Кириџије
Гора стријеми. Стрмених ждријела
Мирише смола чамова и смреке.
Гори, високо, у рачвама јела,
Изгара мјесец. Ни гласа ни јеке.
Пусто. Тек доли, гдје Дрина кривуда,
Под храстом сједе кириџије неке.
У Сарајево пут их води туда.
Пред њима ватра кô зора се жари,
Па црвен трепти по дружини свуда.
А котô врије, качамак се вари.
Около коњи замршених грива
Пасу, и леже пуни дењци стари
Газдинске робе. У дну стрмих њива,
Висећи попут разгрнуте мреже,
По плотовима сјен дрвета снива.
Мир. Главње букте. Широм ноћи свјеже
Кô црвен бехар искре лете, тону,
А дружба сједи. Неко скретањ реже,
Неко уморан главом на пањ клону
Па слатко хрче, док причу крамара
Слушају други: "Видите ли ону
Зидину тамо, гдје се сплела жара?
Ондје се некад међу храшћем крио
Хан каквог није било до Мостара!
Ту би у свако доба ко би хтио
Ноћиште нашô. За конак и храну
Цванцика здрава сав је трошак био.
И ја сам често ноћивô у хану.
Једном, још нејак, так ако сам знао
Усјећи остан и оплести брану,
Овдје са оцем на конак сам пао.
Ноћ. Сједе многи путници па зборе,
Причају приче. Пећ пламти, а, као
Смрт хладна, цича јауче све горе,
Прозоре тресе, врата дрма, бије,
Храстове чупа и друмове оре.
Слушамо тако. Кад виши од свије'
Спусти се уз нас Гргур, газда хана,
Стар, прешô бјеше осамдесет двије.
"И ја ћу - рече - из давног земана
Причати нешто." И узе на крило
Унуче, једро кô дренова грана,
И поче: "То је једне зиме било;
Мећава, брате, баш кô ова, љута,
Камење прска, дроби се кô гњило
С мраза и леда. Ноћ, а нигдје пута, -
Сметови сами, и курјаци вију
У чопорима из сваког кута.
Овдје, уз огањ, сједе па се грију
Путници неки. Моја сина оба
Точе им пиће, а с чибука бију
Колути дима. Загријана соба,
Али, свеједно, студен, кô да слана
По хрпту мили. Кад, у неко доба,
Халка се зачу на вратима хана.
Ја узех фењер, капију раскрили' -
Кад коњик стоји до коњица врана.
Осути сребром снијега. У свили,
У сјају злата и драгог кама,
Марко и Шарац нису љепши били!
Јави се гласом дубоким кô јама,
И витез ата у сјајном тимару
За халку свеза, па уљезе нама.
Сав бјеше као стабло у бехару!
За њим се влаче струке дуге ресе,
Па струку збаци и прислони шару.
Сједе и снијег с одјела стресе.
"Ханџија", рече, "вечеру ми дела!"
Поставих софру с чираком и с ње се
Блисташе чирак. Метнух што би јела:
Хљебац, и чимбур, овчје плећке двије,
А уз то бјеше и скорупа здјела.
Он поче јести. Прекрсти се прије.
Но кô да једе мрки горски вуче,
Каквога нигда нико виђô није
Све откад они златни вео свуче
За мртвим Марком у Урвини вила!
Сви запањени па гледамо муче
Лице јунака, перчин као свила,
Повије оне, очи које крију,
И мрке брке кô два врана крила,
Што сјајне токе достижу и крију,
И мимо токе оружје гдје горе
Алеми сами и искрама бију.
Гледамо. Моји синови га дворе.
Кад викну: "Вина! Али бакрач цио!"
Ја му донесох, и силни див горе
Пô суда попи, а што није хтио
Однесе вранцу. А вран од мејдана
Загребе ногом и испи свој дио.
Па кад ми плати за се и јарана
са три дуката, "збогом" рече свијем,
А ми сви за њим на капију хана.
"Не иди ноћас! По горама тијем,
Вукови круже", - рекосмо. Он муча,
Спремајући се засједама злијем.
Ја посвијетлих једном цјепком луча,
И видјех како у храстову грану
Пред ханом бије, кô из врела кључа,
Пара из чела незнаноме бану;
И док му с тока блиста срма сува,
И трепти сјајно оружје, он врану
На седло паде, и у доба глува
Утону у ноћ као мјесец јасни;
А ми сви у глас: "Бог нека га чува!"
Хукти. Страх бије из часова касни',
Вукова пуне стазе су и међе,
Но труни страха нема соко красни!
Не пређе дуго, чу се метак неђе,
Па други, трећи, као хабер зао,
Јекну и преста. Ми набрасмо веђе -
'Наког јунака бијаше нам жао,
Мишљасмо да је гдјегод, недалеко,
У борби с љутим звјеровима пао.
"Хајдемо сјутра", ја дружини реко',
"Не би' ли нашли траг његове смрти".
Сунце. Вријеме стишало се, меко,
Сва Дрина блиста. Негдје штекћу хрти,
Хајка се чује и грмењу горе,
А ми све иђи и једнако прти,
Гледај и тражи. Кад тамо гдје горе
Чобанске ватре, близу једне струге,
У црној локви смрзле крви скоре,
Вукова тушта искесили дуге
Зубе, а сврх њих, с једног храста гњила,
Гаврани гракћу, зову једни друге
Са новом гозбом да оснаже крила.
Гледају људи. Сви се чудом чуде,
И све завика: "Е, халал му била
Мајчина храна и хљеб родне груде!"
И, ето, то је Мутап Лазар био,
Што ће жив бити док Србина буде".
И крамар сврши. Све ћути, и цио
Караван гледа пут зидина стари',
Мисли и сања... Ноћ трепти ти'о.
Под мјесечином шушти јечам јари;
Ергела пасе; ватра пламти, грије,
И докле лака црвен лица зари,
У котлу кркља качамак и врије.