Краљица Јакинта/35

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
(Краљ Владимир и краљица Крунослава уђу.)

КРАЉ:
Кад послушат' кнезове не хтеде
Ваља да ћеш краља послушати;
А ако се и краљу не одзовеш
Краљици ћеш дат’ се намолити.
ЈАКИНТА (зачуди се лепоти краљице Крзунославе, за себе.):
Сад Ђорђеву бољу докучујем!
(Гласно.)
Ако видим твоју младу љубу
Морам рећи срећан ли си краљу!
КРАЉ (пријатељски):
Моја љуба, твоја мила снаха...
ЈАКИНТА (гледи Крунославу; па је онда срдачно загрли, а кад је пусти, онда убрише крадом сузу.):
Никад женског чеда не имадох,
Али нисам за њим пожалила;
А сад по бих свог живота дала
Да сам овог анђела родила
И својом је назват’ могу ћерком.
КРАЉ:
Буд’ јој мати па ћеш кћер имати;
И дођосмо да те освојимо.
Видиш, сва се сад радује земља:
Један другом увреду опрости.
Дођоше ми сви Браниславићи;
Доброслава уза ослободих
И пустих га у манастир поћи
Да покаје своје тежке грехе;
Сретно сврших тај рат Кочапаров...
(Уздахне.)
Жали боже да погибе глава
Која боље бија вредна среће:
Сад јошт једну ту жељу имадем,
Да и тебе видим у свом двору.
Заборави што с’ прегорет’ мора;
Дођи к нама, буд’мо пријатељи.
Штоваћу те к’о рођену мајку,
А к’о брата љубићу ти Ђорђа.
Данас славим своје куће свето,
Дођи мени у гости краљице!
Дођи у двор, обрадуј државу,
Буди мати и земљи и краљу!
КРУНОСЛАВА (умиљатим гласом):
И ја лепо за то т'молим мајко!
Немој прву одбити ми молбу!
ЈАКИНТА (ганута):
Тежко ми је у дворове ићи
Где ме тужни чекају спомени:
(Краљу.)
Ал' ко такав позив да не прими?
(Крунослави.)
Ко ли таквој штогод да одрече?
(Краљу.)
Доћ' ћу, краљу, доћ' ћу, драги сине:
Допусти ми, да те смем загрлит’.
(Загрли га.)
Куд сви други, туд се и мени мора.
(Крунослави.)
А ти, снахо, ако и не по сину,
Ходи амо на мајчино срдце
И чуј сама како силно бије,
Па ћеш по том како куца знати
Да те љуби к’о што мати љуби.
(Топло је загрли.)
КРУНОСЛАВА (топло):
Буди мени што би кћери била,
А ја ћу те к’о мајку љубити.
ЈАКИНТА (као изнемогла):
Туга људске прекраћује дане.
Неће много протећи времена,
И ја ћу се са светом разстати.
Онда буд'те Ђорђу пријатељи.
(Крунослави.)
Ти се сети на отца његова
И што беше твоме родитељу
Па му буди љубљена сестрица
Кад му ниси могла бити љуба.
(Ухвати се за столицу.)
КРАЉ:
Силно чуство изкида ти снагу.
Требаш мира; ваља да идемо.
Само пусти да ти рекнем хвала
Што ми златним овај дан учини.
(Оде с Крунославом.)
ЈАКИНТА (отргне се снажно од столице и ступи енергично на среду).
Јеси л’ стала судбо на биљегу?
Ако ниси, Јакинта полази!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.