Магарац и Езоп
| ←Бик и јелен | Магарац и Езоп Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Бакарна статуа→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Магарац упази Езопа гди xода по пољу, сматра што животиња чини, и отуда саставља своје басне, и даје их људма за науку; приступи и рече му: „Чујеш ли, Езопе! Ти често мене у твојим баснама спомињеш, барем напиши да сам и ја кадгод што паметно рекао и учинио!“ На то му Езоп смејући се одговори: „Онда би'ја био магарац, а не ти.”
Ко жели у каковом нибуд похвалном делу себе отменим показати, право је да о том попеченије имаде и да се труди. „Високоумије долази пред паденијем; вели немецка пословица. Ружна је игра и пуна бједствованија издават себе за то што ко није. „Eί τις ου δεδάηκε τέχνην σκάπτοιτο δικέλλη. Ко се није научио занату нека копа будаком”, совјетује Фоцилид, пак и на ови начин може бити поштеним човеком. Најнужније су вешти чесност и добродјетељ, зато их је бог и всеоспштим учинио, од самога цара до сељанина; што је неотложно потребно и без шта се може бити, то је дато и мраву. Сваки има толико разума да може, ако само хоће, добар и поштен бити.
Један краљ француски, пролазећи покрај кујње, види ту момче гди окреће ражањ и пева. Запита га зашто је тако весео. „Јер не би' био весео, кад ми је добро као и краљу?” одговори младић, не знајући с ким говори. „Како то?” — воспроси опет краљ. — „Ето тако”, — придо да мали — „наш краљ има што њему потребује, а ја имам што мени.“ Ови се ответ тако поћуди владјетељу да узме малога међу своје ближње служитеље, који с временом постане знаменитим лицем.
Нек нико из ових речи не закључава да свак ваља да остаје такав какав је; не, ово је за магаре, а не за човека. Него надлежи добро знати да је превелика различност самим делом постати бољим од мечтати себи и чинити се бољим.
Пишу за Јулија Цесара да је био ћелав, али је он заслужио толике победоносне лавре, да је имао чим преславно ћелавост своју покрити. Ко није учен, а стара се добротом својом недостатак науке надополнити, он паметно мисли и дела како год речени цесар. Али ко није довољно учен, а хоће да се покаже да јест, и само зато свему оному што он није кадар разумети противоречи и „није то тако” виче, а упитај га: „зашто није?“, он или не зна казати, или ако што и каже, оно му је горе од истога незнања, — против овога се овде говори.
Наш добри комшија Стојко, он сам каже и чистосердечно признаје да нити је остроуман, нити за особита вредан дела, ништа мање трудољубивијега ни поштенијега човека у целој вароши од њега нејма. И он дакле у својеј окружности како исти Јулије Цесар поступа.
Смотримо сад онога ветрењака Обркнежевића: у просте дне, кад није лепо обучен, разговара се како тако; а како ти буде о ком празнику, те се обуче у злато-галонирате хаљине, накити се и напудра, онда све му сапрлотирања из уста лете, ти му говориш а он звижди, гледа свој везен прослук, и каже да ће му други нове моде скоро из Беча доћи, — једним словом: друге хаљине на њему, друга памет у глави. Пак јошт ако се нађе која и духовна персона овакова, ето ти лепа огледала и примера другим!
Чесна и разумна жена, ако ће и просто обучена бити, достојна је високопочитанија; а она сујетна и беспослена цифрашица, којеј с шуштењем свилених хаљина окреће се и мозак, растежу јој се речи као цицвара; гди се о безделици, о опорицању и посмејанију другога не говори, ту она није пристала, — такова нек се сакрије и нек не излази из куће, она је за какав турски сарај, а не за свободне људе, гди се памет и разум гледа и изискује.
Овим дакле подобне пороке остроумни и премудри Лесинг представља под символом, илити знаком магарета, о којима ко би што добро хотео говорити, морао би сам магаре бити. Сматрајући на после нас сљедујућа времена, о овом напомињем овде: како су год пре на свету измењенија бивала, тако ће и после бити; Турска нити је од искони Турска била, нити ће до века остати; сама је божја власт вечна, а человеческа прављенија измењаваће се како и пре, а при измененију владјенија уводиће се наука и нови обичаји. У таковим дакле желајемим опстојателствам намах испочетка дужни су народни поглавари све попеченије своје полагати да се јуности, колико за гражданску толико и за церковну службу опредељеној, полезне књиге, лепа наука и добродјетељно воспитаније даје; зашто кад се испочетка ствари на добро упуте, све на боље иду и напредују.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|