Ловачка идила

Извор: Викизворник
Ловачка идила
Писац: Милорад Митровић





        
Ловачка идила

Мећава и бура. Страшно ветар коси,
А притегла зима — да је ђаво носи!
Мрднеш ли се куда, кост ти мрзне сваку,
И засипа снегом и под саму јаку.

Ал' у крчми нашој ту је срећа права,
Нека, ноћ нек пада, нама се не спава;
Ту се пије, пева, ћерета и смеје,
А пећ ду! ду! чини и дивно нас греје.

Гле сад нове среће! То два ловца нека,
Као прут се тресу од времена прека,
Брже вина траже, себи кера маме,
И седоше за сто поред пећи саме.

И већ један прича: Једанпут у веку
Нестале му сачме, а наиђе зеку.
Сад, како ће, шта ће? За њим! Друго шта би?
И стиже га лепо и за уши зграби.

„Све то није ништа", сад ће други рећи,
И столицу миче мало ближе пећи,
За опкладу с друштвом, пред очима свију,
Из топа сам гађô чак у пољу лију.

Знаш, лисица иде, грчи се и краде,
И једва је видим кроз трњаке младе,
Ал' кад, срећом, заста насред равни голе,
Ја опалим топом, а лисица доле!.."

Тако приче теку, с пуно речи живе,
И све друштво слуша, а многи се диве.
Јест, то нису ствари обичне ни просте, —
Ал' што мига крчмар на остале госте?



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 123-124


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.