Краљ Лир (драма)

Извор: Викизворник
Краљ Лир
Писац: Виљем Шекспир
Превод: Бранимир Живојиновић


ЛИЦА:[уреди]

Лир, краљ Британије
Француски краљ
Војвода од Бургундије
Војвода од Конвела
Војвода од Олбенија
Гроф од Кента
Гроф од Глостера
Едгар, Глостеров син
Едмунд, Глостеров ванбрачни син
Каран, дворанин
Освалд, Гонерилин двороуправитељ
Старац, Глостеров закупац
Лекар
Будала
Официр у Едмундовој служби
Племић у Корделијиној пратњи
Гласник
Конвелове слуге
Гонерила, Лирова кћер
Регана, Лирова кћер
Корделија, Лирова кћер
Витезови у Лировој пратњи, официри, гласници, војници и слуге
 
Место радње: Британија

ПРВИ ЧИН[уреди]

ПОЈАВА ПРВА[уреди]

Свечана одаја у дворцу краља Лира (Улазе Кент, Глостер и Едмунд)
КЕНТ: Мислио сам да је краљу дражи војвода од Олбенија него војвода од Конвела.
ГЛОСТЕР: Увек нам се тако чинило; али сада, при подели краљевства, не види се ког
војводу више цени; јер делови су тако равномерних својстава да се ни најпомнијим
испитивањем не може одлучити коју би половину ваљало изабрати.
КЕНТ: Није ли ово ваш син, милорде?
ГЛОСТЕР: Његово прављење, господине, било је моја брига: толико сам пута црвенео
кад је требало
да га признам за свога да сам сад огуглао на то.
КЕНТ: Не могу да вас разумем.
ГЛОСТЕР: Господине, мајка овог младића је то могла; после чега јој се трбух заоблио,
па је, за живу истину, господине, пре имала сина у колевци него мужа у постељи. Њушите ли
негде неку грешку?
КЕНТ: Не могу жалити због те грешке кад је донела тако згодан плод.
ГЛОСТЕР: Али имам ја и сина, господине, стеченог законитим путем; од овог је старији
око годину дана, али ипак ми није нимало дражи: иако је овај деран помало безобразно
дошао на свет пре но што је био позван, мајка му је била лепа; красно смо се забављали
док смо га правили, те сам тог курвића морао признати за свога. Познајеш ли овог
племенитог господина, Едмунде?
ЕДМУНД: Не, господару.
ГЛОСТЕР. Ово је гроф од Кента: запамти га као мог веома цењеног пријатеља.
ЕДМУНД: На служби вашем господству.
КЕНТ: Морам вас волети и гледаћу да вас боље упознам.
ЕДМУНД: Господине, трудићу се да то заслужим.
ГЛОСТЕР: Био је девет година у иностранству, и поново треба да оде. Долази краљ.
(Трубе Улазе Лир, Конвел, Олбени, Гонерила, Регана, Корделија и пратиоци.)
ЛИР: Глостере, доведи владаре Француске и Бургундије.
ГЛОСТЕР: Хоћу, господару.
(Излазе Глостер и Едмунд.)
ЛИР: А за то време открићемо вам
скривенији свој наум. Дај ту карту.
Поделили смо, знајте, натроје
краљевство наше, с чврстом намером
да стресемо са своје старости
све бриге и све послове, па њих
да поверимо млаñим снагама,
а ми без бремена да милимо
ка смрти. Сине Конвеле, и ти,
не мање драги сине Олбени,
воља је наша да вам обзнанимо
овога часа мираз наших кћери
да тако сада распре будуће
предупредимо. Одавно нам већ
на двору заљубљено бораве
владари Француске и Бургундске,
велики супарници што се боре
за руку наше кћери најмлаñе,
и сад ће овде чути одговор.
Реците, кћери -
јер ми се сада власти лишавамо,
стицања земље, брига државних
која нас од вас воли највише?
Па ћемо и дар дати највећи
онде где природа и заслуга
то подједнако траже. Гонерила,
првороñена наша, збори прва.
ГОНЕРИЛА: Господару, више
волим вас него што у речи стаје;
више од вида, простора, слободе;
више од свег скупоценог и ретког;
не мање од живота пуног здравља,
лепоте, части, љупкости; толико
кол'ко је дете икад волело
и отац икада искусио;
од такве љубави се губи дах,
а говор бива немоћан; ниједно
"толико" није љубави ми равно.
КОРДЕЛИЈА (у страну): А шта ће Корделија? Волети и ћутати.
ЛИР: Све земље те, од ове
црте до ове, са сеновитим
шумама и са плодним пољима,
с пространим пашњацима и са бујним
рекама, биће твоје власништво
и твог и Олбенијевог потомства
занавек. Шта нам друга каже кћи,
Регана мила, Конвелова жена?
Говори!
РЕГАНА: Ја од ковине сам исте
као и моја сестра, себе ценим
но њеној вредности. И срце ми
каже да она изрече суштину
љубави моје; али домашила
није ни тиме: ја изјављујем
да мрзим сваку другу радост која
најбољи део чула обузме
и сматрам да ме може усрећити
још само љубав вашег величанства.
КОРДЕЛИЈА (у страну): Онда си бедна, Корделија!
Али
ипак то ниси: јер ти је зацело
љубав од језика богатија.
ЛИР: Теби и твојима у наслеñе
остаће вечно ова пространа
трећина нашег лепог краљевства,
нимало мања ни по величини,
нити по вредности, ни по красоти
од оне коју дадох Гонерили.
А сада, наша радости, ти што си
последња наша, ал' не најмања,
за чијом младом теже љубављу
француска вина, млеко бургундско,
шта ћеш ти рећи да би добила
трећину већу него сестре? Кажи.
КОРДЕЛИЈА: Ништа, мој господару.
ЛИР: Ништа?
КОРДЕЛИЈА: Ништа.
ЛИР: Од ничег само ништа настаје; још једном реци.
КОРДЕЛИЈА: Несрећница ја,
не умем срце подићи до усне;
ја волим ваше величанство тако
како то моја дужност захтева;
ни мање нити више.
ЛИР: Корделија!
Како то? Речи мало поправи,
да срећи својој не би наудила.
КОРДЕЛИЈА: Мој господару добри, ви сте ме
зачели, неговали, волели;
за та вам доброчинства узвраћам
како и личи: слушам вас и волим
и поштујем високо. Што су се
удале моје сестре ако кажу
да воле само вас? Јер, ако се
удам, господар коме се обречем
понеће пола моје љубави
са собом, пола мога старања
и дужности: зацело, нећу се
удати никад као сестре моје,
да свога оца волим једино.
ЛИР: Кажеш ли то од срца?
КОРДЕЛИЈА: Да, мој краљу.
ЛИР: Толико млада, а толико груба?
КОРДЕЛИЈА: Толико млада, господару мој, и искрена.
ЛИР: Па лепо; нека онда
искреност буде мираз твој; јер ево
тако ми светог сјаја Сунчевог,
тако ми тајних обреда Хекате
и ноћи, тако ми свег оног дејства
небеских тела којем дугујемо
и постојање и свој нестанак:
све очинске се бриге одричем,
све сродности и заједнице крви,
и сматраћу те одсад заувек
ко туñинку мом срцу и мом бићу.
Скит варварски, ил' онај ко се храни
сопственом децом да би заситио
прождрљивост, мом срцу биће близак,
сажаљеван и тешен исто тако
ко и ти, моја кћери негдашња.
КЕНТ: Мој добри господару
ЛИР: Ћути, Кенте!
Немој се утицати измеñ змаја
и његовога гнева. Она ми је
најдража била, па сам мислио
да ми под старост буде утеха
њезина нежна нега. Одлази,
са очију ми бежи! Немао
мира у гробу ако очинско
срце од ње не отргнем! Позов'те
француског краља. Што се не мичете?
Војводу бургундског позовите.
Конвеле и ти, Олбени, на мираз
моје две кћери додајте и ову
трећину; нека гордост, коју она
назива искреношћу, уда њу.
На вас сад заједнички преносим
сву своју власт, високо достојанство
и цело големо велелепље
што прати величанство. Ми ћемо
по месец дана, држећи са нама
сто витезова које ћете ви
хранити, наизменце становати
код вас. Задржаћемо само име
краљевско, и сва права почасна;
а моћ и приходи и управа
нек буду ваши, драги синови:
а у знак тога ову круну ви
поделите.
КЕНТ: О, Лире узвишени,
ког увек ко свог краља поштовах,
ко оца волех, као господара
свуд пратих, и у молитвама својим
ко заштитника великог призивах
ЛИР: Напет је лук; уклони се од стреле.
КЕНТ: О, не, одапни је, нек њезин шиљак
проврти моје срце. Нека Кент
неучтив буде када Лир је луд.
Шта чиниш ово, старче? Мислиш ли
да ће се дужност плашити да збори
онда кад моћ се ласки приклања?
За част је обавеза искреност
кад будаласти постану владари.
Задржи владавину, промисли
што боље умеш и ту наглост гадну
обуздај. Својим јемчим ти животом
да најмлаñа те ћерка не воли
најмање; нит' су празна она срца
у којих тихи глас не одјече
шупљином.
ЛИР: Кенте, тако ти живота,
ућути!
КЕНТ: Живот сматрао сам увек
ко улог против твојих душмана;
нити се бојим да га изгубим
за твоје благостање.
ЛИР: Склањај ми се
с очију!
КЕНТ: Гледај боље; и дозволи
да вазда будем мета твога ока.
ЛИР: Аполона ми
КЕНТ: Е, Аполона ми,
узалуд, краљу, своје богове
призиваш.
ЛИР: О, ти робе! Отпадниче!
(Ставља руку на мач.)
ОЛБЕНИ и КОНВЕЛ: Немојте, мили господару!
КЕНТ: Хајде!
Убиј лекара свог, па кужну бољку
награди. Опозови што си дао,
ил' ћу ти, док у грлу имам гласа,
говорити да чиниш неправду.
ЛИР: Слушај ме, бунтовниче! Слушај ме
по клетвеничкој својој дужности!
Пошто си покушавао да нас
наведеш да реч своју прекршимо
а то се никад не усудисмо
да препун дрске охолости станеш
измеñу наше одлуке и моћи
што не може допустити ни наша
природа нити наше достојанство
васпостављамо своју власт, па теби
одреñујемо награду. Пет дана
дајемо теби да се припремиш
и заштитиш од светских невоља,
а шестога окрени мрска леñа
краљевству нашем; ако ли ти буде
прогнано тело дана десетога
у областима нашим наñено,
умрећеш истог трена. Одлази!
Тако ми Јупитера, ово нећу
опозвати.
КЕНТ: Па, остај збогом, краљу!
Када си такав, изван твог је града
слобода, а прогонство овде влада.
(Корделији.) Нека те штите сви богови с неба!
Праведно мислиш, рече све што треба.
(Регани и Гонерили.)
Без дела ваше приче празне све су;
нек лепе речи и леп плод донесу.
Збогом! Кент смера да сад у слободи,
у новој земљи, старим путем ходи. (Оде.)
(Трубе. Враћа се Глостер са француским краљем, војводом од Бургундије и пратњом.)
ГЛОСТЕР: Мој господару, стигли су нам краљ
француски и бургундски војвода!
ЛИР: Војводо од Бургундије, ми најпре
обраћамо се вама, који сте
заједно с овим краљем нашу кћер
просили. Који мираз најмањи
тражите уз њу, ако нећете
да прекинете просидбу?
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ: Мој краљу
преузвишени, ништа више ја
не тражим но што сами понудисте,
а ни ви мање дати нећете.
ЛИР: Мој племенити војводо, кад нама
била је драга ценисмо је тако,
ал' сада јој је цена пала. Ено,
господине, ту стоји она: ако
ишта се у том сићушном створењу
милости вашој свиñа, или све,
а уз њу само гнев свој придајем
и ништа више, онда: ето је,
нек буде ваша.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ: Не знам шта да кажем.
ЛИР: Хоћете л', са свим њеним слабостима,
без пријатеља, плаштом наше мржње
одскора огрнуту, са миразом
проклетства нашег, гурнуту од нас
уз заклетву, за жену узети је
ил' нећете?
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ: Опростите ми, краљу;
избора нема под тим условима.
ЛИР: Онда је оставите; јер сам вам,
тако ми силе што ме створила,
навео сав иметак њен.
(Француском краљу.) Мој краљу,
не желим да од љубави се ваше
удаљим тол'ко да вас спајам с оним
што мрзим; стога, преклињем вас, склоност
окрен'те своју ка достојнијем
смеру но што је ова бедница,
коју се чак и природа безмало
стиди да призна.
ФРАНЦУСКИ КРАЉ: То је збиља чудно
да она, што је све до малочас
ваш драгуљ била, предмет ваше хвале,
старости ваше мелем, најбоља
и најдража, за овај пуки трен
учини нешто тако ужасно
и да са себе стргне плашт толике
милости ваше. Преступ њен зацело
толико мора неприродан бити
да у чудовиште је претвори,
ил' ће на вашу љубав претходну
да падне љага; да то помислим
о њој, за то је вера потребна
какву би разум само чудом неким
усадио у мене.
КОРДЕЛИЈА: Величанство
иако немам љигаву и глатку
вештину с којом људи говоре
што не мисле; јер што намеравам
то учиним пре него што и кажем
ипак вас преклињем да обзнаните
да нипошто ни љага нити злочин,
ни сраман чин ни корак нечастан
не лишише ме ваше милости
и наклоности, него недостатак
онога што богатијом ме чини:
ока што корист иште, језика
због којега сам срећна што га немам,
иако баш због тога немања
изгубих вашу склоност.
ЛИР: Боље да се
родила ниси него што си ме
толико разочарала.
ФРАНЦУСКИ КРАЉ: Зар није
посреди ништа друго? Уроñено
оклевање, што често не изрече
поступак који мисли да изведе?
Војводо од Бургундије, шта ви
имате рећи овој госпи? Љубав
никако није љубав када је
проткана обзирима који стоје
од њеног циља правога далеко.
Хоћете ли је? Она сама собом
представља мираз.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ: Узвишени Лире,
дајте ми само онај удео
који сте оами ви предложили,
и повешћу за руку Корделију
ко војвоткињу бургундску.
ЛИР: Не, ништа!
Заклео сам се; ја сам постојан.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ: Тад ми је жао што сте
тако оца
изгубили да морате и мужа
изгубити.
КОРДЕЛИЈА: Са миром пошао
војвода од Бургундије! Кад њему
жеља за имовином љубав значи,
његова жена нећу постати.
ФРАНЦУСКИ КРАЈБ: Најлепша Корделија, која си
сиромашна а најбогатија;
прогнана а највреднија; и тако
презрена, али највољенија:
узимам тебе и врлине твоје.
Што одбачено беше нека сада
постане законито.
Чудо! Од њине мржње су ледене
љубав и пошта плануле у мене.
Кћер гурну, краљу, у свом бесу слепом,
да влада мноме и Француском лепом.
Неће ми владар Бургундије плавне
отети ону којој нема равне.
Сад реци збогом њиховоме злу:
добићеш више но што губиш ту.
ЛИР: Узми је, краљу; нек је твоја, велим;
ја такве кћери немам, нити желим
да икада је видим. Иди стог
без љубави и благослова мог.
Хајдемо, племенити војводо.
(Трубе. Излазе Лир, Војвода од Бургундије, Конвел, Олбени, Глостер и пратиоци.)
ФРАНЦУСКИ КРАЉ: Опрости се са својим сестрама.
КОРДЕЛИЈА: Драгуљи нашег оца, влажног ока
Корделија се опрашта од вас.
Знам какве сте; ал' као сестри ми је
мрско да ваше мане именујем.
Негујте лепо оца: ја га вашој
љубави исказаној остављам.
Ал' да ме, авај, воли као пре,
ја бих му боље место нашла где.
Па збогом вам обема.
РЕГАНА: Ти нас не учи нашим дужностима!
ГОНЕРИЛА: Труди се мужу свом да угодиш,
који те доби ко милостињу
од среће; јер си у послушности
прешкрта била, заслужила ти си
да немаш сада што немала ниси.
КОРДЕЛИЈА: Што скри лукавство, време разоткрива;
ко крије мане, бруком кажњен бива.
Нека вас прати срећа!
ФРАНЦУСКИ КРАЉ: Хајдемо, лепа моја Корделија.
(Излазе Француски краљ и Корделија)
ГОНЕРИЛА: Сестро, имам онолико да ти причам о ономе што нас се обеју највише тиче.
Мислим да ће наш отац вечерас поћи одавде.
РЕГАНА: Сасвим извесно, и то с тобом; следећег месеца ће доћи к нама.
ГОНЕРИЛА: Видиш ли како му је старост ћудљива; нисмо се мало нагледале тога: он је
увек највише волео нашу сестру; а с каквом је бедном неразумношћу сад одбацује,
сувише је очигледно.
РЕГАНА: То је слабост његове старости; али он је себе одувек тек овлашно познавао.
ГОНЕРИЛА: И у својим најбољим и накрепкијим годинама сувише је пренагљивао;
морамо зато очекивати да од његове старости добијемо не само несавршености одавно
укорењене навике него сем тога и необуздане ћудљиве изгреде које са собом доноси
болешљива и раздражљива старост.
РЕГАНА: Такве неумерене изливе беса, као што је био случај с Кентовим прогонством,
сад ћемо свакако доживљавати од њега.
ГОНЕРИЛА: Биће и других опроштајних церемонија као што је ова измеñу њега и
француског краља. Молим те да се држимо сложно. Ако наш отац настави да истиче своју
власт са оваквим настројењем као што чини, ово његово последње преношење власти ће за
нас бити само увреда.
РЕГАНА: Размишљаћемо и даље о томе.
ГОНЕРИЛА: Морамо нешто учинити, и то док је гвожñе вруће. (Оду.)

ПОЈАВА ДРУГА[уреди]

Дворана у замку грофа од Глостера (Улази Едмунд носећи писмо.)
ЕДМУНД: Природо, ти си моја богиња;
закону твоме морам служити.
Што да проклетство обичаја трпим
и допуштам да ситничавост светска
мог лишава ме права, само зато
што дванаестчетрнаест месеци
касним за братом? Зашто копилан?
Због чега лажан? Кад су мере мојих
удова исто чврсто склопљене,
дух исто племенит, а моје црте
једнако лепе ко у порода
честите госпе? Што нас жигошу
говорећ "лажан"? "низак"? "копилан"?
Нас што у сласној краñи природе
стичемо више граñе, снажнију
успламтелост, но што у замореној
загушљивој постељи устајалој
оде на цело племе звекана
зачетих измеñ спавања и бдења?
Па лепо, законити Едгаре,
морам да твоју земљу освојим:
копилан Едмунд има очеву љубав,
баш ко и законити син;
да красне речи: "законити"! Лепо,
мој законити, ако ово писмо
испуни сврху и мој наум успе,
копилан Едмунд брата законитог
обориће. Гле, растем, успевам;
богови, сад помоз'те копилади! (Улази Глостер.)
ГЛОСТЕР: Кент тако прогнан! А краљ француски
кренуо гневан! И наш краљ је ноћас
отишб! Своје одреко се власти!
На издржавање је пристао!
И све то за трен ока! Едмунде,
шта је, да л' имаш неких новости?
ЕДМУНД: Немам, ваша милости. (Ставља писмо у џеп.)
ГЛОСТЕР: Што се тако брижљиво трудиш да сакријеш то писмо?
ЕДМУНД: Не знам никакве новости, господару.
ГЛОСТЕР: Какав си то лист хартије читао?
ЕДМУНД: Ништа, господару.
ГЛОСТЕР: Ништа? Па што си се онда са тако страшном журбом трудио да га стрпаш у џеп?
Ономе што има својство ничега није потребно да се тако скрива. Да видим; хајде; ако је
ништа, неће ми требати наочари.
ЕДМУНД: Молим вас, господару, опростите ми; то је писмо од мог брата, и још га нисам
цело прочитао; а колико сам га досад прегледао, сматрам да није згодно да га видите.
ГЛОСТЕР: Дај ми писмо, кажем ти!
ЕДМУНД: Лоше ћу поступити било да га задржим или дам. Садржина је, колико сам досада
разумео, за осуду.
ГЛОСТЕР: Да видим, да видим.
ЕДМУНД: Надам се, ради оправдања свог брата, да је ово написао само да би испитао
или искушао моју врлину.
ГЛОСТЕР (чита): "Овакви обзири и поштовање старости загорчавају нам свет у нашим
најбољим годинама; ускраћују нам имање све док, остарели, не можемо више уживати у
њему. Почињем да у овом притиску маторе тираније видим само будаласто, глупаво
ропство; она влада не зато што има моћ него зато што је трпимо. Доñи к мени да опширније
попричамо о томе. Кад би наш отац хтео да спава докле га ја не пробудим, ти би заувек
уживао половину његових прихода и био миљеник твог брата, Едгара." Ха! Завера! "Да
спава докле га ја не пробудим, ти би уживао половину његових прихода." Мој син Едгар!
Зар је имао руке да то напише! Срца и мозга да то испили? Када ти је ово стигло? Ко је то
донео?
ЕДМУНД: Није донето, господару; ту и јесте ујдурма; убачено ми је кроз прозор у собу.
ГЛОСТЕР: Познајеш ли рукопис свог брата?
ЕДМУНД: Да је садржина добра, господару, заклео бих се да је његов; али с обзиром на
ово волео бих да није.
ГЛОСТЕР: Његов је.
ЕДМУНД: Његова је рука, господару; али надам се да му срце није у тој садржини.
ГЛОСТЕР: Да ли те је икад раиије искушавао у том погледу?
ЕДМУНД: Никада, господару; али често сам га слушао како тврди да би, кад синови заñу
у зрелије године а очеви су на измаку живота, било праведније да отац буде под
старатељством сина, а син да управља његовим имањем.
ГЛОСТЕР: О, нитков, нитков! Тачно такво мишљење казује и у писму! Одвратан нитков!
Неприродан, мрзак, зверски нитков! Гори од звери! Иди одмах и пронаñи га; хоћу да га
ухапсим. Ужасан нитков! Где ли је?
ЕДМУНД: Не знам тачно, господару. Ако бисте изволели да уздржите гнев против мог
брата, све док из њега не извучете бољи доказ о његовој намери, ишли бисте поузданим
путем; али ако према њему поступите насилнички, погрешно схватајући његову сврху, то би
тешко ранило вашу сопствену част и смрскало у комаде срце његове послушности. Смео бих
живот заложити да је он ово писао да испита моју оданост према вашој милости, а не са било
каквом опасном намером.
ГЛОСТЕР: Мислиш?
ЕДМУНД: Ако је по вољи ваше милости, одвешћу вас негде одакле ћете нас чути како
разговарамо о томе, па ће вам сведочанство сопствених ушију прибавити извесност; и то
без икаквог оклевања, још вечерас.
ГЛОСТЕР: Он не може бити такво чудовиште
ЕДМУНД: И није, свакако.
ГЛОСТЕР: према свом оцу, који га воли тако нежно и потпуно. Небеса и земљо!
Едмунде, пронаñи га; испитај га, молим те: изведи то како те памет учи. Дао бих све што
имам да доñем до извесности. ЕДМУНД: Сместа ћу га потражити, господару; извешћу
овај посао што боље могаднем, и известићу вас о свему.
ГЛОСТЕР: Она скорашња помрачења Сунца и Месеца ништа нам добро не предсказују;
макар их наука о природи тумачила овако или онако, природа ипак осећа да је бичују
њихове последице. Љубав хладни, пријатељство се отпаñује, браћа се заваñају; у
градовима побуне; у унутрашњости неслога; у палатама издаја; и кида се веза измеñу оца
и сина. На овом мом неваљалцу остварује се предсказање: ето сина против оца; краљ
испада из колотечине природе: ето оца против детета. Што је било најбоље за нашег живота, то
смо већ видели; сплетке, неискреност, издаја, и сви рушилачки преврати, без престанка нас
прате у гроб. Испитај ту хуљу, Едмунде; неће ту бити штете по тебе: уради то брижљиво. А
племенити и одани Кент прогнан! Његов преступ: честитост! Како је то чудно! (Оде.)
ЕДМУНД: Красна је та будалаштина овога света: кад нам се срећа разболи често зато што
се преситила нашим сопственим поступцима ми кривицу за наше несреће сваљујемо на
Сунце, Месец и звезде; као да смо хуље по нужности; будале по небеској принуди;
ниткови, лопови и издајице због тога што сфере владају нама; пијанице, лажови и прељубници
због изнуñене послушности утицају планета; и све у чему смо зли захваљујући неком
божанском подстреку. Диван изговор за архикурвара да свој нагон за прцањем стави на
терет неке звезде! Мој отац се спојио с мојом мајком под Змајевим репом, а роñење
ми је пало под владавином Великог медведа; из чега следи да сам суров и похотљив. Ама
шта! Био бих ја онај који сам чак и да је најдевичанскија звезда трептала на небеском
своду док су од мене правили копиле. Едгар (Улази Едгар) и хопла! ево га, попут
катастрофе у старој комедији. На лице ћу навући лупешку меланхолију, и уздисаћу као матори
лудак. О, ова помрачења предсказују ове раздоре! Фа, сол, ла, ми.
ЕДГАР: Како си ми, брате Едмунде? У какве си се то озбиљне мисли удубио?
ЕДМУНД: Размишљам, брате, о једном пророчанству, које сам прочитао пре неки дан, о
томе шта ће доћи после ових помрачења.
ЕДГАР: Зар се ти бавиш тиме?
ЕДМУНД: Уверавам те да последице, о којима тамо пише, на жалост већ долазе;
неприродност измеñу деце и родитеља, смрт, скупоћа, раскидање старих пријатељстава,
раздори у држави, претње и клетве против краља и племства, безразложно неповерење,
прогањање пријатеља, расуло у војсци, раскид бракова и шта ти ја све знам!
ЕДГАР: Откад си се уписао у астролошку секту?
ЕДМУНД: Де, де; кад си видео оца последњи пут?
ЕДГАР: Синоћ.
ЕДМУНД: Јеси ли говорио с њим?
ЕДГАР: Јесам, пуна два сата
ЕДМУНД: Јесте ли се растали пријатељски? Да ниси код њега приметио незадовољство, у
речима или понашању?
ЕДГАР: Нимало.
ЕДМУНД: Сети се у чему си га могао увредити; и преклињем те, избегавај његово
присуство све док извесно кратко време не расхлади врелину његовог гнева, који у њему
овог тренутка толико бесни да би га једва ублажило и кад би се теби десила каква несрећа.
ЕДГАР: Нека пропалица ме је опањкала.
ЕДМУНД: И ја се тога бојим. Молим те, уздржавај се и не излази му на очи док жестина
његовог беса не попусти и, као што рекох, склони се у моју собу, а одатле ћу те у
погодан час одвести да чујеш шта говори мој милостиви господар. Молим те, хајде; ево ти
мог кључа Ако некуд изаñеш, поñи наоружан.
ЕДГАР: Наоружан, брате?
ЕДМУНД: Брате, саветујем ти за твоје добро: иди наоружан. Не био частан човек ако ти
смерају ишта добро; рекао сам ти шта сам видео и чуо; али тек слабо, ни близу оној правој
слици и ужасу. Молим те, иди.
ЕДГАР: Хоћу ли ускоро чути нешто од тебе?
ЕДМУНД: Рачунај на мене у овој ствари. (Едгар оде.)
Отац што лако поверује све,
брат племенит, у ког је срце тако
од зла далеко да и не сумња
у њега; и на чијем будаластом
поштењу лако моје сплетке јашу!
Све јасно видим. Ако не роñењем,
лукавством ћу се земље докопати:
све ми је право што плен може дати. (Оде.)

ПОЈАВА ТРЕЋА[уреди]

Соба у замку војводе од Олбенија (Улазе Гонерила и њен домоуправитељ Освалд.)
ГОНЕРИЛА: Је ли мој отац ударио човека из моје
пратње зато што је грдио његову будалу?
ОСВАЛД: Јесте, госпоñо.
ГОНЕРИЛА: Даноноћно ме вреñа; сваког сата
пада из једне грубе увреде
у другу; и то све нас позаваñа.
Не желим то да трпим! Витезови
његови све су дрскији, а он
за сваку нас ситницу грди. Кад се
врати из лова, с њим да говорим
не желим; реци да сам болесна.
А служиш ли га мање ревносно
но што си досад, биће то у реду;
кривицу за то ја преузимам.
ОСВАЛД: Долази, госпо; чујем га.
(Рогови иза сцене.)
ГОНЕРИЛА: Будите кол'ко хоћете сви троми
и нехајни, и ти и остали;
хтела бих да се о том реч поведе:
па ако му се не свиñа, нек мојој
отиде сестри, која је, то знам,
у томе са мном истог мишљења
и не да да се њом господари.
Глупави старац, хоће још да врши
власт коју је поклонио! Е, богме,
подетиње будале маторе,
па зато треба попритегнути их
чим видимо да покушавају
доброту да искоришћавају.
Запамти што сам рекла.
ОСВАЛД: Хоћу, госпо.
ГОНЕРИЛА: А и на витезове његове
с више хладноће гледајте; свеједно
шта отуд проистече; реци то
и осталима. Хоћу да се отуд
прилика роди да му речем све.
Сместа ћу сестри писати да исто
поступа. Реци да донесу обед. (Одлазе.)

ПОЈАВА ЧЕТВРТА[уреди]

Дворана у истом замку (Улази Кент, прерушен.)
КЕНТ: Кад бих још могб другим нагласком да прикријем свој говор, могла би ме
намера добра успешно одвести ономе циљу ради којег се преруших споља. Сад, прогнани
Кенте, ако ли можеш служити ту где си осуñен, можда ће ти твој господар, ког волиш, много
посла задати. (Чују се рогови иза сцене. Улазе Лир, витезови и пратиоци.)
ЛИР: Не дозволите да и тренутак чекам на обед: хајде, идите и приправите га. (Излази један
пратилац) Хеј, а ко си ти?
КЕНТ: Човек, господару.
ЛИР: Шта си по занимању? Шта хоћеш од нас?
КЕНТ: Занимање ми је да не будем мањи него што изгледам; да волим онога ко је
частан; да разговарам с оним који је мудар и мало говори; да се бојим суñења; да се
борим кад немам другог избора; и да не једем рибу.
ЛИР: Па ко си ти?
КЕНТ: Човек врло часна срца, и сиромашан као краљ.
ЛИР: Ако си сиромашан као поданик као што је он као краљ, онда си довољно сиромашан.
Шта би хтео?
КЕНТ: Службу.
ЛИР: Коме би да служиш?
КЕНТ: Вама.
ЛИР: Познајеш ли ме ти, пријатељу?
КЕНТ: Не, господару; али у вашем држању има нечег што бих волео да назовем
господаром.
ЛИР: Аштајето?
КЕНТ: Узвишеност.
ЛИР: Које службе умеш да обављаш?
КЕНТ: Умем да сачувам поштену тајну, да јашем, да трчим, да неку занимљиву причу
упропастим причајући је и да не околишећи пренесем јасну поруку; за шта су обични људи
подесни, способан сам и ја, а најбоље у мени је вредноћа.
ЛИР: Колико ти је година?
КЕНТ: Нисам толико млад, господару, да бих неку жену волео због песме, нити толико
стар да ни због чега заћорим за њом; четрдесет и осам ми је година на грбачи.
ЛИР: Поñи за мном; служићеш ме: ако ми се после ручка не будеш мање свиñао, нећемо
се скоро растати. Ручак, хеј! Ручак! Где је моје момче? Моја будала? Идите и позовите
овамо моју будалу. (Излази један пратилац. Улази Освалд.) Хеј, ти, ти, пријане! Где ми је
кћи?
ОСВАЛД: Извините (Изаñе.)
ЛИР: Шта то рече тај другар? Позовите натраг тог клипана. (Излази један витез.) Где је моја
будала, хеј? Чини ми се да цео свет спава. Шта је било? Где је тај мелез? (Враћа се витез.)
ВИТЕЗ: Каже, господару, да вам се кћи не осећа добро.
ЛИР: Зашто се тај роб није вратио кад сам га звао?
ВИТЕЗ: Господару, одговорио ми је право у очи да неће.
ЛИР: Неће?
ВИТЕЗ: Не знам шта је ту посреди, господару; али, по мом мишљењу, према вашој висости
не поступају с оном преñашњом почашћу и пажњом; запажа се велика осека љубазности
како код све послуге тако и код самог војводе и ваше кћери.
ЛИР: Ха! Зар тако велиш?
ВИТЕЗ: Молим вас, господару, опростите ми ако се варам; јер моја верност не може
ћутати кад ми се чини да вреñају вашу висост.
ЛИР: Само ме подсећаш на оно што сам и сам опазио. Приметио сам у последње време
крајње хладну немарност; али сам за њу више кривио своЈе подозриво чачкање по
ситницама него неку стварну намеру и смишљену нељубазност. Обратићу на то више пажње.
Али где је моја будала? Два дана га већ нисам видео.
ВИТЕЗ: Откако је наша млада госпа отишла у Француску, будала се просто преполовила од
жалости.
ЛИР: Доста о томе: приметио сам то добро. Иди и кажи мојој кћери да желим да разговарам
с њом. (Излази један пратилац.) А ти позови овамо будалу. (Излази други пратилац. Враћа се
Освалд.) Хеј, ви, господине, ви, ходите овамо, господине. Ко сам ја, господине?
ОСВАЛД: Отац моје господарице.
ЛИР: "Отац моје господарице!" Господарева хуљо! Кучкин сине! Пропалице! Џукело!
ОСВАЛД: Нисам ја ништа од тога, господару; извините, молим.
ЛИР: Зар ти да крљештиш очи на мене, лупежу? (Удара га.)
ОСВАЛД: Не дозвољавам да ме тучете, господару.
КЕНТ: Не дозвољаваш ни да ти се подмеће нога, бедни ногометашу? (Саплиће га.)
ЛИР: Хвала ти, пријатељу; служи ме па ћеш стећи моју љубав.
КЕНТ: Хајде, пријашко, устај, торњај се! Научићу ја тебе шта је шта; чисти се, чисти се! Ако
хоћеш да још једном измериш своју клипанску дужину, остани; иначе се губи! Хајде чистац;
јеси л' паметан? Е, тако. (Изгура га напоље.)
ЛИР: Но, одана слуго, хвала ти: ево капаре за твоју службу. (Даје Кенту новаца. Улази
Будала.)
БУДАЛА: Дозволи да га и ја унајмим: ево моје капе. (Нуди Кенту своју лудачку
капу.)
ЛИР: Е, момче моје лепо! Како си ми?
БУДАЛА: Слушај, пријашко, најбоље би учинио да узмеш моју капу.
КЕНТ: Зашто, будало?
БУДАЛА: Зашто? Зато што стајеш на страну онога који је пао у немилост. Богме, ако не
умеш да се смешиш како ветар дува, брзо ћеш навући кијавицу. Ево ти, узми моју капу.
Видиш, овај човек је прогнао две своје кћери, а трећу је против своје воље благословио:
ако поñеш за његовим примером, свакако ћеш морати да понесеш моју капу. Како си,
чико? Волео бих да имам две лудачке капе и две кћери! ЛИР: Заиста, синко?
БУДАЛА: Кад бих им дао сав свој иметак, задржао бих капе за себе. Ова је моја; а
другу измоли од својих кћери.
ЛИР: Чувај се, пријашко! Помисли на бич.
БУДАЛА: Истина је пас, и мора у штенару; бичем га терају напоље, а госпоñа кучка сме
да стоји крај огњишта и да смрди.
ЛИР: Горка чаша за мене!
БУДАЛА: (Кенту) Пријашко, да те научим једну песму.
ЛИР: Хајде.
БУДАЛА: Добро пази, чико:
Имај више но се види,
збори мање но што знаш,
више јаши, мање иди,
узми више но што даш,
слушај, али слабо веруј,
са коцкањем не претеруј;
не курвај се, немој пити,
не излази меñу свет,
па ће твоје туце бити
више него двадесет.
КЕНТ: Па то није ништа, будало.
БУДАЛА: Онда је то као реч неплаћеног адвоката; ништа ми нисте ни дали за то. Зар оним
што је ништа не можеш да се послужиш, чико?
ЛИР: Па не могу, синко; од ничег се ништа не може начинити.
БУДАЛА (Кенту) Молим те, кажи му да управо толико износи приход од његове земље;
будала неће да верује.
ЛИР: Горка будала!
БУДАЛА: Младићу, знаш ли ти разлику измеñу горке будале и слатке будале?
ЛИР: Не знам, дечко; поучи ме.
БУДАЛА: Онај ко те световао
да разделиш посед свој
ту крај мене нека стане,
или ти за њега стој:
једну слатку, једну горку,
видећеш будале две:
прва у шареном руху,
друга одмах поред ње.
ЛИР: Називаш ли ти то мене будалом, момче?
БУДАЛА: Све си своје остале титуле раздао; а с овом си роñен.
КЕНТ: У томе није баш потпуна будала, господару.
БУДАЛА: Нисам, вере ми; то ми не дозвољавају велможе и другавелика господа; кад
бих имао искључиво право на то, они би хтели да имају удео, а и госпе: нико од њих не би
хтео да ми препусти целу будалаштину, хоће да и сами штрпну понешто. Чико, дај ми једно
јаје, а ја ћу теби две круне.
ЛИР: А какве ће то бити две круне?
БУДАЛА: Па, пошто расечем јаје по средини и поједем оно што је унутра, оне две круне
од јајета. Кад си своју круну расцепио напола и поклонио оба дела, понео си свог магарца
на леñима преко блата: мало си имао памети у својој ћелавој круни кад си поклонио ону
златну. Ако о томе говорим као оно што сам, нареди да ишибају онога ко први наñе да је
тако.
Лудама овог лета никад горе;
јер људи заглупавише,
памећу сасвим забрљавише,
па ко мајмуни све творе.
ЛИР: Откад си ти толико натучен песмицама, момче?
БУДАЛА: Откако си ти, чико, од својих кћери начинио своје мајке; јер кад си им дао прут и
сам смакао чакшире,
од среће проплакаше оне,
ја пропевах од јада
што такав подетињи краљ
и сад у луде спада.
Молим те, чико, узми учитеља да научи твоју будалу да лаже; толико бих волео да научим
лагати.
ЛИР: Ако будеш лагао, момче, наредићемо да те ишибају.
БУДАЛА: Чудо право што сте ти и твоје кћери у сродству: оне би ме ишибале кад говорим
истину, а ти кад лажем; а понекад ме шибају што ћутим. Радије бих био било шта него будала;
па ипак, не бих волео да сам ти, чико: ти си ољуштио своју памет с обе стране, а у средини
ниси оставио ништа. Ево долази једна од ољуштина. (Улази Гонерила.)
ЛИР: Шта је, кћери? Што ти је чело тако наборано? Чини ми се да си одскора сувише
намрштена.
БУДАЛА: Био си ти згодан момак док ниси морао да се бринеш о њеном мрштењу; а сад
си нула без иједне бројке. Ја сам сад више од тебе; ја сам будала, а ти ниси ништа. (Гонерили.)
Да, збиља, држаћу језик зазубима; јер ваше ми лице то нареñује, иако ништа не кажете.
Ћуткац, ћуткац:
кад не чува корицу ни мрвицу луда,
кад му све дојади, тражиће их свуда. (Показује на Лира.)
Ово је празна махуна од грашка.
ГОНЕРИЛА: Не само ваша луда, господару,
којој све допуштате, већ и други
из ваше дрске пратње непрестано
закерају и гложе се и дижу
дивљачку буку неподношљиву.
Господине, кад с тим вас упознадох
мишљах да брзо наћи ћете лека;
ал' сад се плашим, према оном што сте
одскора зборили и чинили,
да ово вршљање ви штитите
и подстичете својом дозволом;
ако је тако, те кривице неће
избећи казну, нит' ће оштре мере
спавати, које, само да би ред
васпоставиле, могу у свом дејству
нанети вама увреду; а то би
срамота било иначе, ал' нужда
поступком мудрим то би назвала.
БУДАЛА: Јер ти знаш, чико:
Грмуша је кукавчиће
хранила ко децу праву,
док јој једног дана нису
откинули главу.
И тако, угаси се свећа и ми остадосмо у мраку.
ЛИР: Јеси л' ти наша ћерка?
ГОНЕРИЛА: Хтела бих да се користите оном
памећу које, знам, имате доста;
да одбаците ћуди које вас
однедавно преображавају
у оно што ви нисте заиста.
БУДАЛА: Зар магарац не може приметити кад кола вуку коња? Јухај, цуро, што те
волим!
ЛИР: Да ли ме ико овде познаје?
Лир ово није: зар Лир тако хода?
Говори тако? Где ли су му очи?
Или му слаби разум, замире
моћ суñења? Ха, да л' сам будан? Не.
Ко може мени рећи ко сам ја?
БУДАЛА: Лирова сенка.
ЛИР: Хтео бих да то знам; јер по обележјима краљевског достојанства, по свом знању и
свим разлозима, погрешно бих био убеñен да имам кћери.
БУДАЛА: Које хоће да од тебе начине послушног оца.
ЛИР: Како се зовете, лепа, племенита госпо?
ГОНЕРИЛА: То чуñење, господине, веома
личи на ваше ћуди скорашње.
Молим вас, смер мој тачно схватите:
стари сте, поштовања достојни,
па будите и разумни. Ви овде
стотину витезова држите
и пажева; а сви су тако дрски,
необуздани, развратни, да двор наш,
окужен њиховим понашањем,
на бучну крчму личи; пијанчење
и разблудност га чине сличнијим
пивници каквој или јавној кући
но отменоме замку. Сам тај стид
захтева хитан лек; и зато чујте
молбу од оне што ће иначе
узети сама оно за шта моли:
смањите своју пратњу малчице;
а они што вам остану у служби
нек буду људу који приличе
старости вашој, они што ће бити
свесни и себе и вас.
ЛИР: Пакла му!
Седлајте коње; пратњу ми позов'те.
Копиле одроñено! Нећу ти
сметати: имам ја још једну кћер.
ГОНЕРИЛА: Ви моје слуге бијете, а ваша
обесна руља тражи да јој служе
бољи од ње. (Улази војвода од Олбенија.)
ЛИР: О, тешко оном ко се
сувише касно каје! (Олбенију.) Доñосте ли,
господине? Је л' ово ваша воља?
Кажите. Коње ми припремите.
О, незахвалности, ти злодуше
мермерна срца, кад се покажеш
у дечјем лику ти си гнуснија
од морске немани.
ОЛБЕНИ: Господине,
приберите се, молим.
ЛИР (Гонерили): Лажеш, гнусни
јастребе! Моју пратњу чине људи
проСрани, ретко врли, и са својом
дужношћу до танчина упознати;
с најстрожом пажњом они чувају
углед свог имена. О, најмања
погрешко, како ружно си се ти
на Корделији мени чинила!
Ти си, ко справа мучилачка, моју
природу с чврстог места померила,
из срца ми сву љубав исисала,
а додала му жучи. Лире, Лире,
о, Лире! (Бије се у главу.) Удри ову капију
што пусти лудост, а ум истера!
Идите, људи!
ОЛБЕНИ: Господару, ја сам
ту без кривице, чак и не знам шта вас
узбуди тако.
ЛИР: Можда, војводо.
Чуј, Природо, чуј, мила богињо!
Поништи смер свој ако ли си хтела
да то створење плодним учиниш!
Јаловост подај њеној утроби!
Сасуши јој органе плоñења,
и нек из тог изопаченог тела
не никне никад дете њој у част!
А мора л' да се породи, ти њој
од жучи дете створи, па нек буде
наказа неприродна на њен јад!
Нека јој младо чело избора,
нек слапом суза бразде уреже
по образима њеним. Нек јој муке
и бриге материнске извргне
смеху и презирању, те да она
осети како оштрије од зуба
гујиног рани када незахвално
имамо дете! Хајд'мо, хајдемо! (Оде.)
ОЛБЕНИ: Откуд сад ово, вишњи богови?
ГОНЕРИЛА: Не труди се да узрок изнаñеш;
пусти нек ћуд му иде онамо
куд упути га лудост старачка. (Лир се враћа.)
ЛИР: Како? Педесет мојих пратилаца
да страда нагло за две недеље?
ОЛБЕНИ: О чему ви то, господару?
ЛИР: Чућеш.
(Гонерили.) О, гром и пакао! Срамота ме
што можеш тако да мужевност моју
потресеш да се ове сузе вреле,
коЈе из мене снажно навиру,
због тебе лију, ко да си их вредна.
Кужне те магле снашле! Непреболне
ране од клетве очинске нек море
у теби сваки живац! О, ви старе
и луде очи, ако опет једном
због овог заплачете, ја ћу вас
ишчупати и бацити, да воду
што лијете је размутим са глином.
Зар дотле доñе? Па нек буде тако:
ја имам другу кћер, и она је,
то добро знам, и љубазна и нежна.
Кад чује то о теби, ноктима
одраће твоје вучје лице. Ти ћеш
видети да ћу поново на себе
узети оно обличје за које
мислиш да већ га занавек одбацих;
видећеш, јемчим то.
(Излазе Лир, Кент и пратиоци.)
ГОНЕРИЛА: Да л' чујеш ово?
ОЛБЕНИ: Ма кол'ко да те волим, Гонерила,
не могу бити тако пристрастан
ГОНЕРИЛА: Пусти то, молим те. Хеј, Освалде!
(Будали.) А ти, пријашко, што си више хуља
него будала, хајд за својим госом!
БУДАЛА: Чика Лире, чика Лире, причекај и поведи будалу са собом!
Ухваћену лију
и такву ћерку змију
стрводеру ваља водити,
само да могу добити
за капу своје уже;
чекај будалу, друже! (Оде.)
ГОНЕРИЛА: Добар је савет добио тај човек.
Сто витезова! Баш би безбедно
и мудро било пустити да има
сто витезова у приправности;
па да при сваком сну, при свакој ћуди,
помисли, жалби, негодовању,
може да лудост штити њином силом
и да нам живот зависи од њега! Освалде!
ОЛБЕНИ: Можда стрепиш превише.
ГОНЕРИЛА: Боље но превише да верујем.
Допусти ми да уклоним сва зла
којих се бојим, а не да се бојим
докле ме ова зла не уклоне.
Његово срце знам. О ономе
што рекао је писала сам сестри;
ако га она прими с његових
сто витезова, мада јој на све
указах непријатности (Улази Освалд.)
Но, шта је, Освалде?
Да л' си писмо мојој сестри написао?
ОСВАЛД: Да, госпоñо.
ГОНЕРИЛА: Избери
пратњу, па брзо седајте на коње.
Јави јој шта ме нарочито плаши;
а додај још и своје разлоге,
који ће то поткрепити. Хајд крећи,
и брзо да се вратиш.
(Освалд излази.) Не, мој мужу,
не кудим твоју благост млечасту
и држање, ал' више ти, опрости,
замерају што немаш мудрости
но што те хвале за ту мекост штетну.
ОЛБЕНИ: Не знам колико добро видиш ствари:
ко поправља, тај често све поквари.
ГОНЕРИЛА: Не, онда
ОЛБЕНИ: Добро; исход сачекајмо. (Излазе.)

ПОЈАВА ПЕТА[уреди]

Двориште пред замком војводе од Олбенија (Улазе Лир, Кент и Будала.)
ЛИР: Поñи испред мене у Глостер с овим писмом. О свему што знаш не говори мојој кћери
ништа осим оног што те буде питала кад прочита писмо. Ако ти ревност веома не похита,
стићи ћу тамо пре тебе.
КЕНТ: Нећу тренути, господару, док не предам ваше писмо. (Излази.)
БУДАЛА: Кад би код неког мозак био у петама, зар му не би претила опасност да
добије жуљеве?
ЛИР: Тако је, момче.
БУДАЛА: Онда, молим те, буди весео; твоја памет неће ићи обувена.
ЛИР: Ха, ха, ха!
БУДАЛА: Видећеш, твоја друга ћерка ће с тобом поступити као род роñени; јер иако личи
на тебе као оскоруша на јабуку, ја ипак знам што знам.
ЛИР: Шта ти знаш, деране?
БУДАЛА: По укусу ће бити налик на ову као што је оскоруша налик на оскорушу. Знаш ли
зашто се нос налази посред лица?
ЛИР: Не.
БУДАЛА: Па да би очи биле с обе стране носа, те да човек може да угледа оно што не
може да нањуши.
ЛИР: Био сам неправедан према њој
БУДАЛА: Знаш ли како острига прави своју шкољку?
ЛИР: Не.
БУДАЛА: Не знам ни ја; али могу ти рећи зашто пуж има кућицу.
ЛИР: Зашто?
БУДАЛА: Па да тутне главу унутра; а не да је разда ћеркама, па да рогове остави без
кутије.
ЛИР: Ваља ми заборавити какав сам по природи. Таконежан отац! Јесу ли моји коњи
спремни?
БУДАЛА: Твоји магарци су отишли по њих. Разлог због којег седам звезда није више
него седам звезда красан је разлог.
ЛИР: Зато што их није осам?
БУДАЛА: Па дабоме; од тебе би испала ваљана будала.
ЛИР: Да то опет узмем силом! Чудовиште од незахвалности!
БУДАЛА: Да ниси моја будала, чико, избио бих те што си остарио пре времена.
ЛИР: Како то?
БУДАЛА: Није требало да остариш пре но што си се опаметио.
ЛИР: О, небо, не дај да полудим, не дај; прибраност дај ми; нећу да полудим! (Долази
један витез) Но, јесу ли коњи спремни?
ВИТЕЗ: Спремни су, господару.
ЛИР: Хајде, момче.
БУДАЛА: Оне што девојкама се зову и одласку се смеју моме, неће се надевовати,
боме, ако не збрзамо радњу ову. (Излазе.)

ДРУГИ ЧИН[уреди]

ПОЈАВА ПРВА[уреди]

Двориште пред замком грофа од Глостера (Улазе, сразних страна, Едмунд и Каран.)
ЕДМУНД: Помоз' Бог, Каране.
КАРАН: И вама, господине. Био сам с вашим оцем и обавестио га да ће војвода од
Конвела и Регана, његова војвоткиња, стићи овде вечерас.
ЕДМУНД: Како то?
КАРАН: Па не знам. Јесте ли чули новости? Мислим на оне што се шапућу, јер то за сада
иде само од увета до увета.
ЕДМУНД: Нисам; молим те, шта се прича?
КАРАН: Зар нисте чули да ће вероватно доћи до рата измеñу војводе од Конвела и
Олбенија?
ЕДМУНД: Ни речи.
КАР АН: Е, онда ћет.е чути у своје време. Збогом, господине. (Оде.)
ЕДМУНД: Војвода ту вечерас! Још и боље!
Одлично! То се снажно уткива
у наум мој. Мој отац посла страже
да ухвате мог брата. А ја имам
још нешто незгодно да извршим.
Помозите ми, срећо и брзино!
Брате, на једну реч; та сиñи, велим! (Улази Едгар)
Мој отац мотри да те ухвати:
о, бежи! Одали су где се кријеш;
ноћ ће те сада прикрити. Да ниси
говорио што против војводе конвелског?
Он овамо долази, по ноћи, и у хитњи,
а са њим Регана; ниси л' ништа рекао
о његовоме спору с војводом
од Олбенија? Промисли.
ЕДГАР: Ни речи,
заиста.
ЕДМУНД: Чујем, отац долази;
извини: морам из лукавства мач
исукати на тебе; вади свој!
Прави се да се браниш! Парирај!
Предај се! Оца претекни. Хеј, амо
светлости! Бежи, брате. Буктиње,
буктиње амо! Тако, остај збогом. (Едгар излази.)
Ако се с мало крви пошкропим, (Рањава се у мишицу)
мислиће сви да бсрих се жестоко:
пијанице сам виñао где чине
у шали још и више. Оче! Оче!
Стој, држите га! Има л' помоћи?
(Улазе Глостер и слуге с бакљама.)
ГЛОСТЕР: Где је та хуља, Едмунде?
ЕДМУНД: У мраку
стајаше ту са исуканим мачем,
мрмљајућ басме и призивајући
Месец у помоћ.
ГЛОСТЕР: Али где је сад?
ЕДМУНД: Гледајте, господару, крвав сам.
ГЛОСТЕР: Едмунде, где је хуља?
ЕДМУНД: Онамо
побеже, Не могући никако
ГЛОСТЕР: За њим! У потеру!
(Излази неколико слугу.) Шта "никако"?
ЕДМУНД: Да ме наведе да вас убијем;
а кад му рекох да свим громовима
богови осветници засипају
оцеубице, кад поменух кол'ким
многоструким и чврстим спонама
дете је за свог оца везано;
у једну реч, господине, кад виде
са каквим гнушањем се противим
његовом смеру неприродном, он
јаросно мач већ приправан на мене
незаштићеног потеже, па руку
обрани моју; али када виде
да му се дух мој разгневљен, и тиме
осокољен што правда је уз њега,
супротставио, можда застрашен
и повицима мојим, он наједном побеже.
ГЛОСТЕР: Нека бежи куда хоће:
у овој земљи неће остати
неухваћен; а кад га наñу, неће
некажњен бити. Врли војвода,
господар мој и заштитник, овамо
долази ноћас: силом његовога
пуномоћја огласићу да онај
који га наñе сву захвалност нашу
заслужиће кад мучкога убицу
приведе суду, а ко га крије смрт.
ЕДМУНД: Када га убеñивах да се мане
наума свог и када видех да је
острвљен да то учини, запретих
речима гневним како ћу га одмах
одати; а он на то одврати:
"Копиле без имања! Зар ти мислиш
да би, кад станем теби насупрот,
вера у било коју поузданост
у теби, твоју вредност ил' врлину,
навела неког да ти поверује?
Не, све што будем тад порицао
а хоћу, макар да им покажеш
и рукопис мој сопствен представићу
ко подстрек твој и твоју замисао
и подли чин: и ти би морао
глупака да од света начиниш
те да не примети да твоја корист
представља повод замашан и снажан
да желиш моју смрт."
ГЛОСТЕР: О, какав страшан,
овејан нитков! Зар да порекне
сопствено писмо? Ја га никад
нисам зачео. (Чују се трубе.)
Слушај! Војводине трубе!
Зашто ли он сад долази? Све луке
затворићу; умаћи неће хуља;
војвода ће ми то одобрити;
сем тога, у далеке и у блиске
крајеве ћу му слику послати
да сазна цело краљевство за њега;
а што се тиче моје земље, ја ћу,
одани и по природи мој сине,
начина наћи да је наследиш.
(Улазе Конвел, Регана и слуге.)
КОНВЕЛ: Како си, племенити пријатељу?
Откако доћох амо а то беше
малочас чух баш ружне новости.
РЕГАНА: Ако су тачне, нема довољне
освете за злочинца таквога.
Како сте, грофе?
ГЛОСТЕР: Госпо, скрхано је,
скрхано моје старо срце.
РЕГАНА: Шта,
зар је на живот ваш насрнуло
кумче мог оца, онај коме је
мој отац дао име? Едгар ваш?
ГЛОСТЕР: О, госпо, стид би да то сакрије.
РЕГАНА: Није л' се можда дружио са оним
витезовима разузданим који
мог оца прате?
ГЛОСТЕР: Не знам, госпо; то је
и одвећ, одвећ страшно.
ЕДМУНД: Такоје,
госпоñо, он је био у том друштву.
РЕГАНА: Није ни чудо онда што га зло
повукло; они су га подстакли
на старчево убиство, да би онда
сав приход његов страћили у пиру.
Вечерас ме тек обавестила
о њима сестра, и толико ме је
пред њима опоменула да нећу
код куће бити ако они доñу
да бораве у моме дому.
КОНВЕЛ: Ни ја,
Регана, веруј. Чујем, Едмунде,
да си свом оцу услугу синовљу
учинио.
ЕДМУНД: То дужност ми је била,
господине.
ГЛОСТЕР: Зли наум његов он је
открио, и ту рану стекао
при покушају да га ухвати.
КОНВЕЛ: Да ли га гоне?
ГЛОСТЕР: Да, мој господару.
КОНВЕЛ: Кад ухвате га, не треба се више
бојати зла од њега; слободно
свом мојом силом располажите.
А ти ћеш, Едмунде, ког овог часа
толико препоручују врлина
и послушност, наш бити: много ће нам
требати људи тако одани,
па тебе првог узимам.
ЕДМУНД: У свему
и увек ћу вас верно служити.
ГЛОСТЕР: Захваљујем за њега, милости.
КОНВЕЛ: Не знате што смо вас посетили
РЕГАНА: У невреме, кроз ноћ црнооку се
провлачећи: из важних разлога,
Глостере врли, за шта нам је ваш
потребан савет. Отац нам је наш
писао, а и сестра је, о неким
заñевицама, па сам мислила
како ће бити најбоље да на то
одговорим ван нашег дома; овде
гласници одговор очекују.
Наш добри стари пријатељу, срце у
мирите и савет неопходан
дајте у овом послу, који тражи
да сместа буде решен.
ГЛОСТЕР: Госпођо,
на служби ћу вам радо бити. Ви сте,
милости, увек мени добродошли. (Излазе.)

ПОЈАВА ДРУГА[уреди]

Пред Глостеровим зшком (Улазе Кент и Освалд са супротних страна.)
ОСВАЛД: Добро освануо, пријатељу; је л' ти припадаш овом дому?
КЕНТ: Да.
ОСВАЛД: Где можемо сместити коње?
КЕНТ: У блато.
ОСВАЛД: Молим те, ако ме волиш, реци ми.
КЕНТ: Не волим те.
ОСВАЛД: Е па, онда ни ја не марим за тебе.
КЕНТ: Да те сатерам у обор, приморао бих те да мариш за мене.
ОСВАЛД: Што се ти тако понашаш према мени? Ја те не познајем.
КЕНТ: Прикане, ја познајем тебе.
ОСВАЛД: Па ко сам, кад ме познајеш?
КЕНТ: Ти си нитков, битанга, чанколиз; подла, сујетна, шупља, божјачка, прљава хуља с три
пара одела и сто фунти годишње и у вуненим чарапама; посерко и тужибаба; курвин син,
налицкана, накицошена, подвирепашка пропалица; голаћ са целим сандучетом иметка; ñубре
што би из пуке услужности хтело да буде подводач, а није ништа друго до мешавина ништарије,
просјака, кукавице и сводника, и син и наследник кује мелескиње; тебе ћу ја пребити, те ћеш
само урлати и цвилети, ако порекнеш и словца у тим твојим титулама.
ОСВАЛД: Какво си ти то чудовиште кад се овако издиреш на човека кога нити познајеш нити
те он зна?
КЕНТ: А какав си ти то безобразан никоговић, кад поричеш да ме знаш? Зар нема ни два
дана откако сам ти подметнуо ногу и истукао те пред краљем? Извлачи мач, лупежу, јер
иако је још ноћ, Месец сија: направићу од тебе резанце у сосу од месечине. (Вади мач)
Извлачи мач, курвин сине, мудоњо што стално висиш код брице, извлачи.
ОСВАЛД: Губи се! Немам ја ништа с тобом.
КЕНТ: Вади мач, псето! Долазиш с писмима против краља, и држиш страну лутки сујети против
величанства њеног краља. Вади мач, барабо, ил' ћу ти сасецкати батаке у ћуфте: извлачи мач,
олошу; дедер!
ОСВАЛД: У помоћ, хеј! Убиство! У помоћ!
КЕНТ: Брани се, рñо; стој, поганијо, стој! Надодољена кукавице, брани се! (Ударага.)
ОСВАЛД: У помоћ, јој! Убиство! Убиство! (Улази Едмунд с исуканим мачем.)
ЕДМУНД: Шта је то? Зашто се сваñате? (Раздваја их.)
КЕНТ: И с тобом ћу, гос'н жутокљунчићу, ако ти је воља: ходи да ти отворим ћеф за још;
хајд приñи, господичићу. (Улазе Конвел, Регана, Глостер и слуге.)
ГЛОСТЕР: Оружје! Борба! Шта се овде збива?
КОНВЕЛ: Умирите се, тако вам живота!
Ко опет мачем махне, умреће.
Шта је то овдс?
РЕГАНА: То су гласници
од моје сестре послати и краља.
КОНВЕЛ: Око чега се сваñате? Казујте!
ОСВАЛД: Једва могу да повратим дах, господару.
КЕНТ: Није ни чудо, кад си толико пренапрегао своју храброст. Мућку плашљиви, тебе се
одриче природа; направио те је неки кројач.
КОНВЕЛ: Ти си нека чудна птичица: кројач направио човека?
КЕНТ: Јест, господине, кројач: клесар или сликар не би га могли тако лоше направити, макар
да су само два сата учили занат.
КОНВЕЛ: Реци једном: како је дошло до сваñе?
ОСВАЛД: Ова матора кавгаџија, господине, чији сам живот поштедео на молбу његове
седе браде
КЕНТ: О, дзиндзове један, ти непотребно слово дз! Господару, ако ми допустите,
разгазићу овог овејаног угурсуза у малтер, па ћу њиме премазати зидове нужника. Ти да
поштедиш моју седу браду, ти врцкало ниједно?
КОНВЕЛ: Тишина!
Стоко без репа, зар ти ниси чуо
за поштовање?
КЕНТ: Јесам, господару;
али гнев има права посебна.
КОНВЕЛ: А што си гневан?
КЕНТ: Што такав мућак ко он им?. чач,
а части нема. Такви смејушкави
ниткови често као пацови
прегризају пресвете везе што су
сплетене одвећ чврсто да би се
дрешиле; свакој ћуди ласкају
што се у души њиних господара
наједном прене; уље домећу
на ватру, снег на нарав ледену;
час поричу а час потврñују,
вратове врте ко вијоглавке
са сваким поветарцем, сваком меном
у ћуди својих госа, не знајући
ништа, ко пси, већ само пратећи их.
Куга ти лице падавичарско
појела! Шта, на речи ми се смешкаш,
ко да сам луда? О, гусану, да те
затекнем у равници сарумској,
преда мном бржебоље заждио би,
све гачући, у дом свој Камелот.
КОНВЕЈТ: Ма, стари, јеси ли ти луд?
ГЛОСТЕР: И реци: како свадисте се?
КЕНТ: Највеће се супротности не мрзе
ко ја и таква хуља.
КОНВЕЛ: А што га хуљом зовеш? Шта ти згреши?
КЕНТ: Не свиñа ми се његов лик.
КОНВЕЛ: Можда и мој, ил' његов, или њен?
КЕНТ: Господине, мој обичај је да сам
отворен: боља лица у животу
виñах но што на рамену иједном
пред собом гледам сада.
КОНВЕЛ: Ово је
пријашко неки ког су хвалили
због грубости, па сад безобразну
суровост глуми, силом терајући
нарав да буде противприродна.
Не уме тај да ласка; честита
и отворена душа, не може
до истину да збори: ако људи
то приме, добро; ако не, он искрен
остаје. Знам ја такву врсту хуља
које под овом искреношћу крију
лукавства више, више смера гадног
но два'ест подвирепа удворица
што дужност ласкањем надмашују.
КЕНТ: Господине, за целу истину,
уз допуштење ваше узвишене
прилике, чији утицај, ко венац
блиставе ватре око пламсавог
Фебовог чела
КОНВЕЛ: Шта ти ово значи?
КЕНТ: Па то да хоћу да напустим досадашњи начин говора, који вам се толико не свиñа.
Ја знам, господине, да нисам ласкавац: ко вас је обрлатио отвореним речима, тај је
отворени лупеж; а ја то не желим да будем, па макар толико придобио ваше недопадање да
ме моли за то.
КОНВЕЛ: Чим си га то увредио?
ОСВАЛД: Никада ничим:
његов господар, краљ, изволео је
недавно да ме удари, на његов
подговор; тада он се придружи
и, ласкајући љутњи његовој,
с леñа ми ногу потплете; кад падох,
он узе да ме исмева и вреñа,
правећ се такав јунак да га краљ
похвали што је оног напао
који већ није могб да се брани;
па усхићен због тога дела славног
поново овде насрну на мене.
КЕНТ: Нема тог дрипца ни тог плашљивца
да не би звао Ајанта будалом.
КОНВЕЛ: Донесите ми кврге! Матора
задрта хуљо и хвалисавче,
научићемо те.
КЕНТ: За учење
сувише стар сам, мој господине:
за мене кврге не наручујте.
Ја служим краљу, и по његовом
налогу амо доñох; ви ћете
премало поште, али превише
смеоног пркоса показати
спрам достојанства и спрам личности
мог господара ако баците
у кврге његовога гласника.
КОНВЕЛ: Овамо кврге! Тако ми живота
и части, ту ће он проседети
до поднева.
РЕГАНА: До поднева? До ноћи,
мој господару; а и целу ноћ.
КЕНТ: Па, госпо, да сам вашег оца пас,
овако не би требало да са мном
чините.
РЕГАНА: Али хоћу, пошто си
његова хуља.
КОНВЕЛ: Овај пријан је
обојен истим бојама ко они
о којим пише наша свастика.
Но хајде, кврге амо! (Доносе кврге.)
ГЛОСТЕР: Милости,
молим вас да не учините то.
Погрешио је тешко; добри краљ,
господар његов, казниће га за то;
ал' ова казна изриче се само
последњем бедном олошу за ниске
преступе и цепарење. И краљ ће
зацело ово узети за зло што
га толико мало поштују
у његовоме гласнику, ког тако
осуñују.
КОНВЕЛ: Ја сносим одговорност.
РЕГАНА: Моја би сестра могла замерити
још много горе што јој дворанина
ту вреñају и злостављају зато
што обавља њен посао. У кврге
став'те му ноге. (Кента стављају у кврге.)
Хајд'мо, господару. (Одлазе сви осим Глостера и Кента.)
ГЛОСТЕР: Жао ми те је, пријатељу; то је
војвода хтео, чија наглост се,
сав свет то зна, нит' може спутати
нит' уставити. Молићу за тебе.
КЕНТ: Немојте, молим вас, господине.
Неиспаван сам, пут је тежак био:
најпре да мало проспавам, а потом
звиждаћу. Срећа доброга човека
понекад може и посрнути.
Нека вам Бог да добар дан!
ГЛОСТЕР: За ово сноси војвода кривицу;
то ће му свако узети за зло. (Оде.)
КЕНТ: О, добри краљу, обистињава се
сада на теби пословица она:
са коња ти на магарца си пао.
Приближи се, о лучо ове доње
Земљине полулопте, те да могу
при милосном твом зраку ово писмо
прочитати. Још беда само види
чудеса: знам, то Корделија шаље,
коју су срећом обавестили о томе
како живим прикривено;
она ће згодан час улучити
да ово стање ужасно оконча
и свако зло да излечи. До краја
исцрпене и преморене бдењем,
о, тешке очи, искористите
прилику да не посматрате више
срамотан овај лежај.
Сад, Срећо, лаку ноћ: насмеши се
још једном и окрени точак свој! (Заспи.)

ПОЈАВА ТРЕЋА[уреди]

(Пустара. Улази Едгар.)
ЕДГАР: Чух да сам стављен изван закона;
па у шупљини једног дрвета
избегох, срећом, хајку. Пристаниште
ниједно није слободно; нит' места
иједног има где се не би страже
с будношћу изузетном трудиле
да мене наñу. Држаћу се све док
бежати могу; и намеравам
да узмем на се облик најнижи
којим је икад невоља човека
до стоке унижавала; све лице
црним ћу блатом замазати, крпом
увити бедра, косу раскуштрати
у чворове, голотињом ћу својом
пркосити свим ветровима, свакој
небеској немилости. Овај крај ми
за узор пружа многе примере
просјака лудих који, урлајући,
у своје наге руке, обамрле
од студи, трешчице и чиоде,
чавле и ситне гране рузмарина
забадају, па с накитом тим страшним
у бедним селима, мајурима,
воденицама и по колибама
овчарским час уз месечарске клетве
а час уз молитве изнуñују
милостињу. О, јадни луди Том!
То је бар нешто, а Едгар није ништа. (Оде.)

ПОЈАВА ЧЕТВРТА[уреди]

Пред Глостеровим зшком (Кенту квргама. Улазе Лир, Будала иједан племић)
ЛИР: Чудно да тако отиду од куће
а гласника ми не врате.
ПЛЕМИЋ: Ја чух
да јуче нису ни помишљали
да некуд крену.
КЕНТ: Здраво, господару!
ЛИР: Ха!
Је л' ти то време кратиш седећи
у тој срамоти?
КЕНТ: Не, мој господару.
БУДАЛА: Ха, ха! Носи круте подвезице. Коње везују за главу, псе и медведе за
вратове, мајмуне око паса, а људе за ноге: кад човек побесни скачући, назувају му
дрвене чарапе.
ЛИР: Ко је тај што толико пренебреже
твој чин, и ту те стави?
КЕНТ: Он и она,
твој зет и твоја кћи.
ЛИР: Нису.
КЕНТ: Јесу.
ЛИР: Нису, велим.
КЕНТ: Ја велим да јесу.
ЛИР: Не, не; не би то они учинили.
КЕНТ: Да, учинили су.
ЛИР: Јупитером се кунем да нису.
КЕНТ: Јуноном се кунем да јесу.
ЛИР: Не би се они то усудили;
не би то могли, не би смели; таква
насилна повреда је поштовања
и од убиства гора. Реци јасно,
не журећ врло, како ли си ову
заслужио срамоту, како су је
нанели они теби, кад су знали
да долазиш од нас.
КЕНТ: Мој господару,
кад им у дому њиховоме дадох
светлости ваше писма, још пре но што
са места на ком клечах скрушено
устадох, стиже један гласник, знојав
од журбе, пушећи се, задихан,
и хватајући ваздух саопшти им
поздраве своје господарице,
Гонериле; и предаде им писма,
без обзира на прекид, која они
прочитали су одмах; када се
упознаше са садржајем, пратњу
сазваше, брзо коње појахаше,
наредише ми да их пратим и да
сачекам када ће изволети
да одговор ми дају, при том ме
гледајућ хладно. Када сретох овде
гласника тога другог, чији пријем,
као што видех, мој је отровао
а то је исти онај мангуп што се
недавно тако дрско понео
спрам вашег величанства , попустих
мушкости а не памети и мач
на њега тргох: он сву кућу диже
плашљивом дреком. Ваш су зет и кћи
закључили да тај је преступ вредан
срамоте коју овде трпим.
БУДАЛА: Зима још није прошла ако дивље гуске лете на ону страну.
На очеве који носе рите
не гледа дете ниједно;
пред онима које дукати ките
свако је љупко и медно.
Фортуна, блудница стара,
сиромашном дом не отвара.
Али упркос томе добићеш од својих кћери онолико болних талира колико можеш пребројати за
годину дана.
ЛИР: О, како расте грч и срце стеже!
Хyстерица пассио! О, силази,
ти туго што се пењеш! Доле је
елемент твој. Па где је ова кћи?
КЕНТ: Код грофа, господару: ту унутра.
ЛИР: Не пратите ме; останите овде. (Изаñе.)
ПЛЕМИЋ: А ниси нешто друго згрешио
сем ово о чем причаш?
КЕНТ: Не, баш ништа.
Што краљ с толико мало људи стиже?
БУДАЛА: Да си за ово питање био стављен у кврге, то би сасвим заслужио.
КЕНТ: Зашто, будало?
БУДАЛА: Послаћемо ми тебе у школу код мрава, те да научиш да се зими не ради. Све
који иду за носем воде очи, само слепце не; а нема ни једног носа измеñу двадесет који
не би нањушио онога који смрди. Дигни руку с великог точка кад се закотрља низбрдо да ти
не би сломио врат ако поñеш с њим; али кад се велики точак пење узбрдо, пусти га нек те
вуче. Ако ти неки мудрац да бољи савет, врати ми мој: не бих хтео да га слуша нико осим
хуља, пошто га даје будала.
Ко жели само паре стећи,
лажан је слуга твој:
на првој киши ће утећи,
а ти сред буре стој.
Ал' луди само верност лежи,
а мудар нек се крије:
хуља је луда која бежи,
док луда хуља није.
КЕНТ: Где си то научио, будало?
БУДАЛА: Нисам у квргама, будало. (Враћа се Лир са Глостером.)
ЛИР: Да одбију да самном говоре!
Није им добро! Уморни су! Трудно
сву ноћ су путовали! Пуки су
то изговори, слика отпадништва
и побуне. Хајд иди и донеси
одговор бољи.
ГЛОСТЕР: Драги господару,
вама је добро знана војводина
ватрена нарав; да је чврст и да се
у наумљењу своме не колеба.
ЛИР: Освето! Куго! Смрти! Уништење!
Ватрена? Каква нарав? Глостере,
о, Глостере, ја желим с војводом
од Конвела и женом његовом
да говорим.
ГЛОСТЕР: Па, добри господару,
тако им јавих.
ЛИР: Јавио си тако?
Да ли ме ти разумеш, човече?
ГЛОСТЕР: Разумем, добри господару.
ЛИР: Краљ хоће с Конвелом да говори;
са својом ћерком добри отац хоће
да говори, нареñујућ послушност:
да ли си тако јавио? Мој дах
и моја крв! Он ватрен! Ватрени
војвода! Реци врелом војводи
ал' не, још немој; можда се он добро
не осећа: јер слабост телесна
све оне дужности занемари
на које нам је здравље обавезно;
ми нисмо ми кад природа, под тешким
притиском, души нареди да пати
заједно с телом; причекаћу још;
а љутим се на дух свој пренагљен
што напад болести и немоћи
узех за сушто здравље. Нека је
проклето ово моје стање. (Угледа Кента.) Зашто
он седи овде? Поступак ме тај
убеñује да пуко је лукавство
одлазак њен и војводин. Мог слугу
одатле извадите. Иди кажи
војводи и њој да са њима желим
да говорим, сад, овог часа: реци
да изаñу и да ме саслушају,
или ћу испред врата њихове
собе у добош лупати све дотле
докле им сан у смрт не отерам.
ГЛОСТЕР: Камо да све је лепо меñу вама! (Оде.)
ЛИР: О, не дижи се, срце! Срце, доле!
БУДАЛА: Довикни му, чико, ко што је куварица јегуљама кад их је ставила живе у
паштету; па их узела тући варјачом по главама и викати: "Доле, враголани, доле!" А њен
брат је био онај што је из чисте љубави према свом коњу премазивао сено маслом. (Улазе
Конвел, Регана, Глостер и слуге.)
ЛИР: Обома добро јутро!
КОНВЕЛ: Милости,
нека сте здраво! (Кента ослобаñају из кврга.)
РЕГАНА: Срећна сам веома
што видим вашу висост.
ЛИР: Верујем,
Регана, да и јеси; знам и разлог
што мислим то: кад срећна не би била,
од гроба твоје мајке бих се ја
развео, јер би крио прељубницу.
(Кенту.) О, слободан си? Други пут о томе.
Регана, драга, сестра ти је лоша:
о, Регана, привезала је овде, (Показује на срце.)
ко каквог јастреба, оштрозубу
немилостивост - Једва могу још
говорити; ти нећеш веровати
колико јој се душа изопачи О, Регана!
РЕГАНА: Мој господару, молим,
умирите се. Надам се да мање
знате да заслуге јој цените
неголи она да занемари
дужности своје.
ЛИР: Како, шта то рече?
РЕГАНА: Ја не верујем да би моја сестра
и најмање пропустила да чини
све што је дужна: ако ли је, можда,
спречавала галаму ваше пратње,
то је са таквим добрим разлогом
и добром сврхом чинила да нико
не може за то да јој замери.
ЛИР: Проклета била!
РЕГАНА: О, господине,
стари сте ви; у вама природа
стоји на својој меñи последњој:
вама би требало да управља
и да вас води разборитост нека
што ваше стање боље познаје
но сами ви. Па зато, молим вас
да нашој сестри вратите се; да јој
кажете да сте је увредили.
ЛИР: Да молим од ње опроштај? Зар ти
не видиш како би то нашем дому
личило: "Кћери драга, признајем
да остарех; а безвредна је старост: (Клекне)
Ево на коленима преклињем,
постељу дај ми, одећу и храну."
РЕГАНА: Господине мој добри, доста с тим!
Неприкладно је ово ачење.
Сестри се мојој вратите.
ЛИР (устаје): Не, никад,
Регана! Она пола моје пратње
растера; мрачно ме је гледала,
језиком својим ме је попут змије
у само срце ујела. Нек сва се
небеска зајажена освета
сручи на њену главу незахвалну!
Заразни даси, ви јој младе кости
осакатите!
КОНВЕЛ: Фуј, господине!
ЛИР: Ви хитре муње, плам ослепљујући
у презриве јој очи хитните!
Окужите лепоту њену, паре
што моћно Сунце их исисава
из мочвара, на њу се сручите
и гордост њену утаманите!
РЕГАНА: О, богови! Па то бисте и мени
пожелели у прекој јарости.
ЛИР: Не, Регана, на тебе никад неће
проклетство моје пасти. Твоја нежна
нарав те никад неће суровости
предати: њене очи стрељају,
а твоје теше и не сажижу.
Ти ниси кадра да што замераш
весељу мом, да смањујеш ми пратњу,
да сикћеш несмотрено, да ми крњиш
приходе и да, најзад, намакавши
резу на врата, пречиш улаз мени:
природне обавезе боље знаш,
детињску дужност и шта поштовање
захтева, шта захвалност; ниси ти
заборавила пола краљевства
које ти дадох.
РЕГАНА: Преñимо на ствар, господине.
ЛИР: Ко баци слугу мог у кврге?
(Чују се трубе)
КОНВЕЛ: Чије трубе то се гласе?
РЕГАНА: Знам, сестрине су; њено писмо каже
да ускоро ће амо приспети. (Улази Освалд.)
Је л' стигла твоја господарица?
ЛИР: Тог роба лако позајмљена гордост
непостојаном милошћу се храни
његове господарице. Са мојих
очију, пропалице, склањај се!
КОНВЕЛ: Шта хоће рећи ваша милост?
ЛИР: Ко је
бацио слугу мог у кврге? Ја се,
Регана, надам да ти ниси знала
за ово. Ко то долази? О, небо, (Улази Гонерила.)
ако ли старост волиш, ако твој
благ скиптар послушност награñује,
ако си ти и само старо, ти се
заузми за ме, спусти се, помози!
(Гонерили.) Није те стид да ову браду гледаш?
О, Регана! Зар руку пружаш њој?
ГОНЕРИЛА: А што, господине, да не да руку?
Шта скривих? Није све оно кривица
што неразумност сматра или тако
назива старачка излапелост.
ЛИР: О, срце, превише си жилаво!
Још ниси пукло? Како је мој човек допао кврга?
КОНВЕЛ: Ја га тамо ставих,
господине; ал' непристојношћу
заслужио је он и мање још обзира.
ЛИР: Ви? Ви то учинисте?
РЕГАНА: Молим вас, оче, немоћни сте, па се
и понашајте тако. Ако ли се
вратите, па све докле месец дана
не истекне код сестре боравите,
и отпустите пола своје пратње,
доñите к мени: сада сам далеко
од куће, нисам снабдевена свиме
што потребно је да вас угостим.
ЛИР: Да јој се вратим? И да отпустим
педесет људи! Пре ћу се одрећи
свакога крова, радије ћу се
изложити душманским вихорима
и дружити се с вуком и са совом,
уједан оштрим зубом невоље!
Да јој се вратим! Исто тако би ме
могла довести испред престола
Француза оног плахог који нашу
најмлаñу кћер без једне паре узе,
да пред њим клечим и ко витез стари
просим за помоћ годишњу, да бедни
одржим живот. Да се вратим њој!
Пре би ме могла наговорити
да будем роб ил' мазга товарна
те пропалице. (Показује на Освалда.)
ГОНЕРИЛА: Како год вам драго,
господине.
ЛИР: О, кћери, молим те,
немој ме натерати да полудим:
на терет твој ја нећу пасти, дете;
остани збогом. Нећемо се више
срести нит' једно друго видети;
ал' ипак, ти си моја крв и месо,
моја си кћи; ил' боље рећи болест
мојега меса, коју морам својом
назвати: ти си оток, кужна гука,
чир гнојав моје крви затроване.
Ал' нећу да те грдим; нек срамота
доñе кад хоће, ја је нећу звати:
нити ћу громоносца молити
да витла муње, нит' ћу причати
о теби Јупитеру судији.
Тргни се када можеш; поправљај се
лагано: умем ја да будем стрпљив;
можемо код Регане остати
ја и сто мојих витезова.
РЕГАНА: Не
баш сасвим тако: ја се вама нисам
надала, нисам се припремила
да дочекам вас како доликује.
Па зато моју сестру послушајте,
господине; ко разум додаје
јарости вашој, тај без сумње мора
мислити да сте стари, и због тога
ал' она зна шта чини.
ЛИР: Да ли су
то лепе речи?
РЕГАНА: Па, уверавам вас,
господине, да јесу. Шта! Педесет
није вам витезова довољно?
Зашто вам треба више? Зашто чак
и тол'ко, када трошак и опасност
говоре против оволиког броја?
Зар тол'ки људи под два господара
у истом дому могу пријатељство
одржати? Па то је тешко; скоро
и немогуће.
ГОНЕРИЛА: Зашто, господару,
да не служе вас слуге њезине ил' моје?
РЕГАНА: Зашто не, мој господару?
Ако у нечем буду немарни,
довешћемо их у ред. Ако бисте
код мене дошли јер сад назирем
опасност молим вас, доведите
двадесет и пет само; већем броју
не могу дати конак или храну.
ЛИР: Ја вама дадох све
РЕГАНА: И дали сте
у право време.
ЛИР: И од вас начиних
туторе своје и управитеље,
али задржах право да ме прати
толики број. Да теби доñем зар
с двадесет и пет? То рече, Регана?
РЕГАНА: Јесам, и опет кажем, господару:
више ми не доводите.
ЛИР: Зли људи
изгледају још пристојно кад крај њих
има и горих; још и неку хвалу
заслужује ко није најгори.
(Гонерили.) Поћи ћу с тобом: ипак је педесет
двапута више него два'ест пет,
од њене ти је љубав двапут већа.
ГОНЕРИЛА: Чујте ме, господару; шта ће вам
и двадесет и пет, чак десет, пет,
у кући где их двапута толико
наредбу има да вас служи?
РЕГАНА: Шта вам
треба и један?
ЛИР: О, не расправљајте
о том шта треба; чак и најгори
просјаци и у беди највећој
имају нешто излишно: кад ништа
не дамо више природи од оног
што треба њој, човеков живот тад
не вреди више од животињског.
Госпоñа ти си; ако само топло
одевен ићи јесте раскошно,
природи онда не треба што ти
раскошно носиш, а што једва те
загрева. Ал' за праву потребу
стрпљења дај ми, небо, мени треба
стрпљења! Ви ме овде, богови,
гледате, јадног старца, бременитог
и старошћу и болом, двоструко
беднога! Ако срца ових кћери
ви подбадате против оца њиног,
будалу бар од мене не правите
да подносим то мирно; укрешите
гнев племенит у мени, не дајте
да капи воде, женско оружје,
умрљају ми мушке образе!
Не, неприродне вештице, обема
осветићу се тако да ће свет
таква ћу дела све починити
још не знам каква али од њих ће се
ужаснути сва земља. Мислите ли
да ћу ја можда плакати? О, не,
плакати нећу:
довољно имам разлога за плач,
ал' ово срце скрхаће се
пре у стотину хиљада комадића
но што ће заплакати. О, будало,
полудећу! (Излазе Лир, Глостер, Кент и Будала.)
КОНВЕЛ: Уклонимо се; долази олуја.
(У даљини се чује завијање ветра.)
РЕГАНА: Ова је кућа мала: нема места
за старца и за пратњу његову.
ГОНЕРИЛА: До њега је кривица; сам је себи
мир одузео, па за лудост мора испаштати.
РЕГАНА: Ја самог њега бих
примила радо, али пратиоца
ниједног нећу.
ГОНЕРИЛА: То сам решила
и ја. Ал' где је гроф од Глостера?
КОНВЕЛ: За старцем оде. Ево, враћа се.
(Враћа се Глостер.)
ГЛОСТЕР: Краљ је обузет бесом.
КОНВЕЛ: Куда креће?
ГЛОСТЕР: Хоће да јаше; али не знам куда.
КОНВЕЛ: Најбоље пустити га; водич ће
сам себи бити.
ГОНЕРИЛА: Немојте га ви
нипошто молити да остане.
ГЛОСТЕР: О, Боже, ноћ се спушта, ветар оштар
завија страшно; а на многс миља
унаоколо једва где да расте
понеки жбун.
РЕГАНА: Господине, за људе
својеглаве сва зла што сами себи
нанесу нека буду учитељи.
Позатварајте врата; окружен је
очајно смелом пратњом: мудрост нам
налаже да се плашимо свег оног
на шта би могли да га нахушкају,
јер лако га је обрлатити.
КОНВЕЛ: Мој господару, врата забравите;
бурна је ноћ. Посаветова добро
Регана: испред буре склонимо се. (Излазе.)

ТРЕЋИ ЧИН[уреди]

ПОЈАВА ПРВА[уреди]

Пустара (Бура, громови и муње. Улазе с разних страна Кент и један племић)
КЕНТ: Ко је ту, осим гадног времена?
ПЛЕМИЋ: Човек узнемирен, баш ко и време.
КЕНТ: Познао сам вас. Где је краљ?
ПЛЕМИЋ: Бори се с гневним елементима;
нареñује да ветар одува
земљу у море, или коврџави
таласи да сву земљу преплаве
па све да промени се ил' оконча;
сребрне власи чупа, које грабе
вихори дивљи у свом слепом бесу
и јаросно разбацују у ништа;
труди се да у малом људском свету
пркосом својим још превазиñе
надбијање олујине и кише.
У ову ноћ, кад мечка мирно лежи
дојака празних поред младунаца,
кад лав и глаñу измождени вук
чувају суво крзно, он гологлав
јури и нуди нечем, макар шта то
било, да узме све.
КЕНТ: Ал' ко је с њим?
ПЛЕМИЋ: Будала само; труди се да шалом
разагна патњу што му срце пара.
КЕНТ: Ви сте ми познати, господине;
па смем, по јемству тога знања свог,
да нешто важно вама поверим.
Чегрсти има мада јој за сада
обострано лукавство крије лик
измеñу војводе од Конвела
и Олбенија; они имају
као и свако ког је срећна звезда
уздигла и на престо поставила
на изглед верне слуге, али које
у ствари француске су уходе
и достављачи свега што сазнаду
о нашој земљи; јављају што виде,
било о распрама и сплеткама
војвода, ил' о јарму окрутном
који су они наметнули старом
доброме краљу; ил' о нечему
још дубљем, чему све је ово можда
тек предигра; ал' истина је сушта
да нам у ову земљу раздрту
долази војска француска, и већ се,
паметно нехат искористив наш,
у потаји искрцала у неким
најбољим нашим лукама, и сад
чека да барјак разавије. Чујте:
ако се смете тол'ко поуздати
у моје речи да што пре у Довер
кренете, онде наћи ћете неког
ко ће вам благодарити кад тачно
обавестите какав неприродан,
излуñујући јад је дао краљу
повода да се жали.
Ја сам по крви и по васпитању
племић, а пошто знам вас, пошто се
уздам у вас, задатак тај вам нудим.
ПЛЕМИЋ: Још ћу са вама о том зборити.
КЕНТ: Немојте. А за доказ да сам много
више но што вам каже изглед мој,
отворите ту кесу, узмите
што има у њој. Ако Корделију
видите а и хоћете, без сумње,
покажите јој прстен тај, и она
рећи ће вама ко је пријатељ
ког засад још не познајете. Ах,
проклета била ова бура! Идем
да краља тражим.
ПЛЕМИЋ: Пружите ми руку
Имате л' још шта да ми кажете?
КЕНТ: Још неколико речи, али збиља
важнијих од свих досад: хада краља
будемо нашли, а ви поñите
онуда, ја ћу овуд , ко га први
сретне нек оног другога дозове. (Одлазе на разне стране.)

ПОЈАВА ДРУГА[уреди]

Други део пустаре. Бура још траје. (Улазе Лир и Будала.)
ЛИР: Дувајте да вам прсну образи,
ветрови! Дувајте! Разбесните се!
Сви слапови и сви оркани, бљујте
док торњеве нам све не потопите
и подавите певце лимене!
Сумпорне муње, брзе као мисли,
претече грома који цепа храшће,
спржите моју седу главу! А ти,
ти громе свепотресајући, спљошти
набреклу светску округлину! Смрви
калупе природине и наједном
уништи сваку кличицу из које
настаје човек незахвални!
БУДАЛА: О, чико, дворска света водица у сувој кући је боља од ове кишнице напољу.
Уñи унутра, добри чико; и замоли кћери да те благослове; оваква ноћ нема сажаљења ни
према мудрима ни према будалама.
ЛИР: Тутњи до миле воље! Сукљај, ватро!
Бљуј, кишо! Нити киша нити ветар
ни гром ни ватра нису моје кћери:
за свирепост вас не окривљујем,
о, елементи; вама ја не давах
краљевства, нити децом вас називах;
послушност мени ви не дугујете:
па зато грозно задовољство своје
искаљујте; ту стојим пред вама,
ваш роб, ко бедан, болестан и слаб
презрени старац. Ипак, називам вас
услужним помагачима што с двема
поганим кћерима у савезу
наваљујете бојним четама
небеским против главе оволико
старе и седе као што је моја.
О, о, колико срамотно је то!
БУДАЛА: Ко има кућу да увуче главу у њу, има добар шлем.
Ко би хтео накурњаку
дом да стече пре но глави,
тај ће да се увашљиви
и постаће просјак прави.
Ко свој ножни палац узме
да му буде место срца,
целе ноћи ће због жуља
да јауче и да грца
јер никад није било лепе жене да није успијала устима пред огледалом. (Улази Кент.)
ЛИР: Не, ја ћу бити узоран стрпљењем
и нећу рећи ништа.
КЕНТ: Којету?
БУДАЛА: Е па, овде су једна милост и један накурњак; то јест, један мудар човек и
једна будала.
КЕНТ: Вај, господару, ту сте? Чак и они
што воле ноћ, овакву не воле;
небеса гневна сад расплашују
и грабљивице ноћне терајућ их
да остану у својим пећинама.
Не памтим, откад човек постадох,
овакве лесе муња, такву праску
громова грозних, такво хучање
распомамљеног вихора и кише;
тај јад и страву људска природа
не може да поднесе.
ЛИР: Велики
богови, који изнад наших глава
ломљаву ову дижу, нека своје
непријатеље сада пронаñу.
Уздрхти, бедниче, ти што на души
неоткривене носиш злочине,
које бич правде не ишиба још;
сакриј се, руко крвава; и ти,
кривоклетниче; и ти што врлином
лицемериш, а живиш родоскврно;
од страха распрсни се, зликовче
који под плаштом добронамерности
криомице си смишљао убиство!
Дубоко закопани грехови,
ломите своје скривнице, за милост
опомињаче страшне молите!
Човек сам против кога више су
грешили но што грешио је сам.
КЕНТ: Гологлав, ах! Мој добри господару,
колиба једна ту је сасвим близу;
даће вам неку заштиту од буре.
Одморите се онде док ја одем
до оног тврдог здања тврñега
но камење од ког је граñено,
и где ме малочас, кад за вас питах,
не пустише да уñем па да од њих
изнудим нешто шкрте љубазности.
ЛИР: Несвестица ми дух обузима.
Овамо, момче! Како си ми, дечко?
Је ли ти зима? Мени јесте. Где је
та слама, мој пријашко? Чудно је
умеће невољино: она може
претворити и гадост у дивоту.
Хајдемо до те колибе. О, јадна
будало моја, робе мој, у срцу
остао ми је кутак један још
који те жали.
БУДАЛА: Ко јак у ћупи није,
хејхој, а ветар га бије
нек захвали за то што има,
јер киша сваки дан лије.
ЛИР: Тачно је ово, добри дечко мој.
Хајде, одведи нас тој колиби. (Излазе Лир и Кент.)
БУДАЛА: Ово је таман згодна ноћ да се и блудница расхлади. Да очитам још једно
пророчанство пре но што поñем:
Кад поп не твори то што каже,
кад слад пивари водом блаже,
кад племић свог кројача учи,
блудник се, не јеретик мучи,
кад судија по правди суди
и не дугује витез худи,
кад не клевеће ко од беса
и кад нестане сецикеса,
када лихвари јавно раде,
курва и сводник цркве граде:
тада ће Енглеска да страда
и збрка силна да завлада;
видеће ко доживи: гле,
за ход му треба ноге две.
Ово ће пророчанство срочити Мерлин; јер ја
живим пре његовог времена. (Оде.)

ПОЈАВА ТРЕЋА[уреди]

Соба у Глостеровом замку (Улазе Глостер и Едмунд)
ГЛОСТЕР: Ах, Боже! Едмунде, не свиñа ми се ово неприродно понашање. Кад сам их
замолио за дозволу да се смилујем на њега, забранили су ми да располажем сопственом
кућом; наредили ми, претећи да ће ме казнити вечитом немилошћу, да нити говорим о њему,
нити да молим за њега, нити да га на било који начин подржавам.
ЕДМУНД: Крајње свирепо и неприродно!
ГЛОСТЕР: Де, де; не говори ништа. Дошло је до раздора измеñу двојице војвода, а има и
нешто горе. Вечерас сам добио писмо опасно је говорити о томе; закључао сам га у
својој соби. Увреде које краљ сада трпи биће тешко освећене; један део извесне војске се
већ искрцао; морамо се држати уз краља. Потражићу га и кришом му пружити помоћ; ти иди и
поведи разговор с војводом, да не примети моју самилост. Ако пита за мене реци да сам
болестан и легао у постељу. Макар и главу изгубио због овога а ничим мањим ми није
запрећено краљ, мој стари господар, мора добити помоћ. Чудно се нешто спрема,
Едмунде; молим те, буди обазрив. (Оде.)
ЕДМУНД: О самилости овој забрањеној
сазнаће истог часа војвода;
а и о писму: биће то веома
заслужно, згода права да се оно
што отац губи то јест све ућари;
млади се дижу када падну стари. (Оде.)

ПОЈАВА ЧЕТВРТА[уреди]

Пустара. Пред колибом (Улаз е Лир, Кент и Будала.)
КЕНТ: Ту је то, господару; уñите,
мој добри господару; страховлада
овакве ноћи сувише је груба
да природа је може поднети. (Бура и даље траје)
ЛИР: Не, остави ме.
КЕНТ: Добри господару,
уñите амо.
ЛИР: Да ли моје срце
скрхати желиш?
КЕНТ: Пре бих сопствено.
Уñите, добри господару мој.
ЛИР: Теби се чини страшно што нам ова
олуЈа љута продире до коже:
тако и јесте теби; али где се
уврежи бољка велика, ту малу
осећаш једва. Ти би бежао
од медведа; ал' ако побегнеш
до хучног мора, ти би утрчао
у медведову чељуст. Кад је дух
слободан, тело нежно осећа;
бура у духу мом одузима
чулима мојим свако осећање
сем оног које овде бесно бубња.
Дечија незахвалност! Зар то није
ко да би уста гризла ову руку
што им је храну пружила? Ал' то ћу
казнити љуто ја. Не, нећу више
плакати. Зар да у овакву ноћ
забраве врата преда мном! О, лиј
и даље; све ћу поднети. У ноћ
овакву! О, Регана, Гонерила!
Вашега старог доброг оца, чије
срце вам великодушно све даде
о, на том путу лежи лудило;
не пуштај мене тамо; ни реч више
о томе.
КЕНТ: Добри краљу, уñите.
ЛИР: Молим те, уñи сам; за себе се
побрини: ова бура не да мени
да размишљам о ономе што већи
наноси бол. Ал' ипак ући ћу.
(Будали.) Хајде ти, дечко, први. Бескућничка
сиротињо но хајде уñи. Ја ћу
помолити се, затим спавати.
(Будала улази у колибу.)
Бедници голи, ма где били, ви што
трпите ове буре ударце
немилостиве, како ће вас главе
незаштићене, трбух нехрањен
и рите продрте одбранити
од непогоде као што је ова?
О, премало сам бринуо о томе!
Раскоши, узми лек; усуди се
да осећаш што и сви бедници,
па да их заспеш свим сувишком својим
и покажешправеднија небеса.
ЕДГАР (изнутра): Аршин и по, аршин и по! Јадни Том!
(Будала истрчава из колибе.)
БУДАЛА: Не улази овамо, чико; ту је неки дух. У помоћ! У помоћ!
КЕНТ: Дај ми руку. Ко је ту?
БУДАЛА: Неки дух, неки дух: каже да се зове јадни Том.
КЕНТ: Ко си ти што мрмљаш ту у слами? Излази!
(Улази Едгар прерушен у лудака.)
ЕДГАР: Бежите! Прогони ме црни враг!
Кроз оштри глог фијуче ветар. Ху!
Иди у хладну постељу и згреј се.
ЛИР: Да ли си двема кћерима све дао?
Па си сад овде дошао?
ЕДГАР: Ко ће било шта уделити јадном Тому? Њега је нечастиви провео кроз ватру и
пламен, кроз плићаке и вирове, преко бара и мочвара; стављао му ножеве под јастук и
омче под столицу; просипао му поред каше отров за пацове; узохолио му срце да јаше на
риñану касачу преко мостића широких четири палца и да јури сопствену сенку као издајицу.
Благословио Бог твојих пет чула! Тому је зима. О, брбр, брбр, брбр! Бог те чувао од
вихора, од злих звезда и од сваке заразе! Дајте уделите нешто јадном Тому, кога је
гадно спопао нечастиви. Ено онде бих га сад могао ухватити, и онде, па опет онде, и
онде. (Бура и даље траје.)
ЛИР: Шта! Зар га дотле кћери доведоше?
Зар ниси ништа могао да спасеш?
Зар си им дао све?
БУДАЛА: Не, задржао је један чаршав, јер иначе бисмо се сви стидели.
ЛИР: Нек свака кужна бољка која виси
у лелујавом ваздуху, ко казна
за људске грехе намењена, твоје
спопадне кћери!
КЕНТ: Он нема кћери, господару.
ЛИР: Смрт теби, издајниче! Ништа не би
толико могло да му природу
пригњечи осим кћери немилосних.
Је л' обичај сад то да одбачени
очеви тако мало налазе
милосрñа за тело њихово?
Умна је казна то! Јер ово тело
и заче кћери те пеликанке.
ЕДГАР: Пеликанче пиљчило на Пиљчином брегу:
јухахој, јухахај, јохохо!
БУДАЛА: Ова хладна ноћ ће нас све претворити у будале и лудаке.
ЕДГАР: Чувај се нечастивог. Слушај родитеље; поштено држи реч; не псуј; не курвај се са
женом која се обрекла другоме; немој мекушно срце да наводиш на сујетно гиздање.
Тому је зима.
ЛИР: Шта си ти био?
ЕДГАР: Шваца, поносит и срцем и душом; коврчао сам косу, носио рукавице под
огртачем, служио пожудама своје господарице и радио оно с њом по мраку; заклињао се
онолико пута колико сам речи рекао и све их кршио пред милим небеским лицем; падао у сан
с мислима на блуд и будио се да га чиним. Вино сам страшно волео, коцку ужасно, а са
женама сам надмашивао султана: био сам неискрена срца, лакомислена уха, крвавих руку;
свиња по лењости, лисица по краñи, вук по грабљивости. Не дозволи да шкрипање ципела или
шуштање свилених сукњи изда женама твоје сирото срце. Нек ти се нога клони бурдеља, рука
кецеља, а перо дужничких књига, и пркоси нечастивом. Још кроз глог фијуче хладан ветар.
Вели: зузу, хуху! Дофене, синко мој, синко, стој! Пусти га нек прокаса. (Бура и даље
траје.)
ЛИР: Богме, боље би ти било у гробу него да непокривено тело излажеш овом крајњем
дивљању небеса. Зар човек није ништа више до то? Добро га осмотри! Не дугујеш свилу
свиленој буби, ни крзно животињи, ни вуну овци, ни мирис цибетки. Ха! Нас тројица смо
извештачени; ти си сама суштина ствари: природан човек није ништа више од такве јадне, наге,
двокраке животиње као што си ти. Доле, доле с тим позајмљеним крпама! Ходите,
откопчајте ме овде. (Кида одело са себе.)
БУДАЛА: Молим те, чико, смири се; ово је гадна ноћ да по њој пливаш. Сад би малчице
ватре на пустопољини било као срце маторог блудника; варничица, а цело остало тело хладно.
Гледајте, ено нам долази пламен луталица. (Улази Глостер с буктињом.)
ЕДГАР: То је онај злодух Репатило: долази после вечерњих звона и хода до првих
петлова; он човеку шаље мрену на очи, шкиљавост и зечју усну; ствара медљику на пшеници
и мучи јадна земаљска створења.
Свети Вид кроз шуму ишао ту скоро
и сусрео Мору с деце деветоро;
наредио јој да јаше
далеко из земље наше
губи се, вештице, губи!
КЕНТ: Како сте, милостиви краљу?
ЛИР: Ко је то?
КЕНТ: Ко је тамо? Шта тражиш овде?
ГЛОСТЕР: Ко сте ви тамо? Како се зовете?
ЕДГАР: Јадни Том; онај што једе жабу која плива; крастачу, пуноглавца, гуштера и
даждевњака; онај који у беснилу срца, кад нечастиви подивља, једе крављу балегу уместо
салате, гу та маторе пацове и крепале псе из јарка, пије зелену скраму са устајале баре;
онај кога шибом терају од засеока до засеока и бацају у кврге и у хапсану; који је имао
три одела да их баца на леñа, шест кошуља да одева тело, коње за Јахање и мач за ношење;
ал' Тому су седам година дана
мишеви били и пацови храна.
Чувајте се овог што ме прогони. Смири се, налетниче, смири се, злодуше!
ГЛОСТЕР: Шта! Ваша милост нема боље друштво?
ЕДГАР: Кнез таме је племић; зову га Модо или Маху.
ГЛОСТЕР: Наша се крв и месо, господару,
исквари тол'ко да на оне мрзе
што зачеше их.
ЕДГАР: Јадном Тому је зима.
ГЛОСТЕР: Хајдете са мном. Не може ми дужност
поднети да у свему послуша
окрутне заповести ваших кћери:
иако ми наредише да врата
закључам и да препустим зас овој
тиранској ноћи, ипак се усудих
да потражим вас и одведем онде
где ватра вас и обед чекају.
ЛИР: Пусти да најпре говорим са овим
филозофом. Шта узрокује гром?
КЕНТ: Понуду прихватите његову,
мој господару; поñите у кућу.
ЛИР: Хоћу да дветри речи измењам
с тим ученим Тебанцем. Којим се
бавите наукама?
ЕДГАР: Како да злодуха избегавам
и гамад да таманим.
ЛИР: Да зас још нешто питам насамо.
КЕНТ: Навалите још једном, господару,
да поñе с вама; његов дух се мрачи.
ГЛОСТЕР: А зар му можеш због тог замерити? (Бура и даље траје)
Његове кћери раде му о глави.
Ах, онај добри Кент. Предсказао је,
изгнаник јадни, да ће тако бити!
Ти велиш да краљ луди; пријатељу,
слушај ме: луд сам готово и сам.
Сина сам једног имао, а сад сам
одрекао се њега, прогнао га;
о глави ми је радио, сад скоро,
ту недавно; а волео сам га,
мој пријатељу, ко што никад отац
волео сина није; да ти кажем
по души, туга разара ми ум. (Бура и даље траје.)
О, каква ноћ је ово! Милости,
молим вас
ЛИР: О, господине, извин'те.
Филозофе мој племенити, хајд'мо!
ЕДГАР:Томујезима.
ГЛОСТЕР: Хајд уñи, момче, у ту колибу
и згреј се.
ЛИР: Сви унутра хајдемо.
КЕНТ: Овуда, господару.
ЛИР: Не, са њим ћу;
с филозофом ћу својим остати.
КЕНТ: Мој добри господару, смирите га;
дозволите му да поведе момка.
ГЛОСТЕР: Ти га поведи.
КЕНТ: Хајдемо, момче; поñи с нама.
ЛИР: Хајдемо, добри мој Атињанине.
ГЛОСТЕР: Пст, ни реч више, ни реч; ћутите!
ЕДГАР: Пред мрачну кулу витез Роланд
стиже, а када уñе у њу:
"Чувај се, бежи!" стално се чу,
"британску крв ја њушим ту". (Излазе.)

ПОЈАВА ПЕТА[уреди]

Соба у Глостеровом замку. Улазе Конвел и Едмунд.
КОНВЕЛ: Желим да му се осветим пре него што одем из његове куће.
ЕДМУНД: О, господару, иако ће ме прекоревати што је моје природно осећање
устукнуло пред оданошћу према вама јежим се да помислим о томе.
КОНВЕЛ: Сад увиñам да му твој брат није баш само из злобе радио о глави; него га је на
то подстакло похвално осећање, изазвано срамном поквареношћу твог оца.
ЕДМУНД: Како је злобна моја судбина кад се морам кајати што сам праведан! Ево
писма о којем је говорио; оно потврñује да је као ухода радио у корист Француске. О,
небеса! Камо да није било ове издаје, или да је ја нисам открио!
КОНВЕЛ: Поñи са мном војвоткињи.
ЕДМУНД: Ако је садржина овог писма истинита, имаћете силан посао да обавите.
КОНВЕЛ: Истинита или лажна, тек оно те је начинило грофом од Глостера. Пронаñи где се
налази твој отац, да бисмо га могли одмах ухапсити.
ЕДМУНД (за себе): Ако га затекнем да помаже краљу, то ће још појачати војводино
подозрење. (Гласно) Истрајаћу на свом путу оданости, ма колико болан био сукоб измеñу
ње и моје крви.
КОНВЕЛ: Поклонићу ти своје поверење; у мојој љубави ћеш наћи бољег оца. (Оду.)

ПОЈАВА ШЕСТА[уреди]

Соба у сељачкој кући близу замка (Улазе Глостер, Лир, Кент, Будала и Едгар.)
ГЛОСТЕР: Овде је боље него напољу; захвалите и на томе. Додаћу овде вашој
удобности све што будем могао; вратићу се брзо.
КЕНТ: Сва снага његовог духа узмакла је пред нестрпљењем. Богови вас наградили за
љубазност! (Глостер излази.)
ЕДГАР: Зове ме Фратерето и каже ми да Нерон пеца у Језеру помрчине. Моли се,
невинашце, и чувај се нечастивог.
БУДАЛА: Молим те, чико, кажи ми: да ли је лудак племић или граñанин?
ЛИР: Краљ, краљ!
БУДАЛА: Не, он је граñанин чији је син племић; јер луд је граñанин онај што гледа како
му син постаје племић пре њега.
ЛИР: О, да се хиљаду њих с ужареним
копљима шиштећ на њих сруче
ЕДГАР: Нечастиви ме уједа у леђа.
БУДАЛА: Луд је онај који се узда у вукову питомост, у коњско здравље, у дечачку
љубав и у курвину заклетву.
ЛИР: И биће тако; извешћу их пред суд.
(Едгару.) Ти седи овде, учен судијо.
(Будали.) Ти овде, мудри мој господине.
А сада, лисице, изаñите!
ЕДГАР: Гле га само како стоји и буљи! Шта је, госпо, зар и на суду тражиш да зверају у
тебе?
Цуро, превези се к мени!
БУДАЛА: Ал' бушан чун јој малени,
па неће да помене
што не сме к теби да крене.
ЕДГАР: Нечастиви прогони јадног Тома славујевим гласом. ðускало у Томовом
трбуху виче за две харинге: не крешти, црни анñеле; немам ја хране за тебе.
КЕНТ: Како сте, господару? Не стојте
згранути тол'ко! Зашго не легнете
да починете на тим јастуцима?
ЛИР: Хоћу да најпре видим суñење.
Уведите сведоке. (Едгару.) Узми место,
човече у судијској одори!
(Будали.) Ти, садруг његов, правде делилац,
на клупу поред њега! (Кенту.) И ти си
у већу; седи и ти.
ЕДГАР: Да судимо по правди.
Пастиру лепи, да л' спаваш или бдиш?
У жито ушло ти стадо;
кад звизнеш из слаñаних уста тих,
 
то овце ће зачути радо. Мррр! Мачка је сива!
ЛИР: Судите прво њој; ово је Гонерила. Ево заклињем се пред овим часним скупом да је
ударила ногом свог оца, јадног краља.
БУДАЛА: Приñите, госпо. Је ли вама име
Гонерила?
ЛИР: То не може порећи.
БУДАЛА: Извин'те, мишљах да сте столица.
ЛИР: Ево још једне, чији врлудав
поглед вам каже какво јој је срце.
Зауставите је! На оружје!
Оружје, мач и огањ! Мићење
у суду! Зашто си је пустио,
судијо лажни, да ти побегне?
ЕДГАР: Умудрио те Бог!
КЕНТ: О, жалости! Па где је, господару,
стрпљење сада којим сте се често
хвалили како га не губите?
ЕДГАР (за себе): Толико почиње да моје сузе
придобија за себе, да ће оне
покварити ми све претварање.
ЛИР: Гле, Цуле, Белка, Шиља,
сва та псетанца лају сад на мене.
ЕДГАР: Том ће бацити своју главу на њих. Одлазите, пукци!
Била ти њушка црна ил' бела,
био ти оштар зуб ко стрела:
био пудлица или птичар,
хрт, рундов или јазавичар;
макар на самог вука да личиш,
од Тома ти ћеш да заскичиш:
кад главу своју бацим овако,
подвије репину псето свако.
Думдилиду, чистац! Хајде, одлазите на завети не и вашаре по паланкама. Јадни Томе, рог ти
се осушио.
ЛИР: А сад рашчетворите Регану и видите шта јој се леже у срцу. Има ли неког узрока у
природи што ствара ова тврда срца? (Едгару.) Вас, господине, узимам као једног од мојих
стотину витезова; само ми се не свиñа крој ваше одеће. Рећи ћете да је то персијско рухо;
али ипак, дајте да се измени.
КЕНТ: Сад, добри господару, лезите овде и одспавајте малчице.
ЛИР: Не галамите, не галамите; навуците завесе; тако, тако, тако. Ујутру ћемо поћи на
вечеру: тако, тако, тако.
БУДАЛА: А ја ћу у подне лећи да спавам. (Глостер се враћа.)
ГЛОСТЕР: Овамо, пријатељу: где је краљ,
господар мој?
КЕНТ: Господине, ту лежи;
ал' га не узнемирујте: са ума
сишао он је.
ГЛОСТЕР: Добри пријатељу,
молим те, узми га у наручје;
чуо сам да му раде о животу.
Носиљке ено спремне; стави га
у њу, па брзо крећи, пријатељу,
у Довер, где ћеш бити дочекан
и добродошлицом и заштитом.
Узми свог господара: ако само
оклеваш пола сата, његов живот,
и твој, и свих што желе да га бране,
јамачно биће изгубљени.
Хајде, узми га, узми; па са мноме крени
по храну, и да брзу пратњу дам ти.
КЕНТ: Заспала изнурена природа:
тај одмор може бити мелеман
измрцвареним живцима, јер тешко
излечиће се ако не буде
прилике за овакав починак.
(Будали.) Помози ми да твога господара
понесем. Ни ти не смеш остати.
ГЛОСТЕР: Хајдемо, полазите.
(Кент, Глостер и Будала излазе износећи Лира.)
ЕДГАР: Кад бољег од нас гледамо где страда,
смањи се терет сопственога јада.
Ко пати сам, тај пати понајвише:
од њега сва се задовољства скрише;
ал' дух поднесе много када туга,
патња и бол пронаñу себи друга.
Лак ми се чини, сношљив јад кад схватих
да краљ од истог од чег и ја пати;
од деце он, а ја од оца. Томе,
хајд слушај где се светске буре ломе,
откриј се тек кад клевете се гадне
распрше и са тебе љага спадне.
Нека се ноћас деси што год хоће,
ал' само нека умакне наш краљ!
Чувај се, криј се! (Оде.)

ПОЈАВА СЕДМА[уреди]

Соба у Глостеровом замку (Улазе Конвел, Регана, Гонерила, Едмунд и слуге.)
КОНВЕЛ: Сместа похитајте своме мужу; покажите му ово писмо: француска војска се
искрцала. Идите и пронаñите издајника Глостера. (Излази неколико слугу.)
РЕГАНА: Обесите га без одлагања.
ГОНЕРИЛА: Ископајте му очи.
КОНВЕЛ: Препустите га моме гневу. Едмунде, крените с нашом свастиком: освета коју
смо принуñени да извршимо над вашим издајничким оцем није прикладна да је гледате.
Посаветујте војводу, кад стигнете, да се најхитније опреми за борбу; ми морамо чинити то
исто. Наши гласници нека буду брзи и нека одржавају везу измеñу нас. Срећан пут, драга
свастико; срећан пут, грофе од Глостера. (Улази Освалд) Шта је било? Где је краљ?
ОСВАЛД: Испратио га гроф од Глостера;
тридесет петшест га је његових
племића ревно тражило и срело
пред капијом; и сви су, с неколико
грофових слугу, са њим кренули
за Довер, где ће добро оружане
затећи пријатеље, како тврде.
КОНВЕЛ: Доведи коње господарици.
ГОНЕРИЛА: Остајте збогом, војводо и сестро.
КОНВЕЛ: Едмунде, збогом пошо.
(Излазе Гонерила, Едмунд и Освалд.)
Наñите
Глостера издајицу, свежите га
ко лопова, доведите га пред нас. (Излазе остале слуге.)
Мада му главу не можемо смаћи
без поступка пред судом, наша моћ
учиниће по вољи нашем гневу,
што људи могу корити, ал' не
и спречити. Ко иде? Издајник?
(Слуге се враћају с Глостером.)
РЕГАНА: О, лисац незахвални! Он је то.
КОНВЕЛ: Чврсто му свеле руке вежите.
ГЛОСТЕР: Шта смера ваша милост? Пријатељи,
та помислите да сте моји гости:
немојте да се грешите о мене.
КОНВЕЛ: Велим вам, вежите га.
(Слуге везују Глостера.)
РЕГАНА: Чврсто, чврсто.
О, гадни издајниче!
ГЛОСТЕР: Немилосна
госпоñо, никад нисам био то.
КОНВЕЛ: За ову столицу га вежите.
Ниткове, ти ћеш видети
(Регана му чупа браду.)
ГЛОСТЕР: Патоје,
тако ми милосрдних богова,
гнусно да моју браду чупате.
РЕГАНА: Овако сед, а такав издајник!
ГЛОСТЕР: О, покварена госпо, ове власи,
које из моје браде чупате,
оживеће, оптужиће вас: ја сам
домаћин ваш; па не би требало
да моје лице гостољубиво
рукама разбојничким злостављате.
Шта то намеравате?
КОНВЕЛ: Каква сте
писма ту недавно из Француске
добили?
РЕГАНА: Јасно одговорите,
јер ми већ знамо целу истину.
КОНВЕЛ: Какав сте савез склопили са оним
издајницима што се недавно
искрцаше у нашем краљевству?
РЕГАНА: У чије руке послали сте оног
лудога краља? Одговорите.
ГЛОСТЕР: Ја добих писмо, срочено са пуно
нагаñања, од једнога човека
који не држи страну никоме
и непријатељ није.
КОНВЕЛ: Лукаво.
РЕГАНА: И лажно.
КОНВЕЛ: Куд си краља послао?
ГЛОСТЕР: У Довер.
РЕГАНА: Што у Довер? Зар ти није
под претњом смртне казне нареñено
КОНВЕЛ: Зашто у Довер? Нек то прво каже.
ГЛОСТЕР: Везан за колац, морам трпети
псе напујдане.
РЕГАНА: Реци, што у Довер?
ГЛОСТЕР: Зато што нисам хтео гледати
како му нокти твоји свирепи
копају јадне старе очи; нити
како му твоја сестра дивљачна
забада своје кљове вепровске
у тело миропомазано. Да је
овакву буру као он, гологлав
сред ноћи црне као пакао,
океан издржао, он би се
пропео и погасио би све
звездане ватре; он пак, ово јадно
и старо срце, још помагаше
небу да лије.
Да су ти у то време стравично
вуци пред капијом завијали,
ти би вратару рећи морала:
"Откључај!"; и све друге свирепости
устукнуле би: али видећу
где такву децу стиже крилата
освета.
КОНВЕЛ: Никад нећеш видети.
Столицу држ'те, момци! Ја ћу ти
згазити оч и.
ГЛОСТЕР: Они који мисле
да дочекају старост, нека ми
сад помогну. О, каква свирепост!
О, богови! (Глостеру ваде једно око.)
РЕГАНА: И друго; да се једна страна другој
не подсмева.
КОНВЕЛ: Да л' видиш освету?
ПРВИ СЛУГА: Станите, господару! Ја сам вас
служио од детињства, али никад
услугу бољу вама не учиних
но сада кад вам кажем: станите!
РЕГАНА: Шта, псето једно?
ПРВИ СЛУГА: Да на лицу браду
носите, сву бих вам је почупао
због ове распре. Шта то смерате?
КОНЗЕЛ: О, робе, зар то мени? (Извлачи мач.)
ПРВИ СЛУГА: Е, тад се с гневом хватајте у коштац!
(Вади мач. Боре се. Конвел је рањен.)
РЕГАНА (једном слузи): Додај ми мач свој. Сељак да
се буни! (Узима мач и пробада га с леñа.)
ПРВИ СЛУГА: Ах, убише ме! Господару, вама
остаде једно око да бисте
његову казну угледали. О! (Умире.)
КОНВЕЛ: Боље да спречим да још нешто види.
Напоље, гадно пихтијасто око!
Где ти је сада сјај?
ГЛОСТЕР: Свуд мрак и неутешност. Где је мој
син Едмунд? Сваку природину искру
укреши, сине Едмунде, освети
грозовит овај чин!
РЕГАНА: Ха, издајнички
ниткове! Зовеш оног ко те мрзи;
предобар да сажаљева те, он је
открио нама твоју издају.
ГЛОСТЕР: О, како луд сам био! Па то значи
да неправедно према Едгару
поступих. Добри богови, за то ми
опроштај дајте, њему благослов!
РЕГАНА: Кроз капију избаците га; нека
 
нањуши пут за Довер.
(Један слуга излази с Глостером.) Како сте,
мој господару? Што сте тако бледи?
КОНВЕЛ: Задобио сам рану. Хајд'мо, госпо!
Напоље с оном слепом пропалицом!
А овог пса на ñубре баците!
Регана, јако крварим: та рана
у зао час је дошла. Дај ми руку.
(Регана изводи Конвела.)
ДРУГИ СЛУГА: Не марим каква зла ћу чинити
ако ли овај човек добро проñе.
ТРЕЋИ СЛУГА: Ако ли она дуго још поживи
и најзад умре смрћу природном,
све ће се жене у чудовишта
претворити.
ДРУГИ СЛУГА: За старим грофом хајд'мо!
Нека га онај луди просјак води
куд жели: његовој се скиталачкој
лудости прашта све.
ТРЕЋИ СЛУГА: Ти поñи; ја ћу
донети мало лана и беланца
да му на лице ставим крваво.
Нек му је небо сад у помоћи!
(Излазе на разне стране.)

ЧЕТВРТИ ЧИН[уреди]

ПОЈАВА ПРВА[уреди]

Пустара (Улази Едгар.)
ЕДГАР: Боље је тако: знати да си презрен,
но да ти ласкају а презиру те.
И најниже, најбедније се биће,
оно ког судба сломи највише,
још нада нечем и не страхује:
најтужнија је промена кад оно
најбоље мењамо за лошије;
а најгоре у смех се обраћа.
Нек си ми зато добродошао,
ваздуше несуштаствен који грлим:
бедник ког ти си све до најгорег
одувао не мари нимало
за твоје вихорове. Ко то иде?
(Улази један старац водећи Глостера.)
Мој отац! Воде га ко просјака?
О, свете, свете, свете! Кад нас твоје
промене чудне не би терале
на мржњу према теби, живот се
старости не би потчињавао.
СТАРАЦ: О, господару добри! Ја сам био
ваш закупац, и оца вашега
закупац, пуних осамдесет лета.
ГЛОСТЕР: Одлази, добри пријатељу, иди;
твоја ми помоћ не може баш ништа
користити, а теби могла би
да нашкоди.
СТАРАЦ: Па не видите пут.
ГЛОСТЕР: Ја пута немам, па ми стога очи
и не требају; док сам видео,
ја сам се спотицао. Често бива
да оскудица пружи заштиту,
да су нам чак и мане преимућства.
Ох, драги сине Едгаре, ти храно
за јарост твога оца обманутог!
Камо да то доживим да те грлећ
осетим: тад бих рекао да очи
поново стекох.
СТАРАЦ: Ехеј! Ко је ту?
ЕДГАР (за себе): Богови! Ко сме рећи: "Мени је
најгоре"? Ја се горе осећам
но икад.
СТАРАЦ: То је јадни луди Том.
ЕДГАР (за себе): А може ми и горе бити још;
јер оно најгоре још није дошло
све докле можемо говорити:
"Ово је најгоре".
СТАРАЦ: Куд идеш, момче?
ГЛОСТЕР: Је л' неки просјак то?
СТАРАЦ: Лудак и просјак.
ГЛОСТЕР: Он има нешто памети, јер не би
иначе био кадар просити.
У бури прошле ноћи видео сам
створење такво што ме натера
да мислим да је човек пуки црв;
на ум ми онда син мој паде: али
у души једва да сам био тада
настројен пријатељски према њему;
сазнадох отад више. Што су муве
за обесне дечаке, то смо ми
за богове: убијају нас они
из забаве.
ЕДГАР: Зар могу то да чиним?
Рñав је занат играти будалу
уз тугу, па и себе и све друге
љутити. (Глостеру.) Богвас благословио!
ГЛОСТЕР: Је л' то тај голи братац?
СТАРАЦ: Јесте, он је,
мој господару.
ГЛОСТЕР: Тад, молим те, иди.
Ако ли, мене ради, хоћеш да нас
стигнеш на дветри миље одавде
на путу према Доверу, ти онда
учини то по старој љубави;
донеси нешто да се покрије
та гола душа: он ће ме повести.
СТАРАЦ: Ах, господару, он је луд!
ГЛОСТЕР: Ијесте
проклетство доба овога у том
што луди воде слепе. Хајд, учини
што те замолих, или што ти драго;
пре свега, иди.
СТАРАЦ: За њега своје рухо најбоље
донећу, макар шта се десило. (Оде.)
ГЛОСТЕР: Хеј, голо момче
ЕДГАР: Јадном је Тому зима. (За себе.) Не, не могу
претварати се више.
ГЛОСТЕР: Приñи, момче.
ЕДГАР (за себе): А ипак морам. Нека штити Бог
премиле очи твоје: крваре.
ГЛОСТЕР: Да л' пут за Довер познајеш?
ЕДГАР: И прелазе и капије, и друм и пешачку стазу. Јадном Тому је страх помутио
памет: Бог те, сине доброг човека, ушчувао од нечастивог! Пет је злодуха било у јадном
Тому наједанпут: Туцотуц, дух похоте; Цупкаш, кнез немих; Здипац, дух краñе;
Уцмекајло, убиства; и Репатило, бекељења и кревељења, који се после уселио у дворкиње и
собарице. Е па, Бог те благословио, господару!
ГЛОСТЕР: Узми ту кесу, ти ког гнев небеса
унизио је до свих удараца.
Моја те беда чини срећнијим:
о, небо, увек тако поступај!
Нек човек пресит обиља и блуда,
онај што све је твоје заповести
утамничио, онај који неће
да види, зато што не осећа,
нек брзо твоју силу осети:
па расподела да прекомерје
утамани, и сви да имају
довољно. Да ли Довер познајеш?
ЕДГАР: Да, господару.
ГЛОСТЕР: Онде је једна стена, чији висок
и наднет вршак гледа стравично
у понор испред себе; само ме
до крајње њене ивице доведи,
па ћу ти беду коју подносиш
ублажити драгоценошћу једном
коју са собом носим; од тог места
водич ми више не треба.
ЕДГАР: Дај руку:
Том јадни ће те водити (Излазе.)

ПОЈАВА ДРУГА[уреди]

Пред замком војводе од Олбенија (Улазе Гонерила и Едмунд)
ГОНЕРИЛА: Добро нам приспели, господине!
Чудим се што нас нежан супруг мој
пресрео није. (Улази Освалд)
Реци, где ти је господар?
ОСВАЛД: Он је, госпоñо, унутра;
ал' нико жив се још толико није
променио. Испричах му за војску
која се искрцала: али он се
осмехну само; рекох му да ви
стижете, а он на то одговори:
"Па, утолико горе". Кад га потом
о Глостеровој велеиздаји
ко и о верној услужности сина
његовог обавестих, он ме назва
будалом, рекав да све наопачке
приказујем. Што требало би да се
не свиñа њему оно му је драго,
а мрско што би требало да воли.
ГОНЕРИЛА (Едмунду): Немојте онда ићи даље. Он,
ко свака кукавица ужаснут,
не сме да ишта предузме; он чак
ни увреду не жели осетити
ако ли треба да се за њу свети.
Што смо на путу желели, то може
и остварено бити. Едмунде,
моме се зету вратите и онде
убрзајте му припреме за рат,
поведите му војску; ја у кући
мењати морам оруñе, и моме
супругу дати преслицу у руке.
Одани овај слуга биће гласник
измеñу нас. А брзо ћете чути,
ако ли смете да то учините
на своју корист, шта је ваше госпе
заповест. Ово сад понесите;
ни речи! (Даје му залогу за успомену.)
Главу сагните: да сме
пољубац овај проговорити,
до самог неба би ти подигао
срчаност. Схвати то, и срећан пут!
ЕДМУНД: Ваш бићу и у чељустима смрти!
ГОНЕРИЛА: Најмилији мој Глостере!
(Едмунд излази.) О, какве
разлике од мушкарца до мушкарца!
Ти си за женску роñен наклоност;
а мене узима у постељи
на силу онај дедак мој.
ОСВАЛД: Госпоñо, ево долази господар. (Оде. Улази Олбени.)
ГОНЕРИЛА: Некад сам била вредна звиждука.
ОЛБЕНИ: О, Гонерила! Ти ни онолико
не вредиш кол'ко ни прашина коју
груб ветар ти у лице дува. Ја се
нарави твоје бојим: оно биће
које порекло своје презире
не налази у себи чврсте меñе;
када се грана сама откине
и одвоји од материнског сока,
увене и у ватри умире.
ГОНЕРИЛА: О, доста; та је прича будаласта.
ОЛБЕНИ: Лошима лоша чини се доброта
и мудрост; а прљавштини се само
прљаво свиñа. Шта учинисте?
Тигрице, а не кћери, шта сте то
урадиле? Свог оца, љубазну
старину, чија достојансткеност би
и раздражену мечку натерала
да њему лиже руке питомо,
ко варварке и прави изроди
у лудило сте натерале ви!
И зар је то допустио мој врли
пашеног? Мужевни тај војвода,
који од њега тол'ка доброчинства
доживе! Ако брзо не пошљу
небеса видне своје духове
да гадну ту обуздају срамоту,
доћи ће дотле
да само себе ждере човечанство
ко немани на морском дну.
ГОНЕРИЛА: О, срце
млечасто! Имаш образ за шамаре,
а главу за срамоту; испод веñа
очију немаш да част разликујеш
од увреде; и не знаш да будале
једино сажаљевају ниткове
кажњене пре но што сагрешише.
Где ти је добош? Своје барјаке
у нашој мирној земљи Француска
развија, перјаницом окитивши
свој шлем, убица већ ти прети, а ти,
лудо врлине, миран остајеш
и кукаш: "Ах, па зашто он то чини?"
ОЛБЕНИ: ðаволе, погледај се! Наказност
не изгледа чак ни код сотоне
ужасна тол'ко ко што је код жене.
ГОНЕРИЛА: О, безвредна будало!
ОЛБЕНИ: Потуљени,
изобличени створе, од срамоте
на себе немој лик чудовишни
навлачити! Не приличи ми, али
када бих ове руке пустио
да крв ми послушају, оне би те
рашчеречиле, покидале би ти
месо и кости; ал' ма кол'ко да си
злодух, то женско обличје те штити.
ГОНЕРИЛА: Гле, какве ли мужевности! Пих. (Улази један гласник.)
ОЛБЕНИ: Шта има ново?
ГЛАСНИК: О, мој господару,
мртав је војвода од Конвела;
убио га је слуга у тренутку
кад хтеде Глостеру ископати
и друго око.
ОЛБЕНИ: Глостерове очи!
ГЛАСНИК: Тај слуга, ког одгајио је он,
потакнут сажаљењем, побуни се
на чин тај, па мач диже против свог
великог господара; овај, гневан
због тога, навали и уби га;
ал' смртну рану задоби пре тога,
која га сада однесе и самог.
ОЛБЕНИ: Ово је доказ да вас има горе,
судије које злочине земаљске
светите тако брзо! Јадни Глостер!
Да л' изгуби и друго око?
ГЛАСНИК: Оба,
мој господару. Ово писмо, госпо,
одговор хитан иште; ваша га је
послала сестра.
ГОНЕРИЛА (за себе): То се мени делом
допада; али, пошто она сад је
удовица, а Глостер мој је с њом,
лако се може здање мојих снова
на омрзнут мој живот срушити.
Ал' с друге стране, ова вест и није
толико непријатна. (Гласнику.) Кад прочитам
написаћу јој одговор. (Оде.)
ОЛБЕНИ: Где беше
син његов кад му очи вадише?
ГЛАСНИК: Са мојом госпом дошао је амо.
ОЛБЕНИ: Па није овде.
ГЛАСНИК: Не, мој господару;
сретох га док се враћао.
ОЛБЕНИ: Да л' зна
за ово гнусно недело?
ГЛАСНИК: Пазна,
мој добри господару; он је сам
издао оца, те је само зато
из оне куће отишао да би
слободније извршили ту казну.
ОЛБЕНИ: Глостере, ја сам жив да ти за љубав
захвалим према краљу и да твоје
осветим очи! Ходи, пријатељу,
да испричаш шта још о томе знаш. (Оду.)

ПОЈАВА ТРЕЋА[уреди]

Француски логор близу Довера (Улазе Кент и један племић.)
КЕНТ: Знате ли разлог због којег се француски краљ тако изненада вратио?
ПЛЕМИЋ: Оставио је за собом у држави неки необављен посао, па је о томе промислио тек
кад се овде искрцао; а то за краљевину представља толику опасност и улива јој толико страха
да је његово лично присуство било веома захтевано и неопходно.
КЕНТ: Кога је овде оставио као војсковоñу?
ПЛЕМИЋ: Француског маршала Ле Фара.
КЕНТ: Да ли су ваша писма толико потресла краљицу да је на неки начин показала бол?
ПЛЕМИЋ: О, јесу; кад их узе, прочита их
у моме присуству; и сваки час
низ нежне би се њене образе
по која крупна суза скотрљала;
изгледала је као краљица
над својим болом што се бунтовнички
трудио да над њоме краљује.
КЕНТ: О! Значи да је била узбуñена.
ПЛЕМИЋ: Ал' не и гневна; туга и стрпљење
надметаху се које ће јој лепши
придати изглед. Ви сте виñали
сунце и кишу заједно: још лепши
били су њени осмеси и сузе;
и чинило се да то блажено
смешкање што је играло на њеним
уснама зрелим не зна какви гости
посетише јој очи, капљућ отуд
ко бисери са дијаманата.
Укратко, тугу би ко највећу
ценили реткост кад би пристајала
свакоме као њој.
КЕНТ: Да л' рече што?
ПЛЕМИЋ: Да, једном или двапут с уздахом је
и стењући изустила: "Ах, оче!",
ко да јој име ово срце стеже;
узвикнула је: "Сестре! Сестре! О,
срамоте за све жене! Сестре! Кенте!
Мој оче! Сестре! Шта, по бурној ноћи?
Нека већ нико више не верује
у сажаљење!" Света водица се
из небеских јој очију тад проли
и растоци њен јецај; затим нагло
изаñе, да са тугом буде сама.
КЕНТ: Звезде над нама, звезде обликују
нарави наше; не би иначе
могли да исти супружници роде
толико различиту децу. Да л' сте
отада с њом говорили?
ПЛЕМИЋ: Не, нисам.
КЕНТ: Беше л' то пре но краљ је натраг пошо?
ПЛЕМИЋ: Не, касније.
КЕНТ: Господине, у граду,
јадан и смућен, Лир се налази;
у светлијим тренуцима се каткад
сећа због чег смо ту, ал' нипошто
не жели да кћер види.
ПЛЕМИЋ: Зашто то,
господине?
КЕНТ: Завладао је њиме
преголем стид због окрутности с којом
он ју је благослова лишио,
ћудима странствовања предао,
а њена света права наследна
кучкама оним, другим својим двема
кћерима дао, све му то толико
пече и трује дух да се због стида
врелога клони Корделије.
ПЛЕМИЋ: Ах,
господин јадни!
КЕНТ: Да л' сте чули што
о војсци Конвела и Олбенија?
ПЛЕМИЋ: Да, кренуле су.
КЕНТ: Сад ћу вас одвести,
господине, до нашег краља Лира
и вашој ћу препустити га нези.
Један ми важан разлог налаже
да се још неко време прикривам;
када се кажем ко сам, нећете се
због овога познанства кајати.
Поñите са мном, молим вас. (Оду.)

ПОЈАВА ЧЕТВРТА[уреди]

Пред шатором у француском логору близу Довера (Улазе, с добошима и заставама,
Корделија, један лекар и војници.)
КОРДЕЛИЈА: О, Боже, он је ово: малочас га
сретоше где ко море узбуркано
махнита; гласно певајући, сав
окићен ижñикљалим росопасом,
репушином, кукутом, пиревином,
копривом, љуљем, огњицом и свим
коровом оним некорисним који
расте у житу што нас храни. Нека
војника сто претресу сваку стопу
њива обраслих усевом високим
и амо га доведу.
(Излази један официр.) Да л' може
вештина људска што учинити
и помућени ум излечити му?
Све своје благо даћу оном ко му
помогне.
ЛЕКАР: Госпо, има начина.
Природи нашој починак је главна
дадиља, а он му недостаје;
да га обезбедимо, за то има
лековитога биља много, чија
снага ће око бола склопити.
КОРДЕЛИЈА: Благословене тајне, све скривене
Земљине силе чудесне, од мојих
никните суза, па ублажите
јад доброг старца и излечите га!
Потражите га докле слепи бес
не разори тај живот, коме средства
недостају да води себе сам.
(Улази један гласник.)
ГЛАСНИК: Новости, госпо: снаге британске
наступају овамо.
КОРДЕЛИЈА: То смо већ
ми знали и припремили смо се
да дочекамо њих. О, драги оче,
ја тебе ради полазим у рат;
и зато силни краљ се француски
на јад мој и на сузе смиловао.
Не слава љубав гони нас у бој
за права која има отац мој.
О, да га скоро угледам и чујем! (Излазе.)

ПОЈАВА ПЕТА[уреди]

Соба у Глостеровом замку (Улазе Регана и Освалд.)
РЕГАНА: А је ли пошла војска зета мог?
ОСВАЛД: Госпоñо, јесте.
РЕГАНА: Он је лично води?
ОСВАЛД: Да, госпо, после силног нећкања:
ваша је сестра много бољи војник.
РЕГАНА: Да ли је Едмунд разговарао
са твојим господаром код куће?
ОСВАЛД: Не, госпоñо.
РЕГАНА: Шта ли у писму сестриноме пише?
ОСВАЛД: Госпоñо, не знам.
РЕГАНА: Зацело, он је кренуо одавде
по неком важном послу. Врло лудо
било је што је Глостер у животу
остављен, пошто је већ ослепљен;
где год да доñе он ће подићи
сва срца против нас. На његову се
беду, без сумње, Едмунд сажалио,
па отишао да му замрачен
оконча живот; и да, осим тога,
непријатељску извиди јачину.
ОСВАЛД: Неизоставно морам за њим, госпо,
са овим писмом.
РЕГАНА: Војска сутра креће;
остани с нама; пут је опасан.
ОСВАЛД: Госпоñо, не смем; моја госпа ми
нареди строго да то учиним.
РЕГАНА: Шта она има Едмунду да пише?
Зар ниси могао да усмено
пренесеш то што жели? Можда, нешто
ја не знам шта. Дај ово писмо да га
отпечатим: задобићеш ми љубав.
ОСВАЛД: Госпоñо, радије бих
РЕГАНА: Војвоткиња,
то знам, свог мужа не воли; у то сам
сигурна. Кад ту беше прошли пут,
необично је очијукала,
стрељајућ племенитог Едмунда
речитим погледима. Ти си, знам,
њен повереник.
ОСВАЛД: Зар ја, госпоñо?
РЕГАНА: Не говорим бадава; јеси, знам то.
Зато те саветујем да утувиш
упутство ово: супруг мој је мртав;
Едмунд и ја смо споразумни; он је
приличнији да узме моју руку
но твоју госпу. Друго сам закључи.
Ако га наñеш, молим, дај му ово;
а када твоја господарица
од тебе чује за то, реци јој,
молим те, да се узме у памет.
Тако, сад збогом!
Ако ли нешто чујеш случајно
о оном слепом издајнику, знај:
унапреñен ће бити онај ко га
убије.
ОСВАЛД: Камо да га сретнем негде,
госпоñо; тад бих вам показао
на чијој стојим страни.
РЕГАНА: Збогом пошо. (Оду.)

ПОЈАВА ШЕСТА[уреди]

Поље близу Довера (Улазе Глостер и Едгар, одевен као сељак.)
ГЛОСТЕР: Када ћу стићи на врх оног брега?
ЕДГАР: Па сада се уз њега пењемо;
не осећате л' напор?
ГЛОСТЕР: Чини ми се
да тле је равно.
ЕДГАР: Ужасно је стрмо.
Ослушните! Зар не чујете море?
ГЛОСТЕР: Не, збиља не.
ЕДГАР: Отупио вам, значи,
очију бол сва чула остала.
ГЛОСТЕР: То може бити. Али ми се чини
да ти се глас променио, да сада
говориш с бољим изразом и смислом.
ЕДГАР: Ту се веома варате; ја нисам
измењен ни по чему сем по руху.
ГЛОСТЕР: Реко бих да сад боље говориш.
ЕДГАР: Господине, још корак: стигли смо;
станите! Каква несвестица хвата
од страшног погледа у ту дубину!
Вране и чавке што средином лете
изгледају ко бубице; а ено
на половини литице човека
где виси и коморач бере страшан
посао! Једва већи изгледа
од своје главе. Рибари што иду
обалом као мишеви се чине,
а онај велик усидрени брод
мали је као чамац, чамац пак
ко бова, једва видљив безмало.
Хучање плиме, што се разбија
о безбројне белутке, довде се
не може чути. Нећу више доле
гледати, да се не би мозак мој
завртео, да смућени ме поглед
главачке доле не стрмоглави.
ГЛОСТЕР: Доведи ме на место на ком стојиш.
ЕДГАР: Дајте ми руку; сада сте на стопу
од самог руба: не бих скочио
одавде ни за шта под Месецом.
ГЛОСТЕР: Пусти ми руку. Ево, пријатељу,
још једне кесе; драгуљ је у њој,
вредан да човек узме га сиромах.
Нек ти га виле и сви богови
благослове! Сад поñи; са мном се
опрости. Хтео бих те чути како
одлазиш.
ЕДГАР: Добри господару мој,
остајте здраво!
ГЛОСТЕР: И ти, од свег срца.
ЕДГАР: Ја се овако играм с очајањем
његовим да бих га излечио.
ГЛОСТЕР: Богови силни! Ја се одричем
овога света и пред вашим оком
стрпљиво стресам велики свој јад.
Да сам га могао подносити
и дуже а да се не препирем
са великом вам вољом неумитном,
немили стењак мог живота сам би
догорео. О, ако мој је Едгар
још жив, ви њему дајте благослов!
Сад, пријатељу, поñи у здрављу.
ЕДГАР: Одох, господине: остајте збогом.
(Глостер скочи и падне на земљу.)
А ипак не знам да л' уображење
животно благо не би опљачкало
ако се живот краñи нуди сам.
Да је он био где је мислио
да јесте, не би мислио сад више.
Да ли је жив ил' мртав? Чујте ме,
господине! Хеј, пријатељу! Да л' ме
чујете? Нешто кажите! Овако
збиља би мого умрети; ал' не,
повратио се, жив је. Ко сте ви,
господине?
ГЛОСТЕР: О, бежи, пусти ме
да умрем.
ЕДГАР: Да си био ишта друго
сем свила бабјег лета, перце, ваздух,
ти би се као јаје размрскао
стропоштавши се тол'ко сежања;
али ти дишеш, тело ти је тешко,
не крвариш, целокупан си, збориш.
Нема ни десет катарки висину
са које ти си окомито пао. Чудо је
што си жив још. Реци нешто.
ГЛОСТЕР: Да л' падох или нисам?
ЕДГАР: Са страшног врха ове кречне стене.
Погледај увис; шева пискава
на тој висини не може се чути
ни видети: де, увис погледај.
ГЛОСТЕР: Ах, очи немам ја.
Па зар се беди доброчинство то
не да да смрћу са собом оконча?
Ипак је било неке утехе
кад несрећа је тиранинов бес
могла да обмане, и његову
охолу вољу да осујети.
ЕДГАР: Дајте ми руку: устаните; тако.
Како сте? Да ли ноге осећате?
Стојите, ево.
ГЛОСТЕР: Исувише добро.
ЕДГАР: Ово чудеса сва надмашује.
А који оно растаде се створ
с вама на врху стене?
ГЛОСТЕР: Неки бедан,
несрећан просјак.
ЕДГАР: Док сам овде доле
стајао, оч и ми се његове
чињаху ко два пуна месеца;
хиљаду имао је носева,
рогове брадавичаве, а дивље
ко избраздано ваљао се море:
то беше неки злодух; сматрај зато,
о срећни оче, да су највиши
богови тебе спасли, који за се
постижу славу оно чинећи
што људима се чини немогуће.
ГЛОСТЕР: Да, сад се сећам; одсад невољу
сносићу све док сама не викне:
"Доста је, доста!" и док не умре.
Тог створа о ком говорите ја сам
сматрао за човека; он је често
"Злодух, гле, злодух!" узвикивао.
Он ме до оног места доведе.
ЕДГАР: Будите спокојни, умирите се.
Ал' ко то амо долази?
(Улази Лир, фантастично окићен цвећем.) Здрав разум
никада не би свога господара
опремио овако.
ЛИР: Не, не могу ми ништа што кујем новац; ја сам лично краљ.
ЕДГАР: О, призоре који раздиреш срца!
ЛИР: Што се тога тиче, природа је изнад вештине. Ево ти предујам. Тај момак рукује својим
луком као да је страшило за птице; натегни га за сукнарски аршин. Гле, гле, миш! Тишина,
тишина, ово парче прженог сира биће згодно за то. Ево моје панцирне рукавице; окушаћу је
у двобоју са џином. Дајте овамо мрке хелебарде! О, лепо си полетела, птицо; посред
мете, посред мете, пррр! Лозинку!
ЕДГАР: Слатки мајоран.
ЛИР: Пролази.
ГЛОСТЕР: Познајем тај глас.
ЛИР: Ха! Гонерила, с белом брадом! Ласкали су ми као пси и причали да имам седе власи у
бради пре но што су се појавиле црне. Говорити "да" и "не" на све што бих рекао! А то "да" и
"не" није била ваљана теологија. Кад је пала киша да ме промочи и кад ме је ветар натерао
да зацвокоћем, кад гром није хтео заћутати на моју заповест е, онда сам их пронашао,
онда сам их нањушио. Маните их, оне нису људи од речи; рекли су ми да сам све што може
бити; лаж је то, ја нисам отпоран на грозницу.
ГЛОСТЕР: Добро се сећам звука овог гласа:
није л' то краљ?
ЛИР: Да, сваки педаљ краљ;
гле како дршћу поданици сви
када овако укочено гледам.
Овом човеку живот опраштам.
Која ти оно бејаше кривица?
Прељуба?
Умрети нећеш: зар због прељубе
да умреш! Не: то царић ради; она
малена златна мува тера блуд
на моје очи.
Нек цвета парење; јер Глостеров
копилан беше према оцу свом
бољи но моје ћерке, зачете
у брачној постељи.
Навали, блуде! Смешајте се сви!
Мени војника треба. Погле ону
госпицу што се цифра:
лице јој вели да је чисти снег
меñ њеним крацима;
успија говорећи о врлини,
одвраћа главу чим сладострашће
помене когод;
а ипак нити твор ни претила
кобила то не обављају с више
успаљености незајазне.
Кентаури су испод појаса,
иако горе жене:
оне су боговима станиште
само до паса: испод њега све
ñаволово је;
пакао ту је, тама, сумпорни
брлог и пржење и кључање
и труљење и кужни задах; фуј, фуј!
Пих, пих! Добри апотекару, дај ми унцу мошуса да зачиним машту; ево ти новаца.
ГЛОСТЕР: О, дај ми да ту руку пољубим!
ЛИР: Да обришем је прво; базди на смртност.
ГЛОСТЕР: О, разорено дело природино!
Овако ће се свемир велики
једнога дана истрти у ништа.
Познајеш ли ме?
ЛИР: Добро се сећам твојих очију. Шта, је л' шкиљиш на мене? Не, чини најгоре што знаш,
слепи Купидоне: ја нећу да волим. Де прочитај овај изазов; погледај само рукопис.
ГЛОСТЕР: Да је ту свако слово сунце, не бих
могао да их видим.
ЕДГАР (за себе): Да ми то
исприча неко, не бих сматрао
за истину; ал' збиља јесте, па ми
све срце слама.
ЛИР: Читај.
ГЛОСТЕР: Шта! Празним очним дупљама?
ЛИР: Охо, је л' тако ти мени? Немаш очију у глави, немаш пара у кеси? Очи су ти у тешком
стању, а кеса у лаком: па ипак, видиш како се све збива на овом свету.
ГЛОСТЕР: Видим осећајући.
ЛИР: Шта, зар си луд? Човек и без очију може видети како је на свету. Чуј, да ти на уво
кажем: промени места; па бирај песницу: ко је судија, ко је лопов? Јеси ли кад видео да
сељаков пас лаје на просјака?
ГЛОСТЕР: Јесам, господару.
ЛИР: И да оно бедно створење бежи од пса? Ту си могао видети велику силу власти; и пса
слушају кад је на положају.
Пандурска хуљо, руке крваве
заустави! Што шибаш ону дрољу?
Сопствена леñа разголити; ти
ватрено желиш да с њом чиниш оно
због чег је сада бичујеш. Зеленаш
јајару ситну веша. Чак и мали
греси кроз рухо дроњаво провире;
а плашт и бунда све сакривају.
Оклопи златом грех, и снажно ће се
правдино копље сломити не нанев
никакве штете; а обуци га
у дроњке, па ће сламчица патуљка
пробости га. Баш нико не греши,
нико, велим ти, нико, јемчим за то
веруј ми, пријатељу ако има
имало моћи да запечати
свом тужиоцу уста. Намести
стаклене очи, па се, као јевтин
политичар, претварај како видиш
што не видиш. Хајд, хајде, хајде, хајде,
изуј ми чизме; јаче, јаче; тако!
ЕДГАР (за себе): О, каква смеса безумља и смисла;
умности усред лудила!
ЛИР: Ако би да ми коб оплакујеш,
тад узми моје очи; знам те добро;
твоје је име Глостер: стрпи се;
сви смо ми на свет дошли плачући;
ти знаш да, када омиришемо
први пут ваздух, сви ми цвилимо
и јецамо. А сад да ти одржим
проповед једну: послушај ме добро.
ГЛОСТЕР: О, несрећног ли дана!
ЛИР: Ми плачемо ко новороñенчад
што доñосмо на ову велику
лудачку позорницу. Ово је
баш красан шешир! Дивно би лукавство
било да таквом обује се чојом
гомила коња; баш ћу то да пробам,
па кад се оним мојим зетовима
пришуњам, тада: кољи, кољи, кољи!
(Улази један племић с пратиоцима.)
ПЛЕМИЋ: Ах, ту је; држите га. Господару,
најдража ваша кћи.
ЛИР: Шта, нема спаса? Зар сам заробљеник?
Збиља ме судба вара како хоће.
Лепо о мени старајте се; откуп
даћу вам. И доведите ранаре;
ја сам у мозак рањен.
ПЛЕМИЋ: Добићете
што год пожелите.
ЛИР: Без помоћника? Сасвим сам?
О, у стуб соли ово би човека
претворило, па ко баштованске
канте би могао да користи
очи, прашину купећ јесењу.
ПЛЕМИЋ: Мој добри господару
ЛИР: Умрећу
ваљано, гиздав ко младожења.
Шта? Весео ћу бити: ходите,
ходите; ја сам краљ, да л' знате то,
господо моја?
ПЛЕМИЋ: Прави сте краљ, и ми вас слушамо.
ЛИР: Значи да ту још има живота. Хајдете, ако хоћете да га ухватите, ухватићете га трчећи.
Држ' га, држ' га, држ' га! (Истрчи. Пратиоци за њим.)
ПЛЕМИЋ: И последњега просјака је жалост
гледати кад је такав, камо л' краља!
Ал' једна твоја кћи ослобаñа
природу оне клетве стравичне
коју на њу две друге навукоше.
ЕДГАР: Да сте ми здраво, врли господару!
ПЛЕМИЋ: Господине, што краће; шта желите?
ЕДГАР: Чусте ли да л' ће битка ускоро?
ПЛЕМИЋ: Свакако, сви то знају, чују сви
што умеју да звук разаберу.
ЕДГАР: Али, извин'те, кол'ко је дг леко
непријатељска војска?
ПЛЕМИЋ: Бпрзује
и брзо напредује; сваког часа
можемо да јој видимо главнину.
ЕДГАР: Хвала вам; то је све, господине.
ПЛЕМИЋ: Мада из посебног је разлога
краљица овде, војска јој већ креће.
ЕДГАР: Захваљујем, господине.
(Племић излази.)
ГЛОСТЕР: О, вечно милостиви богови,
дах животни одузмите ми, да ме
мој зао дух не натера још једном
да умрем пре но ваша воља буде!
ЕДГАР: Одлично ви се, оче, молите.
ГЛОСТЕР: А ко сте ви, господине мој добри?
ЕДГАР: Пуки сам сиромашак, кога су
припитомили ударци судбине;
упознавши и осетивши жалост,
пријемчив постадох за сажаљење.
Дајте ми руку, неком коначишту
одвешћу вас.
ГЛОСТЕР: Од свег вам срца хвала;
нека вас небо заспе обиљем
и благословом!
(Улази Освалд.)
ОСВАЛД: Ево награде!
У добар час! Та безока се глава
роди да моју срећу заснује.
Брзо се сад помоли за спас душе,
несрећни стари издајниче: већ је
исукан мач да тебе уништи.
ГЛОСТЕР: Нека му твоја рука пријатељска
довољно снаге да.
(Едгар стане измеñу њих.)
ОСВАЛД: Сељаче дрски,
зар смеш да браниш јавног издајника?
Губи се! Ил' ће судба његова
заразити и однети и тебе.
Пусти му руку!
ЕДГАР: Не пушћам ју, гос'н, без јачи' разлога.
ОСВАЛД: Пуштај, робе, ил' ћеш умрети!
ЕДГАР: Добри мој гос'н, 'ватај ти пут за уши и пушти на миру сирома' свет. Да сам требо
да погинем од лапарања, могб сам то још пре две недеље. Не, немој се приближаваш
старцу; чисти се, лепо ти саветујем; ил' ћу д' испробам шта је тврñе: твоја тикветина ил' моја
мочугетина. У очи ти лепо казујем.
ОСВАЛД: Бежи, балегару један!
ЕДГАР: Ћу ти прочачкам зуби, гос'н. 'Ајд, приñи само; бригам ја за твоје финте.
(Боре се, и Едгар га обара.)
ОСВАЛД: Уби ме, робе. Узми, пропалице,
ту кесу; ако себи среће желиш,
сахрани ме; а писма која наñеш
код мене предај грофу Едмунду
од Глостера. У енглеској ћеш војсци
пронаћи га. О, смрт у недоба! (Умре.)
ЕДГАР: Знам те ја добро: хуља услужна;
гресима своје господарице
одан колико само поквареност
желети може.
ГЛОСТЕР: Шта, је ли он мртав?
ЕДГАР: Седите, оче; отпочините.
Да му претресем џепове: та писма
што помену их могу бити мени
на услузи. Да, мртав је; ал' само
штета што другог не наñе џелата.
Да видимо: дозволи, љубазни
печате, а ти немој замерити,
пристојности: да наум сазнамо
непријатеља наших, ми бисмо им
распорили и срца; то још пре
с писмима њиним смемо.
(Чита) "Сетите се наших узајамних заклетава. Имате много прилика да га уклоните; ако вам
не помањка воље, имаћете повољног времена и места колико хоћете. Ништа нисмо учинили
ако се он врати као победник; онда ћу ја бити сужањ, а његова постеља моја тамница.
Ослободите ме њене гадне топлоте и за свој труд заузмите његово место. Ваша волела
бих да кажем: жена одана слушкиња Гонерила."
Пространства недокучна женске воље!
Завера о убиству честитог
њенога мужа, кога брат мој треба
да замени! У овај песак ћу те
затрпати, о проклет гласниче
убица блудних; а кад доñе час,
запањићу тим срамним писмом очи
војводе, којем ковали су смрт.
На његову ће бити добробит
кад испричам му све приликом том
о твојој смрти и о послу твом.
ГЛОСТЕР: Полудео је краљ: о, како је
укочен дух мој приземни, кад стојим
и када своју патњу огромну
осећам оштро! Боље да махнитам;
тад би ми мисли биле одвојене
од жалости, и бол би ми због лажних
маштарија изгубио сву свест
о себи. (Добоши у даљини.)
ЕДГАР: Руку дајте. Чини ми се
да у даљини чујем добоше.
Хајдемо, оче, ја ћу вас одвести
до неког пријатеља. (Излазе.)

ПОЈАВА СЕДМА[уреди]

Шатор у француском логору (Улазе Корделија, Кент, лекар иједанплемић)
КОРДЕЛИЈА: О, добри Кенте! Како да животом
и радом ти доброту накнадим?
Живот ће бити прекратак, и свако
мерило премалено.
КЕНТ: Госпоñо,
признање то је плата пребогата.
Све вести су ми сушта истина,
ни мање нити више.
КОРДЕЛИЈА: Боље се
обуци: те су рите успомена
на горке часе; молим, скини их.
КЕНТ: Извините ме, мила госпоñо;
намери мојој шкодило би да ме
већ сад познаду. Молим вас за милост
да будем за вас непознат све донде
док час и ја не затражимо то.
КОРДЕЛИЈА: Онда нек буде тако, добри мој
господине. (Лекару.) Шта ради краљ?
ЛЕКАР: Још спава, госпоñо.
КОРДЕЛИЈА: Милостиви богови,
излечите ту грдну напрслину
у његовоме увреñеном духу!
О, ускладите раздешена чула
овога оца који подетињи!
ЛЕКАР: Дозвољава ли ваше величанство
да пробудимо краља? Већ је дуго
спавао.
КОРДЕЛИЈА: Нек вас ваше знање води,
и потпуно по вољи сопственој
управљајте се. Да ли је обучен?
(Слуге уносе Лира на столици.)
ПЛЕМИЋ: Да, госпо; док је спавао дубоко,
у ново смо га рухо преодели.
ЛЕКАР: Ту останите, добра госпоñо,
док га не пробудимо; не сумњам,
прибранији ће бити сада.
КОРДЕЛИЈА: Добро.
(Чује се музика.)
ЛЕКАР: Приближите се, молим. Гласније
музика нека свира.
КОРЕДЕЛИЈА: Оче драги!
На моје усне привиј, оздрављење,
свој лек, па нека овај пољубац
отклони оне увреде дубоке
које су моје сестре нанеле
његовом достојанству!
КЕНТ: Добра, драга кнегињо!
КОРДЕЛИЈА: И да ниси отац њихов,
ове би седе власи морале
пробудити у њима сажаљење.
Зар ово лице да се закавженим
изложи вихорима? Стравичној
тутњави грома? Грозном, крилатом
удару хитрих укрштених муња?
Зар он да тако стоји као стражар
безнадник бедни! с овим шлемом танким?
Пас мога непријатеља, па макар
да ујео ме, у тој ноћи би се
грејао поред мога огњишта.
А ти си, јадни оче, морао
да коначиш уз божјаке и свиње
на трулој, реткој слами! Ах, мој Боже!
Чудо је што ти заједно са умом
није се и сам живот окончао.
Буди се; кажите му нешто.
ЛЕКАР: Ви му
кажите, госпо; то је најбоље.
КОРДЕЛИЈА: Како сте, краљу, господару мој?
Како је ваше величанство?
ЛИР: Зло ми
чините што ме вадите из гроба.
Ти блажена си душа; али ја сам
за ватрен точак везан, те ме сузе
прже ко растопљено олово.
КОРДЕЛИЈА: Да ли ме познајете, господару?
ЛИР: Знам, ви сте дух; а кад сте умрли?
КОРДЕЛИЈА: Још је он, још је одавде далеко.
ЛЕКАР: Једва је будан; неко време га
на миру оставите.
ЛИР: Где сам био?
Где сам то? Ведар осунчани дан?
Обмануше ме страшно. Умро бих
од сажаљења кад бих видео
и друге тако. Не знам шта да кажем.
Јесу л' то моје руке? Не бих се
заклети смео. Ал' да видимо:
осећам убод ове чиоде.
О, кад бих мого знати извесно
какво је моје стање!
КОРДЕЛИЈА: Господару,
о, погледајте на ме, подигните
нада мном руке, благословите ме.
Не, клекнути не смете!
ЛИР: Молим вас,
немојте ми се изругивати:
јер ја сам старац, слаб и детињаст,
мени је преко осамдесет, ни сат
више ил' мање; и, да право речем,
плашим се да ме памет не служи.
Све ми се чини да вас познајем,
и вас и тог човека; али сумњам:
јер ми је ово место потпуно
незнано, и уз сав се труд не могу
одела овог сетити; нит' знам
где спавах ноћас. Не смејте ми се;
јер као што знам да сам човек, тако
мислим и да је ова госпоñа
кћи моја, Корделија.
КОРДЕЛИЈА: Јесам,јесам!
ЛИР: Да л' су ти сузе влажне? Јесу, збиља.
Не плачи, молим те: да отрова
за мене имаш, попио бих га.
Знам да ме не волиш; јер твоје сестре
мене су, сећам се, увредиле:
ти за то имаш разлога, не оне.
КОРДЕЛИЈА: Не, немам, немам разлога!
ЛИР: А да л' сам
у Француској?
КЕНТ: У свом сте краљевству,
мој господару.
ЛИР: Не обмањуј ме.
ЛЕКАР: Умирите се, госпо; видите ли,
велики бес је његов ишчезао;
ал' опасно је упознавати га
с временом које је изгубио.
Замолите га да унутра уñе;
и више га не узнемиравајте
док се још мало не опорави.
КОРДЕЛИЈА: Да л' бисте пошли сада, величанство?
ЛИР: Стрпљења мораш са мном имати.
Молим те сад: заборави, опрости,
јер сам стар и будаласт.
(Излазе Лир, Корделија, лекар и пратиоци.)
ПЛЕМИЋ: Да ли је потврñено, господине, да је војвода од Конвела на онакав начин
убијен?
КЕНТ: Сасвим извесно, господине.
ПЛЕМИЋ: Ко предводи његову војску?
КЕТ: Глостеров син копилан, како кажу.
ПЛЕМИЋ: Прича се да Едгар, његов прогнани син, живи с грофом од Кента у Немачкој.
КЕНТ: То је непоуздан извештај. Време је да се мало осврнемо; војска краљевине се
брзо приближава.
ПЛЕМИЋ: Одлучна битка ће по свему судећи бити веома крвава. Остајте збогом,
господине. (Оде.)
КЕНТ: Да л' на циљ лош ил' добар живот мој сад стиже овај одлучиће бој. (Оде.)

ПЕТИ ЧИН[уреди]

ПОЈАВА ПРВА[уреди]

Британски логор близу Довера (Улазе, са добошима и заставама, Едмунд Регана, официри,
војници и други.)
ЕДМУНД: Сазнајте да ли веран остаје
војвода своме смеру последњем,
ил' га је нешто навело да наум
промени; он колебљив је и често
противречи сам себи; његову
одлуку чврсту нам донесите.
(Један официр одлази.)
РЕГАНА: Сестриног гласника зацело нека
несрећа снаñе.
ЕДМУНД: Бојим се да јесте,
госпоñо.
РЕГАНА: Мили грофе мој, ви знате
какво вам добро желим: реците ми,
ал' искрено, за целу истину,
да ли ви моју сестру волите?
ЕДМУНД: Да, сасвим часно.
РЕГАНА: И баш никад нисте
пронашли пут мог зета к забрањеном
ономе месту?
ЕДМУНД: Лажна помисао.
РЕГАНА: Сумњам да с њом сте ви у дослуху,
да грлите је, да сте сасвим њен.
ЕДМУНД: Части ми, нисам, госпоñо.
РЕГАНА: Не могу да је трпим: премили
мој грофе, присни не будите с њом.
ЕДМУНД: Не плашите се тога. Ево ње
и њеног мужа војводе!
(Улазе Олбени, Гонерила и војници, са добошима и заставама.)
ГОНЕРИЛА (за себе): Изгубила бих битку радије
но да ме она раздвоји од њега.
ОЛБЕНИ: Срдачан поздрав, драга свастико!
Чуо сам да је својој кћери краљ
приспео, заједно са другима
које је строгост наше владавине
приморала на буну. Никад још
не бејах храбар ако нисам честит
могао бити: овај нам је рат
Француска наметнула јер је нашу
напала земљу; ал' нам душмани
нису ни краљ ни они други, који,
бојим се, нама се супротставише
из оправданих, тешких разлога
ЕДМУНД: Господине, зборите племенито.
РЕГАНА: Чему то мудровање?
ГОНЕРИЛА: Удружени
изаñите пред непријатеља;
није сад време за те посебне
домаће распре.
ОЛБЕНИ: С ратницима старим
одлучимо шта ваља чинити.
ЕДМУНД: Одмах ћу доћи к вама у ваш шатор.
РЕГАНА: Хоћеш ли с нама, сестро?
ГОНЕРИЛА: Нећу.
РЕГАНА: То би ти пристајало највише;
молим те, поñи с нама.
ГОНЕРИЛА (за себе): Охо, тако!
Разреших загонетку. (Гласно.) Поћи ћу.
(Улази Едгар, прерушен.)
ЕДГАР: Ако је ваша милост икада
говорила с оваквим сиромашком,
чујте ме: речдве.
ОЛБЕНИ: Доћи ћу за вама.
(Излазе Едмунд Регана, Гонерила, официри, војници и пратња.)
Говори.
ЕДГАР: Пре но започнете бој,
прочитајте то писмо. Будете ли
победили, нек труба зовне оног
што вам га донесе: ма кол'ко бедан
изгледао, довести могу пред вас
ратника једног који ће све тврдње
што овде стоје и доказати.
Подлегнете ли, ваши послови
на овом свету биће окончани
и престаће све сплетке. Срећни били!
ОЛБЕНИ: Чекај док писмо не прочитам.
ЕДГАР: Не смем.
Кад доñе час, нек гласник ме позове,
па ћу се поново појавити.
ОЛБЕНИ: Па, збогом пошо; погледаћу ово.
(Едгар оде. Враћа се Едмунд)
ЕДМУНД: Непријатељ се види; војску сву
саберите. А ево процене
о броју и о снази њиховој,
по марљивоме ухоñењу; али
журба је ваша преко потребна.
ОЛБЕНИ: Учинићу што време налаже. (Оде.)
ЕДМУНД: Обема сестрама на љубав сам се
заклео; а од једне друга стрепи
као од гује уједени. Коју
од њих да узмем? Обе? Само једну?
Ниједну? Ако обе у животу
остану, тад ни с једном нећу моћи
да уживам. Удовицу да узмем
то њезину би сестру Гонерилу
избезумило преко сваке мере;
а тешко да ћу до свог циља доћи
ако јој супруг живи. Е па, онда
углед му ваља искористити
за бој; па кад он проñе, нека она
што жели да га се отараси
гледа на који начин ће га брзо
уклонити са света. Што се тиче
његових речи да ће према Лиру
и Корделији бити милостив
 
кад проñе битка, кад их заробимо,
опроштај неће тај доживети.
Ал' брзо дело положај мој тражи;
ко много прича, тај се обеснажи. (Оде.)

ПОЈАВА ДРУГА[уреди]

Поље између два логора (Бојни покличи. Улазе, с добошима и барјацима, Лир, Корделија и
њихова војска, и одмах излазе. Улазе Едгар и Глостер.)
ЕДГАР: Оче, нек сенка дрвета вам овог
домаћин добар буде; молите се
да буде победа на страни правде.
Ако се икад вратим, донећу вам
утехе.
ГЛОСТЕР: Божји благослов са вама!
(Едгар излази. Бојна бука, после тога повлачење. Едгар се враћа.)
ЕДГАР: Бежимо, старче! Дајте руку; хајд'мо!
Краљ Лир је побеñен и заробљен је
заједно с ћерком. Руку, хајдете!
ГЛОСТЕР: Никуда нећу, мој господине;
човек и овде може иструнути.
ЕДГАР: Шта, опет мрачне мисли? Човек мора
трпети и кад оде одавде,
баш као што је амо долазећи;
све је у томе: бити зрео. Хајд'мо!
ГЛОСТЕР: И ово је зацело истина. (Излазе.)

ПОЈАВА ТРЕЋА[уреди]

Британски логор близу Довера. (У победничкој поворци, с добошима и заставама, улази
Едмунд; за њим Лир и Корделија као заробљеници; официри, војници и други.)
ЕДМУНД: Некол'ко официра нека их
одведе; добро чувајте их, све док
не обзнани се виша воља оних
који ће њима бити судије.
КОРДЕЛИЈА: Ми нисмо први што смо добро хтели,
а при том с бедом најгором се срели.
Несрећа твоја, краљу намучени,
скрха ми дух; иначе лако мени
било би да се овој худој срећи
супротстављам, још је надмргодећи.
А хоћемо ли сада видети
те кћери и те сестре?
ЛИР: Не, не, не, не! У тамницу идемо;
да онде, сами, певамо ко птице
у кавезу: кад иштеш благослов,
клекнућу, тражећ опроштај од тебе;
и тако ћемо живети нас двоје,
и молити се, певати, и старе
причати бајке, и лептирима се
смејати златним; слушаћемо ту
где јадници о дворским новостима
причају; с њима ћаскаћемо и ми
о томе ко све добија, ко губи,
ко пење се, ко пада: загонетке
збивања ћемо објашњавати
ко да смо Божје уходе; и тако
меñ зидовима ћемо тамничким
наџивети све заваде и сплетке
великих, чија осека и плима
са Месецом се мења.
ЕДМУНД: Водите их!
ЛИР: На такве жртве, Корделија моја,
богови сами тамјан посипају.
Да ли те чврсто држим? Ко би хтео
да растави нас, мора пожар с неба
да скине и да растера нас њим
ко лисице. Осуши сузе; губа
и месо ће им прождрати и кости
пре него што нас на плач натерају:
најпре ће они скапати од глади.
Хајдемо. (Лир и Корделија одлазе у пратњи страже.)
ЕДМУНД: Приñи, капетане; слушај: белешку ову узми,
(Даје му лист хартије.) па за њима у
затвор. Ја те унапредих већ
за један ступањ; ако учиниш
што овде стоји, пут прокрчићеш
к срећи и части. Ово запамти:
човек је као време; бити нежан
то мачу твом не приличи. Твој велик
задатак запиткивање не трпи;
ил' реци да ћеш га извршити
или на други начин срећу тражи.
КАПЕТАН: Извршићу га, господару.
ЕДМУНД: Крећи;
и буди срећан кад то обавиш.
Но пази: одмах; и да то изведеш
ко што ти ту написах.
КАПЕТАН: Ја не могу
ни вући кола ни зоб суву јести;
што човек може, то ћу и ја моћи.
(Изаñе. Трубе. Улазе Олбени, Гонерила, Регана, официри и пратња.)
ОЛБЕНИ: Господине, показали сте данас
јунаштво; срећа служила вас лепо.
Заробили сте наше противнике
из данашњега боја; ја их сада
тражим од вас, да држим их онако
како то подједнако налажу
заслуге њине и безбедност наша.
ЕДМУНД: Ја сматрах саветним, господине,
да старог, слабог краља пошаљем
у затвор и под стражу поуздану.
Његова старост, а још више звање
његово, има неке маñије
што може срце пука простога
придобити, и копља најамничка
окренути на нас, на њихове
заповеднике. С њим сам послао
и краљицу, из истог разлога;
они су спремни да се сутра, или
касније, онде појаве где ви
будете своје веће држали.
Ми смо још знојави и крвави;
пријатељ пријатеља изгуби,
па у жестини чак и најбољи
разлог за борбу они проклињу
што још оштрину њену осећају.
О Корделији и о њеном оцу
ваља да буде већано на неком
згоднијем месту.
ОЛБЕНИ: Ако дозволите,
господине, у овом рату вас
ја сматрах подаником а не братом.
РЕГАНА: То зависи од тога како ми
извољевамо да га уздигнемо.
Сматрам, пре него што сте рекли то
за нашу вољу требало је да нас
приупитате. Он је нашу војску
водио, наш је положај и личност
заступао; и властан је по том
пуномоћју да устане и вас
назове братом.
ГОНЕРИЛА: Не тако жестоко!
Сопствена вредност уздиже га више
но оно што ти преносиш на њега.
РЕГАНА: У моје право заодевен,
он може са најбољима да се меги.
ГОНЕРИЛА: То може само ако ти је муж.
РЕГАНА: Подругљивци су често пророци,.
ГОНЕРИЛА: Охо! То око што ти рече то помало шкиљи.
РЕГАНА: Мени није добро,
госпоñо; а из пуног срца бих
иначе одговорила. Војнике,
заточенике, земљу, наследство
преузми, војсковоñо; располажи
њима и мноме; целу тврñаву
освојио си; сведок нек је свет
да узносим те за свог господара
имужа.
ГОНЕРИЛА: Мислиш да га добијеш?
ОЛБЕНИ: Од твоје воље то не зависи.
ЕДМУНД: Нити од ваше, војводо.
ОЛБЕНИ: Од моје
зависи, полукрвни пријане.
РЕГАНА (Едмунду): Нареди нек се добош огласи
и потврди да сва ти права дадох.
ОЛБЕНИ: Станите; чујте. Ја те, Едмунде,
хапсим за велеиздају, а с тобом
и ову позлаћену змијицу.
(Показује на Гонерилу)
Ваш захтев, лепа моја свастико,
у име своје жене одбијам;
она се тајно верила са овим
господином, па ја, ко њезин муж,
поништавам ту вашу просидбу.
Хоћете л' да се удате, ви мени
поклон'те љубав; моја госпа је
већ обречена.
ГОНЕРИЛА: Каква комедија!
ОЛБЕНИ: Глостере, ти си наоружан. Трубе,
затрубите: па не доñе ли нико
да ти у очи изложи све твоје
гнусне и очигледне издаје
ево ти моје залоге.
(Баца рукавицу на земљу.) Пре него
окусим хлеб, доказаћу ти да си
у свему онај каквим те прогласих.
РЕГАНА: Зло ми је! Болесна сам!
ГОНЕРИЛА (за себе) Да то ниси,
у лек се никад не бих поуздала.
ЕДМУНД: Ево за узврат!
(Баца рукавицу.) Ма ко да ме зове
издајником, тај као нитков лаже.
Позови трубом: ко се усуди
да приñе, ја ћу њему, вама сваком!
поштење своје и част своју чврсто
доказати.
ОЛБЕНИ: Овамо гласника!
ЕДМУНД: Гласника! Где је гласник?
ОЛБЕНИ: Уздај се
у своју храброст само; твоја војска,
у моје име скупљена, у моје
име је отпуштена кућама.
РЕГАНА: Савлаñује ме болест.
ОЛБЕНИ: Није јој
добро; у шатор водите је мој. Гласниче, приñи.
(Улази један гласник.)
Задувај у трубу
и ово нам прочитај.
ОФИЦИР: Де, затруби!
(Одјекује труба.)
ГЛАСНИК: Ако ико од угледа и чина у војсци хоће да изјави да је Едмунд, тобожњи гроф
од Глостера, вишеструк издајник, нека се појави на трећи звук трубе. Он је спреман да се
брани.
ЕДМУНД: Затруби! (Труба се огласи.)
ГЛАСНИК: Поново! (Труба се опет огласи.)
ГЛАСНИК: Поново! (Труба се огласи по трећи пут. Одговарајој труба иза сцене. Улази
Едгар, наоружан, са трубачем испред себе.)
ОЛБЕНИ: Питај га шта би хтео, зашто се
појављује на позив трубе.
ГЛАСНИК: Ко сте?
Име? И чин? И што се одазвасте
на овај позив?
ЕДГАР: Знајте да сам име
изгубио; зуб издаје га свега
изглодао је и расточио;
ал' племенит сам ко и противник
са којим доñох да се борим.
ОЛБЕНИ: Ко је
тај противник?
ЕДГАР: Ко представља се овде
за Едмунда, за грофа Глостера?
ЕДМУНД: Ја сам то главом: шта му имаш рећи?
ЕДГАР: Извлачи мач, па ако речи моје
увредиле су срце племенито,
нека ти рука правду прибави.
Ево и мога! Слушај то је право
витештва мога, заклетве и части :
упркос твојој снази, младости,
чину и достојанству, упркос
победилачком мачу твоме, срећи
тек искованој, храбрости и срцу,
оптужујем те да си издајник,
неверан према својим боговима,
свом брату и свом оцу, да си против
владара овог славног ковао
заверу; да си све од темена
до пета и прашине испод њих
издајник, гадан као крастача.
Ако ли кажеш "нисам", овај мач,
мишица ова и сва храброст моја
доказаће твом срцу, коме зборим,
да лажеш.
ЕДМУНД: Предострожно било би
да те за име упитам; ал' пошто
изглед је твој и леп и ратнички,
а говор твој показује да имаш
извесног васпитања ја ћу се
одрећи са презрењем свога права
да безбедно и глатко одложим
тај двобој, мада припада ми оно
по правилима витешким. На главу
натраг ти бацам ове издаје,
а лаж паклену стављам ти на срце;
оне сад само склизнуше о тебе,
окрзнуше те једва, па ће одмах
мој мач им пут прокрчити до места
на којем ће почивати до века.
Проговорите, трубе!
(Трубе дају знак за двобој. Они се боре и Едмунд пада.)
ОЛБЕНИ: О, спасите га!
ГОНЕРИЛА: Ово је лукавство,
Глостере: према праву ратничком
ти ниси био обавезан да се
незнаном противнику одазовеш;
ти ниси побеñен већ обманут,
преварен.
ОЛБЕНИ: Госпо, језик за зубе,
или ћу овим писмом да ти уста
запушим. Гледајте, господине!
Ти гора но што име икоје
изрећи може, читај своје зло!
Не цепај, госпо; видим да га знаш.
(Даје писмо Едмунду.)
ГОНЕРИЛА: Ако и знам, сви закони су моји,
не твоји: ко ми може судити? (Изаñе.)
ОЛБЕНИ: Чудовишно! Да л' ти знаш ово писмо?
ЕДМУНД: Не питајте шта знам све.
ОЛБЕНИ: Поñите
за њоме: очајна је; мотрите је!
(Излази један официр.)
ЕДМУНД: За шта ме кривите, то све учиних,
и више, много више; време ће
све изнети на видело: ал' томе
сад доñе крај, а тако је и мени.
Но ко си ти што срећно ме овако
победи? Ако племенит си родом,
праштам ти.
ЕДГАР: Опроштај за опроштај.
Роñењем нисам мањи него ти,
Едмунде; ако виши сам, ти мени
утол'ко више нанео си зла.
Едгар се зовем, твог сам оца син.
Небесници су праведни: од наших
порока слатких они стварају
оруñа којим ће нас казнити.
Тамно и грешно место где те заче
стајало га је очију.
ЕДМУНД: О, то је
истина, то си право рекао;
наврши точак круг: и ја сам овде.
ОЛБЕНИ: Учинило ми се да чак твој ход
владарско племство наговештава.
Морам те загрлити: нек ми чемер
расцепи срце ако икад мрзех
тебе ил' твога оца.
ЕДГАР: Знам ја то,
војводо племенити.
ОЛБЕНИ: Где сте се
сакривали? И како сазнасте за несрећу свог оца?
ЕДГАР: Лечећи је.
Почујте кратку причу; кад је будем
испричао, о, нек ми пукне срце!
Да крвавоме умакнем прогонству
што ме је све у стопу пратило
о, слатки наш животе, ми бисмо
радије сваког часа умирали
од смртних мука но да умремо
наједном! ја се преруших у крпе
лудака неког, изглед стекавши
који су презирали чак и пси;
тако одевен, сретох оца свога
с искрвављеним прстеновима
што тек су били драго камење
изгубили; и постадох му водич,
просих за њега, очаја га спасох;
ал' никако му каква грешка! нисам
казао ко сам, до пре пола сата,
када се наоружах; несигуран,
ал' надајућ се овој победи,
замолих га за благослов и све му
испричах о свом лутању, од самог
почетка па до краја: али, ах,
начето срце његово, и одвећ
слабо да измеñ радости и бола,
крајности ове две, поднесе сукоб,
осмехујућ се препуче.
ЕДМУНД: Ова ме твоја прича ганула,
и можда ће још добра донети;
ал' настави још нешто, изгледа,
имаш да кажеш.
ОЛБЕНИ: Ако има још,
још тужније, прећути то; јер ја сам
већ чувши ово готов безмало
да расточим се сав.
ЕДГАР: Без сумње, то би
врхунац чинило се оном који
не воли жалост. Али друго нешто,
да умножи то што је превише,
представља много више, надмаша
највећу крајност.
Док сам од бола наглас кукао
наиñе неки човек, па кад виде
у каквом стању ужасном сам био,
устукну испред тако страшног друштва;
ал' затим, сазнав ко је био тај
што се толико напатио, он ми
мишице снажне стеже око врата
па зајаука ко да небо хоће
да проломи; на оца мога паде,
и тада ми о Лиру и о себи
исприча причу најжалоснију
коју је икад ухо слушало;
са сваком речи растао му бол,
и животне му струне почеше
пуцати: уто двапута се труба
огласи, и ја оставих га онде
упола мртва.
ОЛБЕНИ: Ал' ко беше то?
ЕДГАР: Кент, господару, Кент прогнани, који
прерушен свогје краља душманина
пратио, и за њега чинио
оно што не би пристао ни роб.
(Улази један плшић с крвавим ножем.)
ПЛЕМИЋ: О, помоћ, помоћ!
ЕДГАР: Какву помоћ?
ОЛБЕНИ: Кажи, човече!
ЕДГАР: Шта тај крвави нож значи?
ПЛЕМИЋ: Пуши се, још је врео; изваñен је
право из срца. О, она је мртва!
ОЛБЕНИ: Ко је то мртав? Кажи, човече!
ПЛЕМИЋ: Супруга ваша, господару, ваша
супруга; а и њена сестра, коју
отровала је; сама признаде.
ЕДМУНД: Заручен бејах са обема: сад се
у исти час све троје венчавамо
ЕДГАР: Долази Кент.
ОЛБЕНИ: Донесите им тела,
жива ил' мртва: овај суд небеса,
који нас тера да уздрхтимо,
у нама сажаљење не буди.
(Излази племић. Улази Кент.)
О, то је он? Не допушта нам време
да примимо вас како то пристојност
налаже.
КЕНТ: Доñох да мом господару,
мом краљу, лаку ноћ заувек кажем;
зар он ту није?
ОЛБЕНИ: Ми заборависмо
најважније! Говори, Едмунде;
где је наш краљ? И где је Корделија?
Видиш ли овај призор, Кенте?
(Уносе лешеве Гонериле и Регане.)
КЕНТ: Ах, што овако?
ЕДМУНД: Едмунда су ипак
волели: једна другу ради мене
отрова, па се сама уби.
ОЛБЕНИ: Тако је. Покријте им лица!
ЕДМУНД: Рвем се с душом; нешто добро желим
да учиним, упркос сопственој
природи. Брзо пошаљите, сместа,
у замак, јер сам дао писану
наредбу да се Лир и Корделија
погубе. Кажем, не часите часа.
ОЛБЕНИ: Трчите! О, потрчите!
ЕДГАР: Ал' коме,
војводо? Ко тај налог има? Дајте
залог да потврди тај опозив.
ЕДМУНД: Добро си на то помислио: ево
мог мача, дај га капетану.
ОЛБЕНИ: Жури
ко да је живот твој у питању. (Едгар излази.)
ЕДМУНД: Од твоје жене и од мене он је
добио налог да у затвору
обеси Корделију, па да онда
окриви њено очајање што се
убила сама.
ОЛБЕНИ: Богови нек је штите! Носите га.
(Едмунда износе. Улази Лир с мртвом Корделијом на рукама; Едгар, официр и други.)
ЛИР: Заурлајте, заурлајте, заурлајте!
О, ви сте ви од камена! Да имам
језике ваше, ваше очи, ја бих
од јада свод небески срушио.
Заувек она оде. О, ја знам
када је неко мртав, када жив;
мртва је као земља. Дајте ми
огледало; па ако њезин дах
ту површину глатку замагли
и замути, тад она живи још.
КЕНТ: Да ли је то смак света проречени?
ЕДГАР: Ил' слика тога ужаса?
ОЛБЕНИ: И пропаст
свеопшта, свег живота престанак?
ЛИР: Ово се перце креће; жива је!
Ако је тако, то је онда срећа
што чемер онај сав искупљује
који сам икад осетио.
КЕНТ (клечећи): О, мој добри господару!
ЛИР: Молим те, одлази.
ЕДГАР: То је племенити Кент,
ваш пријатељ.
ЛИР: Нек куга вас однесе,
ви убојице, издајице сви!
Могао сам је спасти; занавек је
отишла сада! Моја Корделија,
о, Корделија, мало причекај!
Ах! Шта то кажеш? Глас јој увек беше
благ, тих и нежан, што је изузетно
код жена дивно. Убио сам оног
ниткова који те је обесио.
ОФИЦИР: Јест, истина је, господару,
то је учинио.
ЛИР: Зар нисам, младићу?
Било је дана кад сам својим добрим
и бритким мачем натеривао
све њих да цупкају: а сад сам стар
и слаб од овог јада. Ко сте ви?
Очи ми нису баш понајбоље;
ал' одмах ћу вам рећи.
КЕНТ: Ако се
хвалише судба да је волела
и мрзела два људска бића, онда
гледамо једно од њих.
ЛИР: Мрачно је овде. Да ви нисте Кент?
КЕНТ: Он главом ја сам Кент, ваш слуга. Где је
ваш слуга Кај?
ЛИР: Ах, он је ваљан човек,
могу вам рећи. Удари док трепнеш.
Мртав је сад и труо.
КЕНТ: Није, добри
мој господару; ја сам човек тај
ЛИР: Видећу ово одмах.
КЕНТ: Који је, чим вас срећа напусти
и прогна, ваше тужне кораке
пратио.
ЛИР: Ви сте овде добродошли.
КЕНТ: Не, нико није; све је туробно,
мрачно и убитачно. Ваше су
старије кћери себе убиле
и умрле у очајању.
ЛИР: Да,
то мислим и ја.
ОЛБЕНИ: Не зна он шта каже,
и нема сврхе никакве да њему
представљамо се.
ЕДГАР: Потпуно узалуд.
(Додази један официр.)
ОФИЦИР: Едмунд је мртав, господару.
ОЛБЕНИ: То је
ситница овде. Драга господо
и племенити пријатељи, чујте
намеру нашу. Пружићемо сваку
утеху која смислити се може
за ову развалину огромну.
Што нас се тиче, владалачке моћи
док живи ово старо величанство,
њему у корист ми се одричемо.
(Едгару и Кенту.)
Вама сва права враћамо, уз добит
и вишак који ваша врла дела
и одвећ су заслужила. Нек сваки
пријатељ стекне награду за своје
врлине, а нек сваки непријатељ
искапи горак пехар за кривицу.
О, погледајте, погледајте!
ЛИР: Лудице моја јадна обешена!
Не, не, живота нема! Зашто би
пас, коњ ил' пацов имали живота,
а ти ни дашка? Нећеш више доћи,
никад, никад, никад, никад, никад!
Откопчајте ми дугме, молим.
Хвала, господине. Да л' ово видите?
Погледајте је, погледајте, њене
уснице, погледајте, погледајте! (Умре.)
ЕДГАР: Изгубио је свест! О, господару!
КЕНТ: Сломи се, срце; сломи, молим те!
ЕДГАР: Дигните поглед, господару мој!
КЕНТ: Не мучите му дух. О, пустите га
нека одлети! Мрзи га ко хоће
да га на мучилишту окрутног
овога света распиње и даље.
ЕДГАР: О, заиста је мртав!
КЕНТ: Чудоје
што је и оволико издржао:
живот му беше само позајмљен.
ОЛБЕНИ: Однесите их.
(Кенту и Едгару.) Пријатељи драги,
владајте овом краљевином сада,
од рана је излечите и јада.
КЕНТ: Ја на пут морам кренути што пре;
господар зове, не смем рећи "не".
ОЛБЕНИ: Тужно нам време зборити налаже
из срца, не што треба да се каже.
Ко је меñ нама најстарији био
понајвише се од нас напатио;
толико неће поживети нико
од млаñих нас, ни видети толико.
(Излазе уз звуке посмртног марша)
 
(ЗАВЕСА)