МНОГО ПУТА...
Много пута тражио сам
Ал' не нађох никад згоду,
Да пролијем из недара
Врелу крвцу за слободу.
Више пута, кад сам само
За лепо јој чуо име,
Шаптао сам: „ходи вило,
Пољуби ме — сарани ме!“
И био би ударио
За слободу и на беса,
Би грунуо у лудилу
И на тврда на небеса.
Није л' чудо да ме саде
Тек ни савест још не кори?
Није л' чудо од зазора
Да ми лице не изгори?
Роб сам, ево, па не могу
Да распорим ломне груди,
За злаћену, за слободу
Да жртвујем живот худи!
Роб сам, душо, у ћелији
Срца твога племенита,
Па на поље да изађем
И не желим, ружо вита!
