Краљ Вукашин/31

ЧИН ПЕТИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Вукашин и Угљеша. Никша одлази.

УГЉЕША:
Што најбољег имају Мослимци
Све то вуку за собом у војну.
Још оваке двије три побједе
Па ће нам се обогатит’ војска.
ВУКАШИН:
Као што су побјегли, ја мислим,
Једва да ће код Једрене стати;
А кад и ту буду потучени
Тад смо с њима готови до мора.
УГЉЕША:
Лез’мо мало да се одморимо.
(Сједају на своје простирке)
ВУКАШИН:
Ја већ мислим на угарског краља.
Послаћу му одмах посланика
Да му јави мој данашњи усп’јех,
И понесе какав дар скупоцјен
Из мослимске пљачке.
УГЉЕША:
Што ти драго;
Ну хоћеш ли да т’ истину речем?
С тим Угрином волио бих, брате,
Да војујеш него да другујеш.
ВУКАШИН:
И ја тако, да Лазара није;
Ал’ у царству један поред другог
Нас двојица опстат’ не можемо:
Ил’ ја њега уклонити морам,
Ил’ он мене.
УГЉЕША:
Борба, ув’јек борба!
Већ постаје ужасан тај живот.
ВУКАШИН:
Кад помислиш у животу нашем
Огкуда смо пошли, а сад гдје смо,
У тој мисли наћи ћеш и сласти.
Шта је живот? борба за свакога;
Ну једнима борба за ситницу,
Нама, брате, за оно што свијет
Највећега, најсјајнијег има.
УГЉЕША:
Ти то доби, па је ли те срећа
Обасула пуним задовољством?
ВУКАШИН:
То је друго питање; ал’ ипак
Зар осјећаш мање мирис ружин,
Што с’ убодеш о њу; прст заболи,
Крв потече, али мирис блажи.
(Никша на улаоку хоће да спусти застор)
Шта ћеш, Никша? завјесе не спуштај;
Велика је запара под шатром,
Нек нас ноћни вјетриц провијава.
(За мало тишина)
Тишина је свуда завладала;
Пол’јегала војска. — Ноћ је тамна. —
Ох! да сунце никад не залази;
(Спушта се Угљеша на постељу; а краљ остаје сједећи)
УГЉЕША:
Каква мисао!
Онда сунце не би било људ’ма
Тако мило. И ноћ свој чар има;
Она јесте тамна, ну погледај,
Небеса су к’о зрцало чисто!
С њих осјећам, да са ноћном росом
И мир благи на духове пада.
ВУКАШИН (замишљен гледа у небо):
Там' и иду духови, чим стресу
Свој тјелесни завој.
УГЉЕША:
Тако веле.
ВУКАШИН:
О Деслоте, да ли ће и наши?
УГЉЕША:
Ваља да ће.
ВУКАШИН:
Згр’јешили смо много,
Ал’ највише од нас три ја згр’јеших.
УГЉЕША:
Па ћемо се много и кајати:
За то барем времена имамо.
ВУКАШИН:
Бог ће нам га ваљ’да поклонити.
Подићи ћу веље задужбине,
Па и Христов гроб ћу походити.
УГЉЕША:
Очи ми се саме заклапају.
Не мучи ли већ и тебе санак?
ВУКАШИН:
Тај наступа на ме полагашно;
Ипак ћу се спустити. Ти спавај.
(Настаје тишина; на једанпут Вукашин одскочив сједа на постељу, и гледа укочено на улазак. на то сједа и деспот).
УГЉЕША:
Шта је, Вукша?
ВУКАШИН:
Не чујеш ли тутањ?
УГЉЕША:
Какав тутањ ?
ВУКАШИН:
Доље, испод земље.
УГЉЕША:
Не дјетињи.
ВУКАШИН (Устаје у највећој плашњи):
Јесте.
ГЛАС:
„Вукашине!“
ВУКАШИН:
Ох, ох! опет страшни глас! ни једне
Ноћи неће покоја ми дати?
УГЉЕША (Устаје нагло):
К’о да сам га и ја сада чуо!
ГЛАС:
„Вукашине!“
УГЉЕША (крсти се):
Пошилуј нас, Боже!
ВУКАШИН:
Глас ј’ Урошев;... зар га не познајеш?
У земљу ме сјури, да г’ не слушам.
УГЉЕША:
Није, Вукша, па и нек би био,
Ја ћу му се за те одазвати:
Ко си? Шта ћеш? Вукашин те слуша.
ГЛАС:
Час је дош'о; гроб ти се отвора.
УГЉЕША:
Чудновато!
ВУКАШИН:
Гроб! тако ли рече?
То ми ево трећи пут већ виче!
Не, на празно то не може бити;
Дни су моји, моји часи можда
Избројени.
УГЉЕША:
Гдје си?... Лажеш, о сотоно, што си
Глас онога позајмио, који
С овога је св’јета отишао;
Ми уз пркос злокобној ти вици
Поб’једисмо, и поб’једићемо.
(Враћа се к брату)
Охрабри се, царе Вукашине!
Ено, гледај, како кроз ноћ мрачну
Она зв’језда према теби трепти;
Далеко је видиш од запада,
И све друге својим живим сјајем
Надвисује; твоја ј’ оно зв’језда.
Теби велик остаје задатак,
И свршит’ га мораш; охрабри се!
ВУКАШИН:
Стид по мене! Већ храбрити треба
Вукашина к’о нејако д’јете! —
О Угљеша, до мене си био
Више пута у биткама страшним;
Смрт је жела на около људе,
И стотине мачева и копља
На моје је упирала груди...
УГЉЕША:
Па се н’јеси испред њих ни трг’о.
ВУКАШИН:
Једном вихар у дубрави густој
Оборио грмове к’о снопље;
Нас двојица ту се сукобисмо
Са чопором најљућих звјерова:
Ал’ Угљеша, јеси л’ опазио
Да у лицу само и побл’једјех?
УГЉЕША:
Онда нас је твоја смјелост спасла.
ВУКАШИН:
Знам, спуштено више мене небо
Ломљаше се с праском страховитом,
Сипајући кабловима муње,
Док под ногам’ мојим прождираше
Разјарено море брод расути.
Видјех земљу кад се силно тресла
На својима стожерима вјечним,
Кад клисуре и високе куле
К'о врхови ражљуљаних јела
Тамо амо климах’ у ваздуху,
Те падаху доље урнебесно.
Све страхоте природе искусих,
Не знајући шта је страх, а сада
Подло дрхтим од једнога гласа!
Тумачи ми, Угљеша, ту тајну.
(Чује се на пољу велика бука, па гласови)
1. ВОЈНИК:
На оружје!
СРЕЋ. ГЛАС:
Брже сви на коње.
2. ВОЈНИК:
Нема мога.
3. ВОЈНИК:
Ко ми узе копље?
ВУКАШИН:
Зло те смело! шга то значи?
(Хође да трчи на поље)
УГЉЕША:
Ту стој.
СРЕЋ. ГЛАС:
Шта трпате то на себе? доље,
Доље с пљачком, оружје у руке.
Куд ти бјежиш? у скуп. — Гле! и тамо
Они бјеже. Стидно! Стојте, браћо;
Ја сам с вама војевода Срећко.
У скуп велим, па јуначки за мном.
ВУКАШИН:
Куд то хита Срећко? Није ли се
У војсци нам побуна излегла?
НИКША (Ушав):
Пропаст, пропаст! вратише се Турци.
УГЉЕША:
Какви Турци? лажеш, несрећниче.
КРАЉЕВИЋ (Ушав):
Забуна је највећа у војсци;
На све стране бјежи се и виче:
Турци, Турци! спасавај се, оче.
ГОЈКО:
Шта стојите? на поље; у табор.
Продријеше лупежи мослимски.
ВУКАШИН:
Откуд?
ГОЈКО:
Ко би знао! небеса се
Од једанпут тако застријеше
Да се ништа не види од мрака;
Али вика страховита стоји
На десноме крилу.
УГЉЕША:
Кнез је тамо.
ВУКАШИН:
Ти, Угљеша, лети на лијево. —
Брже скупи моје копљанике,
И на пољу причекај ме, Гојко. —
Никша, коња. (Марку) Помози ми д’јете,
Да с’ оружам. О случаја б’једна!
Да је табор добро чуван био,
Овако нас не би из ненада
Сад затекли. Ах! проклета била
По сто пута пљачка та и гозба!
КРАЉЕВИЋ:
Сузбићемо ноћне те јунаке,
Штит гдје ти је?
ВУКАШИН:
Тамо. Глас Урошев
Ето бјеше истинит ми гласник
Опасности, можда и скончања.
КРАЉЕВИЋ:
Сад си готов.
ВУКАШИН:
Да, и с овим готов,
И са свачим можда на свијету.
Загрли ме. Збогом, д’јете моје.
Немој ићи за мном, јер смрт ноћас
На стопе ми стаје. — Никша, коња. (отиде)
КРАЉЕВИЋ:
Каква слутња! Треба да уз њега
Бдим једнако. (отиде)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.