом, преко 80% свих заната у Војводини налази се у рукама Немаца! Много мањи проценат заната у Хрватској и Славонији, али опет врло важан налази се у њиховим рукама. Немци господаре млинарском, пиварском и конопљаном индустријом у Војводини, Мађари шећерном. Све то морамо имати у виду, и унапред спремити апарат, који ће то све преузети и осигурати правилно функционисање привредног живота и после одласка Немаца и Мађара из наших земаља.

Да би напуштене земље од мањина биле што пре обрађене, њих треба одмах населити нашим светом. После 1918. год. код нас се колонизација изводила са добровољцима и домаћим колонистима. Дат им је земљишни посед 5 хектара, нешто алата и по негде зидане куће. Поседи су били исувише мали, алат слаб, недостајала је стока и зато су наше колоније споро напредовале. То тим пре, што су планинци из Црне Горе, Херцеговине, Крајине и Лике свођени у баровите равнице Војводине, и тешко се привикавали новој клими, новом начину рада на земљи. Зато су многи од њих почели распродавати своје поседе, и пред рат 1941. год. држава је морала посредовати, да спречи да те земље путем купње поново не дођу у руке народних мањина. Сад треба приступити послу колонизације много темељније, са више озбиљности и научних метода.

Приликом колонизације Народно-ослободилачки покрет налазиће се пред истим задатком као и влада старе Југославије после 1918. год. Најбољи борци покрета регрутовали су се из пасивнијих крајева јужно од Саве и Дунава и од сиромашног света северно од тих река. Сељаци из хиљада попаљених села Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Лике, Баније, Хрватске и Србије, захтеваће од својих вођа награду за своје патње, одштету за своја попаљена имања, и они ће им морати нешто дати. Њихова колонизација по напуштеним немачким, мађарским и арнаутским селима биће им најбоља награда. Али, притом се не смеју правити погрешке рађене после 1918. год. Начелно, земље и имања напуштене од мањина, треба првенствено давати партизанским борцима и свима члановима Народно-ослободилачког покрета уопште. Али, притом се мора поћи од становишта, да земљу узме само онај, који је вољан сам да је обрађује. Земља је алатка, с њом се не сме спекулисати. Зато, она не сме служити као награда ни најбољем борцу, ма колико иначе био заслужан, ако је неће сам да обрађује. У новој Југославији, не сме да буде ни малих ни великих спахија.

Приликом насељавања Војводине, Косова и Метохије, треба поћи од једног правилног становишта: не решава се проблем аграрног пролетаријата у Југославији на тај начин, што ће се један мали његов проценат претворити у ситног поседника. Тај се проблем може решити само путем убрзане индустријализације. Зато војвођанске равнице требају да послуже, не као сместиште за коју стотину хиљада гладних Црногораца, Херцеговаца и Крајишника, него као пољопривредна основа за исхрану целокупне државе, за њену индустријализацију. Полазећи са овог становишта, ми вишак хране у Војводини за исхрану остале државе можемо добити на два начина: 1) да стварамо путем колонизације веће сеоске поседе од 5 хектара, који ће велики део својих производа извести на пијацу. Други је начин, да државна власт задржи добар део земаља напуштених од мањина за себе, и да их обради у својој режији. Да се комбиновати и једно и друго решење, и то би може бити било најзгодније. Не могу довољно да подвучем значај овог питања, простор ми не дозвољава да у њега улазим подробније.

Питање индустрије и занатства је исто тако важно као и пољопривредно, само то ће се много лакше решавати. Пољопривредну индустрију у Војводини треба етатизовати. Исто то урадити са свима великим непријатељским предузећима по држави. Са занатима неће ићи тако лако, али би се и ту дало много учинити, помажући домаће занатлије и њихове помоћнике, да преузму напуштене занатске радње.

Необично је важно питање у вези са напуштеним земљама од стране националних мањина, да колонизација буде вршена по свим прописима међународних обичаја и права. Зато, треба што пре потражити одобрење савезника и већ сад се потрудити, да нам се даде право конфисковања имања непријатељских мањина. Државна комисија за ратне кривце морала би ставити на расположење материјал којим бисмо могли светском јавном мњењу и савезницима доказати, шта су све починиле народне мањине по нашим земљама у овом рату. Овај предлог сам требао ставити раније, али сам изоставио, па га овде убацујем.

Организација посла

Већ смо подвукли значај чишћења мањина још у току ратних операција. Зато је улога војске у овом послу најзначајнија. Она је та, која има да примени оружану силу при избацивању мањина из наше државе. Зато је од првокласне важности, да наши војни команданти, у пределима насељеним Мађарима, добију прецизна упутства, шта и како да раде. Још би најбоље било основати при Врховној команди народно-ослободилачке војске и партизанских одреда посебан одсек, који би имао задатак да се брине о чишћењу мањина још у току рата. Тај одсек скупио би око себе један мали број стручњака, познаваоца мањинског проблема у појединим нашим земљама, још у току рата. Војска би у прво време док се не створе цивилне власти, осим протеривања мањина, морала преузети на себе и чување напуштених објеката и инсталација. Она би морала, може бити, да се побрине и за јесењу сетву. Све се то може извршити само онда, ако се створи посебан апарат преко кога ће се то радити. Њега треба задржати код војске и онда, кад цело питање пређе у надлежност неког министарства или повереништва.

Замршеност послова око исељавања кога милиона националних мањина из наше државе и насељавање стотинина хиљада нашег света по напуштеним селима и градовима, захтевају стварање једне посебне установе, која ће све те послове водити. Ту установу, министарство или повереништво, треба што пре створити. Ми смо после 1918. год. имали министарство аграрне реформе. Оно је имало задатак, да путем аграрне реформе задовољи глад једног дела нашег сељака за земљом. У основи узевши, организација тог Министарства није била хрђава, ако оно није испунило свој задатак, то је кривица до његове бирократије и неспособности наших партијских вођа. Све од 1918. год. имао сам прилике, да пратим рад чиновника тога Министарства. Оно се врло брзо корумпирало, бирократисало, и Министарство је годинама постојало не због колониста, већ због својих чиновника. Од 1.000.000.000 дин. колико је стара Југославија издала на аграрну реформу по прорачунима познаваоца, само 200.000.000 отишло је за колонисте, а око 800.000.000 прогутале су чиновничке плате. При организацији новог министарства за колонизацију, ово се мора избећи. Зато се овај посао не сме поверити старим чиновницима Министарства пољопривреде, Одељења за аграрну реформу. У њега се морају потражити и довести људи, који ће схватити значај питања и бити спремни да сво своје време и енергију утроше на овај велики посао. Зато, приликом оснивања овог Министарства, које ће иначе бити привремено, треба путем посебне Уредбе омогућити избор чиновника из приватних и јавних предузећа за тај посао, њима треба дати добре плате, осигурати напредовање, али зато немилосрдно се обрачунати са сваким од њих, који подлегне корупцији. А корупције у овој врсти послова, где се располаже са милионима туђег имања, увек је било, па ће и бити.

Подробније излагање како да се организује ово министарство одвело би далеко. Засад напомињем, да поред строгог избора чиновништва треба појачати надзор над његовим радом преко Народноослободилачких одбора. Ови одбори могу играти врло велику улогу у решавању питања како да се иселе мањине и како да се населе нови колонисти. Федерална влада и онако ће морати по овом питању да велики део послова препусти Народноослободилачким одборима у појединим покрајинама.

То треба имати у виду, кад се израђују смернице наше колонизационе политике. Само већ унапред треба ограничити делокруг рада оваквој установи. Сукоб компетенција у оваквим питањима може да закочи свако правилно отправљање послова. У овом тренутку, за нас су поред војске, најважнији чинилац Народноослободилачки одбори на терену. Оно огромно огорчење, што се накупило у души наших народа у току овог рата против народних мањина због њихових злочина, почињених над нама, долази до израза у свима нашим покрајинама у неодољивом налету нашег света против тих мањина. Ту мржњу и неутољиву жељу наших маса да рашчисте са мањинама, треба конструктивно искористити. Она не сме да се извргне у анархију и пљачку, него има да послужи државним циљевима, које смо навели. Зато, треба што пре упутити прецизна упутства Народноослободилачким одборима по целој земљи, шта и како имају да раде. Ти одбори имају да организују протеривање мањина, али исто тако и да се побрину, да се напуштена имања очувају, земље обраде, радионице и фабрике очувају. Може бити, да би било добро, да почев од сеоских одбора, до земаљских, створе свугде посебне секције за ово питање. Од самог почетка треба навикнути наше људе, да се зна ко за шта има право, али ко и за шта одговара. Ово питање је тако важно, да би може бити било врло корисно, да Маршал Тито, као Врховни командант Народно-ослободилачке војске, издајући упутства војсци, изда што пре и посебна упутства Народноослободилачким одборима, како да се поступа по овом питању. Питање је врло хитно, а оснивање посебног министарства и стварање његове организације тражи доста времена.

Исто толико могу бити корисни народноослободилачки одбори и за довођење колониста у напуштена села, колико и при чишћењу мањина из њих. Већ сам подвукао да је један од главних разлога неуспеха наше колонизације од 1918–1941. год. био тај, што су земљу добијали људи, који је сами нису хтели обрађивати. Овај пут та се погрешка мора избећи. Ми морамо пронаћи пута и начина да за колонизацију придобијемо сељаке, домаћине. Ти се врло тешко крећу, али кад се једном преселе у ново место, брзо се укорене. Народноослободилачки одбори по нашим земљама одакле ћемо добијати колонисте, имали би задатак, да врбују ову врсту колониста за исељавање. Они би исто тако морали да се побрину, како попунити недостатак занатлија и стручног радништва по Војводини поле протеривања Немаца. Томе послу много би могла припомоћи разна стручна и сталешка удружења, коморе, задруге, синдикати, преко њих би нарочито био олакшан посао пресељавања градског становништва.

Питање организације целог посла око исељавања народних мањина и нове колонизације, набацио сам овде само у главним цртама. Има још много ствари о којима ће се морати размислити, али отишло би се сувише у појединости. Оставићемо то за случај детаљнијег проучавања целог проблема. Рећи ћу неколико рећи о непосредним задацима по овом питању, који се већ сад намећу. Док ми расправљамо, треба ли исељавати или не мањине, како би и на који начин населили опустеле земље, вихор рата хуји преко наших земаља. Из свих крајева, где се воде ратне операције, стижу извештаји да се наше народне масе немилосрдно обрачунавају са оним народним мањинама, које су у овом рату биле против нас. Ту народну бујицу треба што пре каналисати. Најважније, што би сад одмах требало урадити било би: 1) Издати упутства војсци, народно-ослободилачким одборима шта да раде, 2) Код братске совјетске војске предузети кораке, да нам помогне у чишћењу Немаца и Мађара, 3) Предузети све мере да се напуштене земље још јесенас ураде, а фабрике и радионице очувају, 4) Почети одмах са насељавањем опустелих села и градова са нашим светом, забранити сваку пљачку и располагање са имовином непријатељских народа под претњом смртне казне.

То би биле прве мере, које би се морале одмах предузети. Остале послове започети што пре. Заборавио сам да напоменем, да је врло важно она имања по градовима и селима, која ћемо дати колонистима, одмах и пренети на њих. У старој аграрној реформи, чиновници, политички кортеши терали су читаву трговину са сиротим колонистима, сад им дајући, сад им одузимајући земље. То сад треба избећи. Оне земље, које се даду сељацима, треба на њих и пренети, исто тако и куће и занатске радионице. Друго је питање да ли се том приликом сељаци могу везати, да морају приступити задругама за заједничка обрађивања земље. Мислим да би то био најбољи начин како да се помоћу савремених пољопривредних машина земљишта боље обраде. И о том би требало више говорити, јер је питање врло значајно. Напомињем само, да би се заједничко обрађивање земљишта код нас дало најлакше увести, баш у оним крајевима, где се буде вршила ова колонизација.

Закључак

Мој реферат о мањинском проблему испао је може бити преопширан. Међутим, питање је од тако великог значаја за наш државни живот, да се све бојим да нисам шта испустио. Може бити никад нам се неће пружити оваква прилика да своју државу направимо етнички чисто нашу. Сви велики проблеми данашњице у нашој држави, били они од национално-политичког, социјалног или привредног значаја, могу неки мање, неки више и да причекају на своје решавање. Међутим, мањински проблем, ако не решимо сад, нећемо га никад решавати. Уздам се, да ће људи, који воде Народноослободилачки покрет исто тако знати оценити значај овог питања као ја, и да ће приступити његовом решавању с истом енергијом и самопожртвовањем, са којим су 1941. год. угазили у страшну борбу за ослобођење и стварање нове Демократске Федеративне Југославије. Ако овај реферат ма и мало допринесе томе циљу, он је испунио свој задатак.

Београд 3. новембар 1944. године

Професор Универзитета Васа Чубриловић