Мазга огојена

Мазга огојена
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Мазгу човек хотећи продати, хранио је с јечмом, да се огојена боље може продати. Кад се ова добро упита и одебља, возгорди се и рече своме госи да је за коња прода а не за мазгу, говорећи да отац њејзин није био магарац него ат. Добро! У време вашара одведе је човек онде гди се добри коњи продају. А кад је узјашу и почну је с коњма утркивати, тада, и за дебљину и као мазга, остане страг. Боду мамузи, шибају с бичем: „Помагај! Не више!” — рекне ова задушивајући се. Каже право да је мазга и којег је poдa.

Наравоученије

За права бога се ко издаје да је великога рода, кад он сам не ваља. Вредан човек, достојан и у свому отечеству заслужен, не само почиње благородство своје, но и родитеље своје облагорођава. Срамити се својега рода, то је права худост.

Агатоклес, сиракуски краљ, будући лончарев син, но за велике заслуге отечеству учињене, на таково достојинство возвишен, не само није се срамио очина состојанија, но и всегда на трапезу своју, међу златне судове, и земљане заповедао је метати, и то је исто служило на већу славу његове вредности.

Један персијски цар, идући у лов, дође по случају у колибу некога пастира, види ту дете благообразно и остроумно, заиште га од оца. Добри отац, отпуштајући од себе сина свога, да му совјет да он добро чува кабаничицу и штап с којима је за овцами ходио, и да никада не заборави шта је пре био. Ово дете, именем Алија, постане с временом први царски везир. Ови имађаше у двору свому једну собу у коју никога не пушташе, но сам сваки дан по једанпут ту улазаше и богу се мољаше. На велике људе често се и велика завист диже. Његови зависници оклеветају га и налажу на њега да је он с неправдом и грабежом собу једну злата напунио у коју никада никога не пушта. Цар, који га иначе љубљаше и почитоваше и за највернијега к себи држаше, пође да се сам о том увери. Убеди везира да му отвори своју тајну собу: ови, принуђен, отвори му је. Но шта ту види? Овчарску кабаничицу и жезал и ћилим ту прострет, на кому се он богу мољаше. Пун удивљенија цар, и зачуђен, пита га шта то значи. Каже му ови совјет родитеља свога. Тада цар загрли га к прсима својима и, са сузам у очима, љубећи га, вопијаше: „Алија, предраги Алија! Ти си божји човек! Ти си столп царства мога!”

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.