Тодоро, Тодоро,
Тодоро бела Влајино,
процвиле Србија
мора да дојдеш
да дојдеш, бела Тодоро 5
на равно Косово поље
бој да се бије
бела Тодоро!
Кад дочу бела Тодора,
не стаде, не паде, 10
већ коња спрема -
олујног коња,
оружа, оседла, притеза:
седло му тура
две љуте змије 15
две миле сестре;
зенгије беле ватрене -
два змеја, два брата;
на чело му турила
две звезде и Месец јасни. 20
Отиде бела Тодора
на равно поље Косово
на равно поље Косово
с душмани бој да бије.
Извади бела Тодора 25
зубљену сабљу ковану,
разману с лево на десно
иљаду Турци посече.
Остало дете Милутинче,
Тодори белој се молеше: 30
„Остави ме, бела Тодоро,
несам утекал, коњ ме
занесе проз пусто поље!“
Тодора ништа не збори,
истеже сабљу ковану 35
русу му главу одсече.
Разигра коња проз поље
а поље пусто без војску.
Певач, место записа и напомена
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
Референце
Извор
Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 100.
