Oџа вика на белој џамији,
Марко шета по белој калдрми,
па говори оџа од џамије:
„Чујеш, море Марко каурине!
Оди 'вамо у белу џамију,
оди 'вамо, овде да клањамо!”
Мука стаде Краљевићу Марку,
машио је своју десну руку,
извадио камен од калдрме,
па се метну оџи на џамију,
мртав оџа од минаре паде,
и по њега половин минаре.
Дотрчаше цариградски Турци,
уфатише Марка Краљевића,
па га носе право на вешала,
оће, богме, да обесе Марка,
у суботу а према недељи.
Ал говори Марко добар јунак:
„Чујете ли, цариградски турци!
Дајте мени дивит и артију,
да напишем једну ситну књигу,
да је пратим мојој старој мајки,
да ћете ме млада обесити”.
Отпустише њему десну руку,
дадоше му дивит и артију,
те ми пише ону ситну књигу;
Не пише је својој старој мајци,
но је пише својој верној љуби:
„Чујеш ли ме, моја верна љубо!
Да обучеш руво калуђерско,
и да туриш капу камилајку,
да с учиниш младо калуђерче,
да ујанеш доброг Шарца мога,
и да узнеш пушке кубурлије,
да опашеш сабљу димискију,
па да дођеш право на вешала”.
Како јој је Марко написао,
тако она млада учинила:
обукла је руо калуђерско,
турила је капу камилајку,
турила је пушке кубурлије,
опасала сабљу димискију,
па отишла право на вешала,
у суботу а према недељи.
Од далек је опазио Марко,
па се моли Марко Краљевићу:
„Пуштите ми моје беле руке
да с’ пољубим с црним калућером,
па ме одма обесите млада”.
Пуштише му цариградски Турци,
пуштише му обе беле руке.
Не љуби се с калуђером Марко,
но довати њему остру сабљу,
па се маши на лево, на десно,
те посече цариградске Турке,
па ујана доброг коња Шарца,
тури љубу коњу на собице,
бега Марко у своје беле дворе.
