Мајмун и делфин

Мајмун и делфин
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Корабљеници, путујући по мору недалеко oд Атине, имађаху са собом и мајмуна. Дигне се такова силна бура да се корабаљ преврати и потопи. Морнари се спасу пливајући, а мајмун почне утопавати се.

За делфина кажу да је риба к људма милосердна, и млогога oд потопљенија избави. Видећи мајмуна и мислећи да је човек, узме га на се и понесе га к брегу. Упита га, пливајући, одакле је и ко је. Ови каже да је из Атине и poдa племенита. Упита га делфин познаје ли Пиреј (овако се зове пристаниште атинејско). Мајмун, мислећи да је то некакав човек: „Како га ја не бих знао? Он је мој рођак.” — „Је ли рођак? Лажљива главо, хоћеш да се утопиш, пак јоште лажеш! 'Ајде, ниси за живош!” Збаци га са себе, и тако ти нам се ова благородна паралажа утопи, и долаже.

Наравоученије

Лаж је такова злоба да кад и не бива на штету и вред другога, ништа мање скаредна је, мрска и сасвим непристојна поштену и паметну човеку. Она има неко сродство с шалом, ибо обично, шалећи се, људи не говоре оно што мисле; но неки из шале тако обикну лагати да и без сваке шале лажу. Колико је истина благородна добродјетељ, толико је лаж худа и срамотна. А у крајњеј нужди (може ко рећи) што ћемо делати? Крајња је нужда такова вешт да се њојзи ни правила не могу давати ни закони приписивати. Чесни и разумни муж уме нужду од нужде отличавати, нити сваку бездјелицу за нужду прима. А расудимо само: ако дозволимо да се за нужду може лагати, мораћемо допустити да се и свако зло за нужду може учинити, пак онда збогом с овога света и правда, и поштење и свака друга добродјетељ! У време војне слагати и преварити непријатеља и општега злотвора и лупежа, и — кад се не може иначе — с лажом избавити неповина и праведна, себе или другог кога, од зла и неправедна, мени се чини да овде и сама лаж измењава своју натуру. Овакови догађаји нити се често случавају, нити ја о њима овде говорим. Јестествени и граждански закони за овакова опстојателства приписују нам нужна правила по којима смо дужни владати се. Овде је реч о лажама које бивају или из зла воспитанија и обичаја, или из преизлишњега и неправеднога користољубија на вред, на штету и противу чести и добра имена других људи.

Лаж која бива из незнања, може се рећи неповина. Али је (хвала богу) мало такових, јер нико не може рећи: нисам знао да не ваља украсти и другом зло желити. И исту истину говорити с намјеренијем за учинити другоме пакост и зло, то значи: истину злоупотребљавати и добро на зло преокретати.

Младу децу, дакле, ваља чувати од свакога и у шали и без шале лагања и с злим и лукавим намјеренијем говорења, како год од једа и отрова. Ибо, ако се из детињства томе науче, за живота се неће моћи одучити. А овакови зли обичај прави је отров душе, срца и нарави.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.