Марко Краљевић и слуга Мијаило

0001 Кад се жени ага Асанага,
0002 И он проси гиздаву девојку,
0003 Кума куми змај-деспота Вука,
0004 Старог свата из горе Новака,
0005 А девера Краљевића Марка.
0006 Кад су от’шли они по девојку
0007 И божиј’ су закон совршили,
0008 Ал’ беседи мила стара мајка:
0009 ”Опраља’ се, Мијаило слуго,
0010 Опраља’ се што год боље можеш –
0011 На се мећи ајдучко одело,
0012 Рисовину и самуровину,
0013 А на главу од два вука капу,
0014 А у зубе два виљева зуба,
0015 И оседлај коња белу вилу,
0016 Пак растерај по гори сватове;
0017 Досад си је трипут отимао,
0018 А сад ћу је теби поклонити!”
0019 Мисли она нитко је не слуша,
0020 Слушала је лепота девојка.
0021 Здраво свати дошли до девојке
0022 И здраво се натраг повратили.
0023 Кад су били среди горе чарне,
0024 Удри уса са четири стране,
0025 Под њиме је коњиц бела вила,
0026 Из уста му модар пламен лиже,
0027 У зуби му два виљева зуба,
0028 И на глави капа од два вука,
0029 Пак растера по гори сватове,
0030 Сам остаде девер и девојка.
0031 Па беседи Краљевићу Марко:
0032 ”Боже мили, чуда великога,
0033 Да ли ја знам да је аветиња,
0034 Не би му се с пута уклонио,
0035 Ал’ можда је божја страотиња,
0036 Ја ћу јунак с пута узбегнути,
0037 Јер сам много Богу сагрешио!”
0038 Па он вади ногу из стремена
0039 Да он бежи у гору зелену,
0040 Ал’ беседи гиздава девојка:
0041 ”Мој девере, Краљевићу Марко,
0042 И ти ли ме оћеш оставити –
0043 Та то није каквса аветиња
0044 Нит’ од Бога каква страотиња,
0045 Већ мог бабе слуга Мијаило!”
0046 Трже сабљу Краљевићу Марко
0047 Те је слуги одсекао главу,
0048 И он купи по гори коњице,
0049 И сазива кићене сватове,
0050 Пак одоше двору певајући.