Ланци/2

ЧИН ПРВИ

Појава друга

Појава друга

КАДИЋ и ПРЕЂАШЊИ
(Куцање на вратима. Загорка и Софија викну у један мах: »Слободно.«)
КАДИЋ:
(Човек до тридесет и две-три године. Обријана лица, са златним ланчићем на прслуку. У загаситом оделу. Елегантан. Као стари познаник, клања се.)
Добар дан.
СОФИЈА:
(смешећи се)
А...
ЗАГОРКА:
О! Добар дан.
(Клања се. Тоном и покретима показује да је познанство давнашње.)
Добар дан. Ново одело. Аа! Господин адвокат... Кад ћемо се частити?
СОФИЈА:
Где си ти? Камо те? Заборавио си нас.
КАДИЋ:
(брзо)
А не, богами... у послу сам.
ЗАГОРКА:
(смеје се)
Јадан човек. У послу. (Интимно) Извол’те сести.
КАДИЋ:
О, и без понуде. (Седа.) Не; збиља, у послу сам. Покрећемо лист.
ЗАГОРКА:
Но, то мора бити нешто лепо. Да нисте ви уредник?
КАДИЋ
А не. А шта би ми фалило?
СОФИЈА
Али ће лист бити дуга века. А?
ЗАГОРКА
Да, то сам баш ја хтела рећи. Колико ће бројева изићи? Три или пет?
КАДИЋ
Ех, ех. Ви опет. Што тако потцењујете?
ЗАГОРКА
(враголасто)
»Што је слатко, то је кратко.« Сећате ли се још тога?
КАДИЋ
Ех, којешта. Ви још памтите.
СОФИЈА
Чува она те твоје стихове. Боже, да ли си онда мислио да ћеш се смејати свом песничком занату?
КАДИЋ
Шта ви то сад потрзате? Ко ће се сетити свих лудорија младости? Кад је то било!
ЗАГОРКА
(гледајући га оштро, и смешећи се)
Па има и у младости чега лепог.
КАДИЂ
Ах, ман’те, молим вас! Колико глупости учини човек док је млад!
СОФИЈА
О! О! Као да је већ зашао у шесету! Гле ти момка!
КАДИЋ
Шта вам сметају старе глупости?
ЗАГОРКА
Знате шта? Хоћете ли да штампате те своје стихове у вашем листу? Да вам дам?
КАДИЋ
Зар их још чувате?
СОФИЈА
Да знаш само како их чува! Држи их код моли- твеника и Светог писма!
(Смеје се.)
КАДИЋ
(озбиљније)
Што их не исцепате? Шта ће вам?
ЗАГОРКА
Треба ми.
КАДИЋ
Шта ћете с њима?
ЗАГОРКА
То ћу за младенце дати вашој млади.
КАДИЋ
А кад ја немам младе?
ЗАГОРКА
Имаћете.
КАДИЋ
Па зар дотле да чекате? Кад ће то бити!
СОФИЈА
Гле, гле. Па зар није време? Досад си могао већ тата бити.
ЗАГОРКА
(оштро је погледала у Кадића, али правећи се невешта, весело)
Свеједно. Штампаћемо у том вашем листу. Онда ћете се лакше оженити. Песник човек!
КАДИЋ
(крто се смеје)
Де, де. Та оставите то.
СОФИЈА
Таман према листу радови.
КАДИЋ
Марим ја, смејте се ви. Ја вам кажем да ће лист бити добар.
ЗАГОРКА
Јел’те, збиља, ко је уредник? Каква мудра глава?
КАДИЋ
Драгиша.
ЗАГОРКА
(прсне у смех)
Нашли сте. Буу!
СОФИЈА
Куд њега нађосте. Богами, тај ми се младић не допада.
КАДИЋ
Што?
СОФИЈА
Луд је. Враг би га знао, није ни луд колико... Неки му ђаво фали.
КАДИЋ
То је истина, знате, али и његови родитељи су томе криви. Кад њима не смета...
(Меће у уста цигарету. Загорка му брзо припаљује, али вра- голасто и терајући га да се мучи док пламен дохвати дуван. Кад припали, захваљује се поклоном.)
СОФИЈА (за то време)
Боже мој, ала си чудан. Читав човек, па му криви родитељи. Попустарио се, као, као... и не личи на човека. Право да ти кажем, иако си му друг: бежи од таквих. То сам и Ивану казала; он се нешто много с њим дружи.
КАДИЋ
Па није он рђав.
СОФИЈА
Свашта ће од њега бити.
КАДИЋ
(слеже раменима)
Оно... да није цвеће, то стоји.
СОФИЈА
Он и отац се туку насред авлије, да их гледа свет. Побегао од оца. Шта је сад? Неки вајни студент, а у ствари мангуп...
ЗАГОРКА
Боже, мама, шта нас се тиче то? Као да му ти можеш помоћи? Кад би човек о свему водио ра- чуна... Хтела сам вас, Кадићу, питати нешто паметно.
КАДИЋ
Хмм. (Смеје јој се.) Паметно?
ЗАГОРКА (бајаги увређена)
А... Онда вас нећу ни питати. Добро, добро.
КАДИЋ
Шалим се, шалим се. (Пуши.) Да чујем.
ЗАГОРКА
Хоћете ли да идемо у недељу с друштвом до Кијева?
КАДИЋ
(отеже)
Па не знам... Има времена до недеље.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.