Краљ Вукашин/15
ЧИН ТРЕЋИ
ПОЈАВА I
Унутрашњост шатора Угљешина са два излаза; кроз један иде се у шатор Вукашинов, а кроз други на поље. Дејан вири у шатор кроз спољашњи излазак. Угљеша и Гојко сједе унутра на постељи.
ДЕЈАН:
(Та двојица шта ту сву ноћ раде?
Кад бих мог’о из говора њиног
Разабрати штогод поуздано
О ужасној тајни,
Која конац Урошев увија!
Немам мира док завјесу црну
С ње не тргнем. — Шуте обојица).
ГОЈКО (Погледав на страну):
Још не свиће, а устао Вукша!
УГЉЕША:
Шта! и јутрос та појава грозна
Понавља се? Гојко, да нијеси
Сад устао, ни с мјеста се мак’о,
Ни ријечце једне изустио.
ГОЈКО:
Зашто?
УГЉЕША:
Видиш да није при св’јести:
У нас гледа укоченим оч’ма,
А ипак нас не опажа.
ГОЈКО:
Дојста!
УГЉЕША:
Худе слике распаљене маште
Неумитно сада вијају га,
И бацају у безумље право.
То не траје дуго. Ну кад би му
Ко у овом стању прозборио,
Он би мог’о стропоштат’ се мртав,
Или умом са свим преврнути.
ГОЈКО:
Може ли то бити?
УГЉЕША:
К’о што рекох,
ГОЈКО:
Примиче се... Шта у себи мрмља?
ВУКАШИН:
Не, не Гојко, не Дијаче, нећу;
Жив нам он не смета, а убијен...
Промислите... гризла би нас савјест,
Народ би се на нас узрујао...
Промислите... Нећу, нећу, нећу.
ГОЈКО:
Тако управ’ нама и вељаше
Прије смрти Урошеве. Чудно!
ВУКАШИН:
Шта то велиш, језик прегризао?
Царица је на поље измакла!
Народ буни, с њим удара на двор...
Већ и дворска проломила врата!
Пропао сам... Не, пропашће Урош.
Гдје су они људи?... Ход’те напр’јед...
Ти ту, а ти тамо; ја ћу овдје...
Ет’ он иде... Ох! побјећи ће нам;
Ударите, ударите, велим...
Невјешти сте; ја ћу ево; држи.
(Замахује руком).
ГОЈКО:
Тако се је јамачно и збило.
ДЕЈАН:
(Све знам сада. О злочинства страшна!
Да га казне морају се сложит'
Све небеске и паклене силе).
ВУКАШИН:
Чуј! на мене ричу из бездана
К‘о громови милиони гласа;
А читава божја васељена
Страховито њима одјекује!
ГОЈКО:
Што с онаком грозом на се гледа,
И хаљину кан‘ да руком брише?
ВУКАШИН:
Марко зове?... ал‘ овако крвав
Како преда њ да изађем? како?
Видиш, Д’јаче, с образа, са рука,
Са хаљина сама крв ми кини...
И сав Дунав да излијеш на ме,
Опрао ме не би. Ох! за собом
Траг ћу крви кроз сву вјечност вући...
Сто ђавола! (Отиде).
ГОЈКО:
Куд ће сада?
УГЉЕША:
Да на ново легне.
ДЕЈАН:
(Људску руку што бих на њ дизао
Кад га божја теже притискује?
Од њега ћу само одступити,
Моје мјесто сад ј’ уз сестру моју.
Ах! увијек тамо и бијаше). (Отиде)
УГЉЕША:
Ето, Гојко, не вељах ли право?
Тај мученик властољубља свога
А и нашег, тај нам брат несрећни
Сажаљења није ли достојан?
ГОЈКО:
То је ипак крајња малодушност.
Шта по Богу? што на св’јету нема
Тричавога једног Немањића
Толик’ немир! И ја бих помоћник
У том послу, па ево се смијем.
УГЉЕША:
Ти, ти, Гојко!
ГОЈКО:
Не изађосмо ли
Обојица из утробе једне?
Не дише ли и у мени душа
Кан’ у њему, не вуца ли срце?
УГЉЕША:
О мој брате, по себи не суди
Ни о коме; вјековити Творац
Јамачно је тебе сатворио
У највећем свом заносу гњева,
А од самих стихија најљућих.
Што људима другим
Поток суза изнуђа из срца,
Ти остајеш пред тим равнодушан;
Ти с’ осм’јеваш, ил’ тек мало чудиш
Од чега се сваки жив згрожава;
Да и пак'о преда те изнесе
Све ужасе своје,
Ни пакао не би т’ уплашио.
О мој брате, са нарављу таком
Ласно ти је свашта предузети.
Ну Вукашин колико је крепак
И дрзовит у мислима својим,
Срца ј' ипак мека, осјетљива.
ГОЈКО:
Кажи мекшег него и сам што си;
Ха! далеко поћи ћемо тако.
УГЉЕША:
Чујем жамор... Вукша јако збори.
|