Комнен Барјактар и Четобаша Мујо
(Из Драгачева)
Вино пију до два побратима.
Вино пију у Шари планини,
Једно јесте Комнен Барјактаре,
А друго је Мијат Харамбаша,
И са њима тридесет хајдука. 5
Па када се напојише вина,
Онда рече Мијат Харамбаша:
„Побратиме, Комнен Барјактаре!
„И ви браћо тридесет хајдука!
„Лето прође љута зима дође, 10
„Ми немамо праха ни олова,
„Нит' имамо на ноге опанке,
„Нит' имамо чохе порезане,
„Порезане па и нерезане,
„А нама је нестануло блага, 15
„Сад, гди ћемо, зиму презимити?
„Лист опаде са горе зелене,
„Место њега паднуће китина.“
Таман Мијату ријечи бјаше
Док долеће соко тица сива, 20
Из Удбине, крваве Крајине,
И донесе листак књиге беле,
Од онога Евенди-Кадије,
Па је даде Мијат Харамбаши,
Књигу чита, Мијат Харамбаша, 25
Књигу чита а смеје се на њу,
Пита њега Комнен Барјктаре:
„Побратиме, Мијат Харамбаша!
„Одкле књига од кога ли града?
„Те је учиш а смејеш се на њу.“ 30
Вели њему Мијат Харамбаша:
„Побратиме, Комнен Барјактаре!
„Књига јесте из турске Удбине,
„Из Удбине, крваве Крајине,
„Кадија нас,зове на зимовник, 35
„Даће нама топлога подрума,
„Запалиће тридесет свијећа,
„На нашијех тридесет хајдука,
„И даће нам једну робињицу,
„Да нам служи црвенику вино.“ 40
Вели њему Комнен Барјактаре:
„Побратиме, Мијат Харамбаша!
„Прођ се врага, не терај му трага,
„Ти не држи вере у Турчину,
„У Турчина вера на колену. 45
„Па ће тебе Турчин преварити,
„Те ћеш лудо изгубити главу.“
Кад то зачу Мијат Харамбаша,
Он Комнена ни слушати неће,
Већ отидеу турску Удбину, 50
И одведе тридесет хајдука.
Комнен оста у Шари планини,
Када Мијат у Удбину дође
Баш у вече,у јације прве.
Па удари звекиром на врата, 55
Једном куца двапут покуцкује,
Као хајдук из горе зелене;
Ал' у двору нико не чујаше,
Већ то чуо Евeнди-Кадија,
На чардаку на високој кули, 60
Па силази низ бијелу кулу.
Те на авлији отвори капију,
Па кад виђе Мијат Харамбашу,
И његових тридесет хајдука,
То је њему врло мило било, 65
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље;
Па кад виђе Евeнди-Кадија,
Да му нема Комнен Барјактара,
То је њему врло мучно било. 70
Ал' се њему ино не могаше,
Већ их води у топле подруме,
Запали им тридесет свијећа,
Донесе им црвенога вина,
И доведе једну робињицу, 75
Да им служи црвенику вино.
Мало време за тим постајало,
Паде снијег по земљици црној,
Баш по Шари високој планини,
Кад се Комнен виђе на невољи, 80
Он окрете друмом широкијем,
Ходе право у турску Удбину,
Белој кули Евенди-Кадије.
Када дође пред бијелу кулу,
Баш у вече у јације прве, 85
Он удари звекиром на врата,
Једном куца двапут по куцкује,
Баш ка хајдук из горе зелене,
То у кули нико нечујаше,
Већ то чуо, Евенди-Кадија, 90
На чардаку на високој кули,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Те отвори на авлији врата;
Ша кад виђе Комнен Барјактара,
То је њему врло мило било, 95
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
Па ходоше у топле подруме.
Сад да видиш Евенди-Кадију,
Он Комнену донесе свијећу, 100
И онога црвенога вина,
Па отиде на горње чардаке.
Кад ујутру јутро освануло,
Уранио Евeнди-Кадија,
Па отиде у топле подруме, 105
Да он види Мијат Харамбашу,
И са њиме Комнен Барјактара,
И њихових тридесет хајдука.
Када дође у топле подруме,
Хајдуцима „добро јутро“ виче! 110
Они њему лепше прихватише;
„Да Бог добро драги господару!“
Тада рече Комнен Барјактаре:
„Побратиме Евeнди-Кадио!
„Дај ти мени твоје одијело, 115
„Даја идем по турској Удбини,
„Да послушам, шта говоре Турци,
„Да ли знаду гди смо на зимовник.“
Кад то зачу Евeнди-Кадија,
То Кадији мило не бијаше, 120
Ал'му друго бити немогаше,
Већ му даде своје одијело.
Узе Комнен турско одијело,
Па отиде у нову чаршију,
У чаршију у нову механу; 125
Ту затече Четобашу Муја,
И са њиме тридесет Турака,
Седе Турци мрко пију вино.
Он Турцима, турски „селам“ виче,
Турци њему лепше прихватише: 130
„Здраво да си Комнен Барјактаре!“
Вели њима Комнен Барјактаре:
„Не лудуј те Турци Јањичари!
„Не зови те, Туре Ђауриром,
„Што м' крстите кад ја крштен нисам? 135
„Јер ја нисам Комнен Барјактаре,
Већ ја јесам Евенди-Кадија.“
Тада рече Четобаша Мујо:
„Нуто нуто Комнен Барјактара!
„Како је се јунак преобуко, 140
„И на себе рухо променио.
„Да га неби, познавали Турци.“
Па поскочи од земље на ноге,
Те дохвати сабљу оковану,
Да погуби Комнен Барјактара; 145
Ал' недаде Ковачина Рамо.
„Немој Мујо весела ти мајка,
„Зар не видиш Четобапа Мујо?
„Да то није Комнен Барјактаре,
„Већ то јесте Евeнди-Кадија.“ 150
Опет вели Четобаша Мујо:
„Курво једна, Комнен Барјактаре!
„Спреми мени господску вечеру,
„На мојијех тридесет Турака,
„Ја ћу теби на вечеру доћи.“ 155
Одатле је Комнен полазио,
Право ходе у топле подруме,
Те казује Мијат-Харамбаши,
Што је њему Четобаша казо.
Мало време затим постајало, 160
Данак прође тавна ноћца дође,
Кад је било у јације прве,
Ал' ето ти Евенди-Кадије,
И са њиме Четобаша Муја,
А за њиме тридесет Турака. 165
Кад дођоше у топле подруме,
Ал' да видиш Евенди-Кадију,
Он запали још тридесет свећа,
На онијех тридесет Турака,
И донесе црвенога вина. 170
Ша забрави деветора врата,
И десету браву дубровачку,
Па отиде на бијелу кулу.
Боже мили чуда великога!
Вино пију шесдесет хајдука, 175
Међу њима три су харамбаше:
Једно јесте Мијат Харамбаша,
Друго јесте Четобаша Мујо,
А треће је Комнен Барјактаре.
У врх софре Четобаша Мујо, 180
С' десне стране Мијат Харамбаша
И до њега тридесет Хајдука,
С друге стране тридесет турака,
У зачељу Комнен Барјактаре.
Кад се рујног напојише вина, 185
Узе Мујо златан пехар вина,
Па говори Комнен Барјактару:
„Курво једна Комнен Барјактаре!
„Ни у моје ни у твоје здравље!
„Већ ономе ко заметне кавгу.“ 190
Кад Комнену златан пехар дође,
Он наздравља четобаши Мују:
„Курво једна Четобаша Мујо!
„Ни у моје ни у твоје здравље,
„Већ у моје двије пушке мале. 195
„Које ће те сада погодити.“
Па потеже двије пушке мале,
Те погоди Четобашу Муја,
Па погаси на астaлу свеће,
А Србима пословачки каже: 200
„Ко је Србин на земљу падајте!
„Нек се сами исијеку Турци.“
Од Турака нигде ниједнога,
А од Срба петнајест остало,
А петнајест допаднуло рана, 205
И са њиме Мијат Харамбаша,
Мало било задуго не било,
Док ето ти Евенди-Кадије,
Он отвори девотора врата,
И десету браву дубровачку. 210
Па кад виђе шта је и какоје,
Плећи даде, а бјежати стаде,
Ал' недаде Комнен Барјактаре,
Већ ухвати Евенди-Кадију,
Свуче њега у топле подруме, 215
Те му русу одсијече главу;
Па отиде на бијелу кулу,
Те му узе из ризнице благо,
И узе му свијетло оружје,
Па ходоше опет у планину, 220
У пећини, зиму да презиме.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
