Мандалина коњ’ водила,
Над Дунај га надводила,
Сама себи говорила:
„Мили Боже, љепа ти сам,
Још да су ми црне очи, 5
Какве су ми плаве косе,
Све би герге премамила,
Сама цара од царице,
И турскога алајбега”.
Алајбеже коња веже, 10
За карамфил дјевојачки,
Алајбегу коњ утече,
Кроз шеницу нежњевену,
И јунаке нежењене,
И ливаде некошене, 15
И дјевојке непрошене:
„Држ’ дјевојко коња мога,
Па ћеш бити снаха моја”. -
„Како б’ била снаха твоја,
Кад ја не знам браца твога”? 20
„Лако ј’ мога браца знати,
У мог браца троје перје:
Једно перо жарко сунце;
Друго перо сјај-мјесече;
Треће перо тија киша. 25
Које перо жарко сунце,
Оно ј’ добро за сироте;
Које перо сјај-мјесече,
Оно ј’ добро за путника,
За путника, за војника, 30
За царскога службеника;
Које перо тиха киша,
Оно ј’ добро за шеницу,
Ај, шеница за погачу,
Ај, погача за дјевојке, 35
Ај, дјевојке за јунаке,
А јунаци за војнике,
Војници су за господу,
Правица је цару мила,
А Богу је још милија”. 40
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 89-90.
