Малисорски устанак
| Малисорски устанак Писац: Никола I Петровић Његош |
Хабер даде Тургут-паша
на сред Скадра на Бојану
да сви храбри Малисори
окупљени пред њег' стану,
да радосну ријеч чују,
што им султан поручује
и што моли Малесија
да им силан цар дарује.
На тај позив Малисори
Скадру лете ка' орлови,
радознали што ће чути
и што ће им дат' цар нови.
И слеже се усред Скадра
пет тисућа Малисора,
све момака одабраних
Малесије гордих гора.
Међу њима Тургут сједе,
па им поче говорити:
"Неопасан и опасан
то једнако није бити.
Ви сте царству бедем јаки
прам душманске Црне Горе,
са којом се наши цари
од вјекова давних боре;
данас она страшнија је
отоманској царевини,
одкада јој цар московски
у оружју дар учини.
Те вам она сад пријети
тим оружјем појачана,
прилика је, удриће вам -
неће много проћи дана.
Но оружје, што носите,
у град овај оставите,
пак да ново, љепше, боље
одмах сјутра ви примите".
Мило бјеше Малисору
нову пушку да добије,
ал' са старом растати се
жао му је, то не крије,
јер се њоме поносио,
била му је друг уздани,
пак сад да је у каково
слагалиште труло рани.
Узе пушку и цјелива,
те се с њоме разговара:
"Збогом, пушко убојита,
узданице моја стара,
с другом мене цар дарива,
кажу, да те надмашује,
ал' твоје се много даље
у планини јека чује.
Пуцала си на Јавору
и Гарчом си одјецала,
испод Спужа и са Бара,
ти си, друго, сијевала.
Гађала си Црногорце
и биљеге и орлове
и по Блату златокриле
била утве на вирове.
Сретна си ми вазда била.
Ја ти сјајност држах лица;
била си ми огледало -
била си ми узданица.
Збогом, дакле, вјерна друго!
Мене нова пушка чека,
а твојему са мном друштву
занавијек хвала нека!
Хоћеш ли ми потамнити
у мрачнијем подрумима,
гдје сјајнога сунца нема,
и гдје много влаге има?
Хоћеш, богме, ја се бојим,
па зато ћу, осветнице,
још једанпут пољубит' ти
на растанку бистро лице!"
Измећару Тургутову
свак' Малисор пушку пружи
и са неком тајном слутњом
његова се душа кружи.
Занавијек Османлији
Малисори пушке дају -
од Тургута што их чека
сиромаси још не знају.
Док видјеше око себе
гдје им аскер близу стаде,
с топовима брзометним
и с коњицом у параде.
Питају се: "Што је ово?"
зачуђени Малисори,
кад се такво позориште
пред очима њиним створи.
Тургут на то одговара:
"Самовољна Малесијо
досад ти си у крајеве
ове царске ти цар био,
ни харача, нити данка
цару никад ти не дава,
а над тобом да царује
једва си га припознава',
Чинио се, што си хтио,
скадарској се влади руга,
валија вам вољу трша
као ваша да је слуга.
Просто и то, но одавна
с Аустријом шурујете,
а од скоро новог краља
црногорског поштујете;
к томе ваша поповштина
науке вам криве дава -
снијевате, што бит' неће,
иштућ' тобож нека права
из деснице султанове,
коју пророк свети штити,
него дома одмах хајте,
Малисори, ви махнити,
па орите и косите
цару царско да дајете,
јер његови, ничиј' други
занавијек остајете.
Кобни ће вам, знајте, бити
аустријски фиорини,
а користан бит' вам неће
црногорски начин фини,
него дома, пак немојте
будни мутне снијеват' снове,
а да с вама не шалим се
погледајте те топове!"
Поражени Малисори
град скадарски остављају,
знајућ' да се без пушака
и слободе лижшавају.
Тужни, сјетни дома греду,
у срцима мржњу снују,
вјероломног Тургут-пашу
на свакоји начин псују,
пак у срџби оправданој
скуп их Рапчи одређују
да се усљед овог чуда
тамо стане - савјетују.
Другог дана након тога
сунце Рапчу кад огрија,
велики се на лицу јој
малисорски скуп савија;
у њему су барјактари
и племена војеводе
и попови и прваци
Малесију што предводе.
На пољани голој сједе,
за оружјем многи плачу,
док из скупа са средине
једног фратра глас се зачу;
капу скиде, а крст диже,
на лицу му суза роси,
очи к небу диже горе
и у бога милост проси"
"Боже св'јета и слободе,
даваоче свих добара,
чија рука слабе диже,
а силнике што обара,
милостиво поглед спусти
на скуп ових мученика,
преварених од најгорег
на свијету невјерника.
Благослови благородне
од невоље и од муке
увријеђеног овог скупа
рјешења му и одлуке!"
Светитеља у Рим папу
у молитви још призива,
побожно се фратар моли,
молба му је топла, жива.
Трабојински војевода
тад Ђон Љуља ријеч узе,
а старо му, пуно бора,
оквасише лице сузе.
Устануо, пак говори
говор врући, пун истине:
"Пакост и срам, што нам Турци
у бјеснилу своме чине.
Оправдан је, Малисори,
кад свијести у нас није,
но се ево пет вјкова
Малесија с браћом бије;
с Црном Гором ми смо били
родна браћа у земане;
од истога кор'јена смо
у Балшине славне дане,
пак ће лажни Османлија
од родног нас отрћ' крила,
те се братска међу браћом
страховита крв пролила.
И војници султанови
несвијесни ми смо били,
тек смо с Црном Гором лудо
до данас се крвавили.
Гријех нас је, а не њезин;
она данас дивно цвјета,
постала је краљевином,
а ми руга од свијета,
но да гријех откајемо,
ње се руке прихватамо,
пак краљевства зетског старог
у коло се ухватимо.
Тако ћемо осветити
од Турака наше јаде,
ак' у руке црногорске
положимо наше наде.
Бог и храбри Црногорци
бити ће нам у помоћи,
до слободе и јединства
с њима ћемо само доћи!"
Цио скуп је одобрио
Дед Ђон Љуља све што рече,
па устаде на ногама,
ка' да лака крила стече,
готов борбу да поведе,
очајничку и крваву:
за слободу малисорску
јунак неће штедит' главу.
Па сви Ловћен погледаше,
Ловћен гњездо од сокола,
гдје живују Црногорци
и стари им краљ Никола.
Сви се вјером завјерише,
краљ' Николу да прогласе
за својега господара,
да их турског ропства спасе;
и мудре му поклисаре
на Цетиње опремише,
да му кажу да његови
другог неће бити више;
мало праха и оружја
да у њега још измоле,
јер немају спрам злотвора
н'ако руке своје голе.
Краљ их прима и учи их
с царем да се не свађају,
но покорни остану му
и да царско цару дају.
"Никад више, господару,
ми нећемо бит' његови.
Прије ћемо смрт кабулит'
но већ ич'ји бит' робови,
Мало праха, коју пушку,
и поуке с мало краја,
и да с нама руководи
подари нам једног змаја
од твојијех војевода,
ил' сердара вичних боју.
То толико да савјетом
и мудрошћу уз нас стоју;
Лазовић је остарао -
дај нам Јанка Вукотића
или брдског ђенерала
храброг Блажа Бошковића;
Мартиновић би нам Митар
од користи веље био,
да је храбар, мудар, учен,
свуд се у нас глас пронио.
И малога из Фундине
дај нам Мила Расовића,
или њега ил' Стојана
командира Поповића.
И одшкрини мало врата
земље твоје и државе,
да нам робље ситно наше
у њој своје склони главе;
и по коју вендерловку
из твојих слагалишта,
па ти друго не тражимо,
наш свијетли краљу, ништа.
Ми ћемо се осветити
за превару Тургутову,
наша мила Малесија
запјеваће пјесму нову -
пјесму нову од отпора,
што га икад људи даше,
чим његова силна војска
уз планине крене наше!"
Краљ на ово одговара:
"Ја судбину жалим вашу
и као и ви вјероломног
проклињаћу Тургут-пашу.
Али земља данас моја
у мир живи са султаном,
ја вам помоћ дат' не могу
ни с оружјем ни са храном.
Сва Европа мира хоће
и на мене строго гледа,
да на руку вама будем
ка' што желим, она не да;
но гледајте како ћете,
судби вашој вас пуштајем,
то толико Вукотића
ван сердара Јанка дајем,
да ред држи на граници
и робљу вам џевап дава
и погдјешто што не знате
да вас сердар пучава.
И мали ће из Фундине
изгубит' се негдје Мило,
гдје год пушка би пукнула
њему се је наћи мило?"
Са Цетиња отргнуше
малисорски поклисари,
прегнуће им благосиља
и Цетиње и краљ стари.
Па за њима сердар Јанко
китној пође Подгорици,
да савјесно обдржава
и мир и ред на граници.
А сад ћемо оставити
да нам виле кажу само,
све што ће се у планине
малисорске збити тамо.
Оне двије с Проклетија
и Комова нека зборе,
и ловћенској нек' причају
каква с' чуда уз њих оре.
Но су мало узблехнуте,
докле свикну гром топова,
па прхоћу гребенима
Проклетија и Комова;
ловцћенска је спокојнија,
вичнија је урнебесу,
необично њојзи није
кад с' пештере њене стресу.
Од топова са истока
и с' запада лубарада,
и кад до ње ђуле тешко
и кумпара врућа пада.
Најљепшијем тада гласом
побједничку пјесму пјева,
још сјај кад јој јатагана
по крилима досијева.
"О лијепе бесмртнице
виле наше, дуси лаки
биљежите да предате
благородни подвиг сваки
будућијем кољенима
витезова смјеле чине,
да им спомен у заборав
с нехарности не погине.
Сад је твоја, вило лака,
са висова Проклетије,
да ловћенској други причаш
кудијен се сад бој бије!"
"Ја ћу почет' од Кастрата
и бој за бој ријеђати
са Цијевне; за даље ће
вила комска боље знати.
Сад кастратска села горе,
дим до мене густ допире,
Турци живо напредују,
нико им се не опире.
Кастрати су без оружја,
па узмичу уз планине,
само десет под оружјем
с Ђељош - Ђоком чуда чине.
Никол-Дода соколи их
и најпрви крв пролива,
крша нема ни дрвета
за којим се он сакрива;
цио оцу свом Дод-Пренчи
ка' лав лаву наликује,
своје храбри и соколи
свуд допире и кликује.
Бију Турке, куће свете
и имања многа своја;
од мањега броја људи
не виђе се врућег боја.
Ах, Кастрати да имају
сви оружја као ови,
од војске би Тургутове
учинили пораз нови.
К Подгорици ето иду
да измоле пушку коју,
па с оружјем да се врате
у другоме на ред боју.
Међу тијем куле двије,
на Цијевни једна што је
и на Рапчу друга она,
гдје пандури многи стоје,
предају се јунацима
Трабојине и од Груде,
и Селишта и Пикала
опкољене сад су свуда.
И врањске су све главице
заузете и Диноша,
а два топа на врх Хума
Малисор је лаки наша'.
Након ових успијеха
Хот и Груда некуд крећу,
ко је с њима - ја се бојим -
погодити моћи нећу,
јер другог су јата људи,
друге капе и ношива,
одлучност је њина страшна,
а појава одвећ жива;
да л' су оно Фундињани,
Коћи или Ораховци,
или љути Затрепчани
од свакојих вјештиј' борци?
По пјесмама које поју,
Ја бих рекла да су они,
Малисоре да поткр'јепе
љубав и крв њих нагони.
Хоће јадни Затрепчани
да долете гдје је мука,
да им ханџар свуд доспије
и њихова моћна рука.
Да на варош удре Тузи
Хот и Груде ријешише,
том ударцу мимо ноћас
одлагања нема више;
те пошто је зашло сунце
и црна се ноћ навуче,
топ с тврђаве Шипчаника
ка' гром у мрак црни пуче,
а почеше бистре пушке
по вароши свјетлуцати
и Малисор с Турцима се
ка' вук с вуком стаде клати,.
Док плам с кућа као сунце
ноћну битку освјетљава,
опире се Османлија
а Малисор јуришава.
Горе Тузи, а Шипчаник
са топовском ватром бљује,
бедем му се тврди тресе,
а Малисор наваљује.
Другу ноћ се бој крвави
бије у то мјесто мало,
колико је витезова
с обје стране у у бој пало,
још се не зна. Али дана
кад освану први зраци
и виде се и преброје
с обје стране ти јунаци
знати ће се број панулих
сунце јарко кад огрије,
ко здрав оста на мегдану,
ког' међ живе више није!
Раздани се; свјетлост дана
у прах Тузе откријева,
скрај заставе отомански
с' Шипчаника топ сијева.
Варош паде, а град оста,
не дају га Турци лако;
без Турака би га други
напустио живи свако.
Малисори оставише
други напад другој ноћи,
но из Скадра Шипчанику
аскер хита у помоћи,
те залуду покушаше
не би л' и град освојили,
двије ноћи око њега
с Турцима се крвавили.
Али што ћеш, кад топова
и опсадне справе није -
без оружја и начина
крвави се бој не бије.
Усљед ове оскудице
Шипчаник се град оставља,
још кад табор за табором
у помоћ се њему јавља,
те Ахмет-бег граду глава
нит' почива нит' одмара,
већ план други за одбрану
свога града сада ствара:
изашиље Милешане,
Диношане и Тужане,
а низама одред један
да положај Дечић бране.
Лијепо их дочекаше
Трабојинци ту и Груде,
те на дивљи побјег Турке
отјераше и принуде.
Оскудан је Тургут-паша
од редовне војске био,
бригу му је задавао
Малисора отпор смио,
па се добро домислио
да положај тешки спаси,
те "свети рат" међ' Скадране
фанатичне он прогласи.
Заставу је пророкову
истакао на врх града,
под којом се уписују
за бој нека момчад млада,
ал' не људи, мислих, што су
арбанашке заједнице -
већ отпаци поткупљени,
свога рода издајице.
Њихов поход Малесији
топ Ћав-Кише оглашује,
нека Дечић зна и Тузи
да се индат приближује.
И Скадрани с нешто војске
врх Дечића заузеше
и барјаке на Братиље
и на Милеш истакоше.
Аџевиће и Диношу,
Ржаничког све до моста,
што положај не узеше
ни један им није оста'.
Врх од Хума и Главице
Врањске и Врањ посједују,
са тачкама важнијема
свима Турци госпоствују:
зорну тамо пјесму поју
и играју и шенлуче,
поносе се положајем
малисорским, што би јуче.
Али ће се навратити
на те исте положаје
са помућу, што им Кучи
и равна им Зета даје.
Од Братиље бој ће почет'
са сјевера и истока,
редом, редом, до Ћав-Кише
и Сухога там' Потока.
Најприје су напанули
на Скадране у шанчеве,
ал' отпора у њих не би
више, него да су жене.
Те их робе и хватају;
не бију их из пушака,
но камењем и ногама
и дрветом од кундака,
јер правијех ту Скадрана
- чија храброст на гласу је -
није било, до ламара
и цигана само ту је,
купљевина Тургут-паше
по скадарским улицама,
коју варош поносита
исмијева она сама.
Грдна, б'јена, престрашена
разбјежа се на све стране,
неки варош Подгорици,
други Блатом пут Бојане.
Силни Тургут сад се чуди,
што га нађе на све стране,
па се Скадру боји граду
да Миридит не напане,
те вапије у Стамболу
да му помоћ дође јака,
јер подручној војсци не да
Малисора једна шака
да устанак у вилајет
он угуши и стамани;
напад му је немогућан,
доста му је да се брани.
И брзо му под Медову
вапор стиже за вапором,
из којих му помоћ врви
са лађама и са гором.
Скадар с' својом околицом
страшна војска притиснула,
ал' се душа малисорска
од ње није препанула,
но се спрема да се мушки
с њоме срете и сукоби,
и носи се смјелом мисли
да је сатре и пороби.
И што Љеш му нападају
разуздани Миридити,
и што Пука и што Љума
наредне су с њим се бити,
стога Тургут к Малесији
не полази и не креће;
зло му нешто ухо поје,
он још ни сад боја неће.
Охол, силан и бијесан
у Скадру је граду сио,
да ће успјет' у задаћи
сигуран је паша био.
На хиљаде педесет се
војске тајин царски дава,
њему још се мало чини
те с' напада устручава.
Другу војску иште цару
од Косова и Призрена
да удари Малесији
са гусињских стрмих ст'јена.
С Етем-пашом цар му дава
војску јаку с топовима,
још у којој Арнаута
поголемо на број има.
Војска силна те почива
и за бој се љути спрема,
но залуду, кад војводе
испред себе она нема,
јер Тургут се поплашио,
не од самих Малисора,
већ се боји да му може
ударити Црна Гора.
И од јужне Арбаније
и од Дибре и Берата
нешто зебе, те грозница
некад силна пашу хвата.
Криво му је што Кемал-бег
уз кољено краљу сједи,
те о турском злу се с њиме
савјетује и бесједи.
Још код њега одавно је
грудска прва поглавица,
Сокол-Бацо, узрок свијех
малисорских трзавица.
Он рукује, он снаоди
за све, што је за нас горе,
не би боље и вјештије
син баш да је Црне Горе.
Од природе даровит је
храбар, згодан и угледан,
а скројен је за главарство
и за диван и за мегдан.
Султан Хамид у почетку
своје владе чуо бјеше
да Малисор никакав се
не понаса од њег љепше.
Па крај себе узима га
да му сједи у Илдису,
ријеч прву њему дава
у дворскоме свом меџлису.
Што га диже из тог двора
и у грудске врати горе,
да у њему не представља
пред султаном Малисоре?
Клеветом га клеветају
Аустрији да нагиње
и да с ногом једном стоји
у Беч, с другом на Цетиње:
па се срдну Сокол-Бацо,
двор и цара он оставља,
увријеђен, осумњичен
у Груде се своје јавља.
Вјерност му је натрунута
код султана и Турћије,
под том сумњом живовати
могуће му било није,
па у муци покушаће
собом самим да се свети,
у грудске се горе соко
одметнуо самдевети.
За њим трже Хафис-паша
да ухвати одметника
и да казном казни тобож
аустријског најамника;
и бојева неколико
учини се по Грудама,
док пушчана и дим кућа
притиснула племе тама;
кроз ту таму Сокол-Бацо
сам се бије, сам се бори
и праведну ствар његову
напуштају Малисори;
па кад виђе да не може
учинити друго ништа
и кад му је кров пануо
врх покућства и огњишта,
с једног брда тужно викну
гласом лава рањенога:
"Авај, Турци, оно што би
бога ради великога?!
Вај, султане, господару,
што дочека слуга твоја!
Што уциних, што би ово,
гдје посрну вјерност моја?!
На правди си божјој, царе,
мене, слугу отјерао,
кад живота сто да имах
свакојег бих за те дао!
И гле, хоћу да понесем
на се име издајника,
а не оно за поштење
и за вјерност мученика.
Ја у другу пођох земљу,
гдје 'но закон прави влада,
ал' с тим вјерност према теби,
царе, моја не опада.
Гдје год будем ја ћу душом
твоја вјерна слуга бити,
ал' од твојих пашалара
ја се хоћу осветити!"
Војска силна Тургутова
застала је у походу,
а она се малисорска
на Цијевну хладну воду
наслонила и ту чека;
лако јој је с ове стране,
близу су јој Црногорци,
устреба ли да је бране,
па је хорна, пјева, чика,
изазива Османлије,
а напријед да поступа,
ка' да њима мило није.
Тако стоје војске двије,
погдјешто се препуцају,
у помоћ се Етем-паше
Турци сада сви уздају.
Но сад гдје је Етем-паша -
нек нам комска каже вила,
да ли му се бојна сила
с Климентима сукобила?
Клименачки гдје су сада
и војници и главари;
под барјаком сједе ли им
спремни хитри барјактари?"
"Што од Скопља и Призрена,
Ђаковице и од Пећи
искупљене војске има
у Плав - тешко то је рећи.
Ја јој, вила бројим ватре
и комору и шаторе,
разапете ливадама
и Гусињем испод горе.
Топова јој брзометних
број ја могу погодити,
наредна је да с' и с Комом
она може сукобити.
Еј, Клименти, ред је на вас
св'јет да види, што ваљате,
и за образ и слободу
умријети како знате!"
Тако комска збори вила -
на страни је Климената,
па им казе да вијенац
од гребена Етем хвата.
Наваљива к Црној Рупи
са свом војском, к селу Селци,
пошто Суку заузеше
најбољи му војске пјешци.
Бој велики учини се
ту на Селци, око хана,
и Клименти зло проћ' шћаху,
опкољени са свих страна,
да се ватра не отвори
од Јежнице и од Всиле,
гдје се чете бјеху двије
затрепачке намјериле.
Бег Џафер-бег два пута је
да их дигне покушава',
ал' га огањ Затрепчана
оба пута повраћава'.
Кад видио Етем-паша
да му пута тамо није,
на лијево војску враћа,
на Вукеље бој да бије.
Вукељски је испред силе
барјак мало узмакнуо,
док с' онијем од Никеља
спрам села се састануо,
па бој бију изнад Боге -
(и Боге су у бој с њима) -
половина тог барјака
гусле носе на плећима,
да пјевају након боја
ко што стече на разбоју,
славу храбрих Климената,
а и кадкад уз њих - своју.
Сад у тешке положаје
сабиле се војске двије:
Етемова, Тургутова -
изласка им нигдје није.
А и она малисорска
на живе се нашла муке,
све три виде да им нема
ни помоћи, ни изруке,
па као три преступника
очекују ријеч суда
с нестрпљењем, не би ли им
мир дошао ма од куда.
Одакле им мир доћ' може,
ко л' им борбу прекинути,
међу њима крвавијем
ко би смио упанути?!
Велесиле муком муче,
једна другу мрко гледа:
ова кад би помоћ' хтјела,
она друга, злобна, не да.
У Европе срца нема;
проклети су дипломати;
ти зликовци када - тада
св'јет ће ови сав исклати,
Несавјесно варкају се
један другом да подвали,
као пашчад, мучећи би
и напали и заклали.
Они, они, нико други
Тургута су тутукнули.
Они-узрок, што су Турци
Малисоре нападнули,
па сад, кад се устрашени
над крв људску, паре, каде,
како да се мир поврати? -
Тога нема који знаде!
Међу тијем веља војска
и Турака и хришћана
да продужи нову борбу
од грудскијех чека страна.
О каква би срећа била
да се борба та прекине,
јадно људство с обје стране
да с' умири, да се гине!
О ловћенска вило лака,
јечала ти славом лира,
буди данас посредницом
најскоријег једног мира,
да се даљи бој прекине
да се људство не крвави:
међу стране обадвије
направедниј' услов стави,
да се војске већ не бију
и нека се Турци врате,
па сиротној Малесији
нек' одштету сваку плате
и нека је султан прими
ка' кћер своју у милости,
нек јој буну и непослух
као отац благ опрости,
а за јемство њеном миру
оружје јој не узима
но Малисор нека сваки
носи пушку коју има.
Извор
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 103 године.
|