Ластавица и славуј

Ластавица и славуј
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Ове су две птице у старо време биле две милосердачне и љубиме сестрице, које су велику обиду и неправду oд људи пострадале, и oд многога плача и сјетовања претворе сеу ове птичице. Ласта, дакле, у једно пролеће изиђе из града, дође у један луг за нагледати сестрицу своју, и рече јој: „Престани већ тужећи и сјетујући за Итом, сином твојим, и пређи у град к нами; онде ћеш барем господи и госпођама појати, а овде коме појеш, ком ли слатким твојим услаждаваш гласом, ван дo кога сеоског пастира и просту пастирку, који нису за таку музику?”

„Ах, сестрице, како то беседиш?” — одговори славуј, — „зар си ти заборавила дa je онај грађанин и велики господии био који је нас љут увредио, и мене бедну у толико очајаније привео и с ума свео, да за освешити бешчестије теби нанесено морала сам ... Познати су ти наши случаји, нашто ћу старе ране позлеђивати? Притом, ти знаш како је господи мучно угодити. А што велиш да пастири и пастирке нису моје музике достојни, љуто грешиш! Зашто нису, кад чувствују красоту јестества? Веруј ти мени, у њиховим прсима человеческа, верна и љубовна срца трају, лепша и благороднија него у многих градских житеља. Ако ли ко и oд грађана красоту природе чувствује и љуби, нек ме овде дође послушати гди потоци по долинам шуште, чисти зефири луге прохлађују и разносе мирис љубичице, гди се ливаде с пољским цвећем красе и привлаче сваког очи на се.”

Наравоученије

Премудри и преблаги Творац таково је расположеније јестества учинио, да кад би људи и са своје стране сва нужнак својему благополучију средства употребили, несравњено би задовољнији и шчастљивији били. Ова средства состоје се у здравом и чистом разуму, трудољубију и благонаравију. Има такових места на земљи нашој гди је всегдашња зима, и гди се људи хране или с рибом морском или с ловом животиња; ове исте људе да хоће ко да их премести и пресели у лепше и питомије земље, нипошто нећеду; ту гди су се родили, најбоље и најлепше им се чини, јер за боље не знаду; ако ли им ко каже, они мисле да их вара. Дакле, кад су они онде задовољни, ми, који имамо и пролеће и лето и јесен, по свакој правици ваљало би да мислимо да смо у рају. И заисто, кад би вишенапоменута средства како надлежи употребили, тако би нам и било. Правда да совершено благополучије, без сваке бољетице и скорби, не ваља на овој земљи искати, зашто нисмо само за овде створени; али сваки који може бити више задовољан него незадовољан, он, ако је разуман, може себе за благополучна вмењавати. А људи би, без сумњенија, сви заједно могли врло ласно много више задовољни него незадовољни бити с помоштију више речених средства.

Узмимо само за пример једну вешт, која највећу част рода человеческога удручава, мучи и злополучном чини: ова је вешт скудост, недостатак илити сиромаштво. Сада управ сиромаси не могу се нарећи, разве они који за крајњу старост или немошт и сакатство нису кадри своју храну ни хаљину заслужити; овакових је свуда врло мало, а ти исти који се находе, чрез милостињу добрих и богољубивих људи нигде нити су голи, нити од глади умиру. Највеће је дакле число сиромаха или за леност или за раскош; мало ко хоће да зна шта му је доста, и да умери свој трошак према свом дохотку. Ево истинити извори све скудости међу људма. Зашто су трудољубиви и разумни сељани на свем лицу земному (гди им само удрученије и неправда не бива) задовољнији, веселији и благополучнији него веће число велике господе и грађана? За ова два узрока: прво, што је њихово срце чисто и слободно од премногих страсти и злоба које великих господа и богатаца срца непрестано гризу и муче; а фторо, што се задовољствују с оним што имаду.

Ја из совершенога искуства ово утверждавам, јер сам провео сав живот досад и с сељани и с богатим људма и господом, и познао сам ову истину у сваком народу и језику међу којима сам живио. Гди су год сељани под праведним и благоурежденим управљенијем, ко је год од њих раден и паметан, у његовој кући и авлији жене и девојке певају, и њихове пјесне излазе им из сред срца; а богате фамилије, кад их из далека гледаш, неописано и непоњатно ти се чини њихово благополучије, а кад близо дођеш и внутрењаја срца њихова познаш, гди је право седалиште благополучија или злополучија, ужаснеш се шта ту нађеш, и молиш бога да ти ништа таково на главу не дође!

Покојни Гаврил, молдовски митрополит, гледајући своје робове Цигане гди скачу и певају као да не знаду што ће од радости чинити, често би рекао: „Та бог их видио! Ништа не једу него мамаљигу; откуд им оно весеље у срцу?” — „Ее, господине”, — рекао би му неки шаљив проигуман, — „не леже њима твојих педесет хиљада дуката на срцу! Како не би били весели?”

Многа су љубопренија церковни учитељи имали: гди би био они рај за кога се пише? Стоји написато да четири велике реке испред њега извиру. Ево четири реке: Дунав и Тиса, Сава и Драва. Ее, баш! Пак зар ове реке из једног места извиру? Подаље се теби ваља измаћи ако си рад к оним рекама доћи! То су, ако ћеш да знаш, Тигар и Ефрат, Нил и Ганг. Ал' ево невоље, што ове две последње реке од оне две прве, и једна од друге, на хиљаду миља далеко извиру. А да што ћемо сад? Ништа, ка' и досад. Коме, као и мени, није инат мио, ми ћемо се Григорија Назианзина држати, који овако вели: „Παντί βροτώ ευϕρονούντι πάσα γη παράδεισος: Сваком човеку благоразумном сва је земља рај .” На ови начин и наш лепи Тамиш из раја извире.

Здраво и прекрасно мудрованије овога учитеља! Како се човек сваке наравне злоће избави; ум свој од лудих, мрачних и кривих мњенија освободи; срце и душу своју од сваког неправедног и неваљалог запевања отресе и очисти; пак јошт сверх тога кад с чистосердечним, љубоистинитим, без сваке притворности, лукавства и злобе људма живи, гди свак верно, приљежно и поштено своју дужност исполњава: бољег раја на земљи нек не тражи. А овакових људи (правда, гди мање, гди више), али се, хвала богу, опет находи свуда.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.