Луцифер
Силан и голем у ноћ лети, хрли,
Кô да га буре побешњеле носе.
Погледај! Дивну жену, чије косе
Кô златан пламен вихоре, он грли.
Крила му букте кô барјаци ватре.
А кобан подсмех на лицу му титра;
Небу се кеси и та неман хитра
Кô да би хтела све звезде да сатре.
Већ изнад мене мину и прохуја,
Кô разуздана широка олуја -
Помами њени кад је с мора гоне.
Јоште се види. Као пожар неки,
Крвав и сјајан, у простор далеки
Губи се, ено, и за гребен тоне.