Кирија/2
(Деца обучена да Бог сачува, искрпљена по туру и коленима, у оделу прекројеном и исхабаном, сруче се у собу.)
ОТАЦ: Кажите, децо, драгичка!
ДЕЦА: Драгичка!
ОТАЦ: Путујемо, идемо на пут!
ДЕЦА: Живео!
ОТАЦ: Је л’ волите да путујете?
ДЕЦА: Волимо!
ОТАЦ: Тако. Е то је лепо од вас. А где би ти, кићо (Најмлађем), волео да путујеш, на пример?
МЛАЂИ: Ја у Земун.
ОТАЦ: Ти немаш великих претензија и то је лепо од тебе! (Старијем): А ти?
СТАРИЈИ: Ја у Врању.
ОТАЦ: Врло добро, то је и онако уз пут кад се пође у Земун. (Млађој) А ти, где би ти волела да путујеш?
МЛАЂА: Ја, тата, у Италију. Тако бих волела да путујем у Италију.
ОТАЦ: Сасвим. Италија је лепа земља, треба тамо да путујемо.
МЛАЂА: Па зар ћете ме водити?
ОТАЦ: Разуме се. ’Ајде, спремај се!
МЛАЂА (Скаче весело.): Јаој, ала је то дивно, путоваћу у Италију.
ОТАЦ (Старијој): А ти?
СТАРИЈА: Ја бих тако волела у Швајцарску.
ОТАЦ: У Швајцарску?
МЛАЂА: Она, знате, има зимски капут по зато воли да иде у Швајцарску, а ја немам па зато волим да идем у Италију.
ОТАЦ: Ићи ћемо и у Швајцарску, и у Италију, и у Земун, и у Врању. ’Ајде, ’ајде спремите се, пакујте се!
ДЕЦА: Живео! (Хоће да пођу.)
ОТАЦ: Стојте! Поведите и мајку, нек’ се и она спакује.
МАЈКА: Ама остави ти мене. Ето ти деца, па их залагуј.
ОТАЦ: Поведите мајку кад вам кажем, иначе нећемо путовати.
ДЕЦА (Опколе мајку и гурају је у другу собу.): ’Ајде, болан, немој да поквариш, ’ајде, ’ајде, ’ајде!…
ОТАЦ (Сам, шета крупним корацима.): Одиста, била би то дивна ствар кад би се човек могао тако послужити уображењем. Одем, на пример, кућевласнику и кажем му: Добар дан, газда! Дошао сам да вас замолим да уобразите да сам вам платио кирију.
МАЛИ (на вратима): Тата, могу ли ја да поведем Хектора?
ОТАЦ: Поведи, брате, дабоме да га поведеш.
МАЛИ (Повуче се.)
ОТАЦ (Наставља размишљање.): Или, одем, рецимо, господину министру…
МЛАЂА (на вратима): Татице, је л’ могу да понесем и моју лутку?
ОТАЦ: Ама понеси, разуме се, и лутку, и обруч, и све понеси, све!
МЛАЂА (Повуче се.)
ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му…
МАЈКА (на вратима): Кажи ми, човече, још једанпут, је л’ озбиљно да пакујем?
ОТАЦ: Разуме се, најозбиљније пакуј.
МАЈКА: Шта?
ОТАЦ: Све, све што имамо у кући, све!
МАЈКА: И твој зимски капут?
ОТАЦ: Он је, истина, сав исцепан, али даћемо га у Италији да се окрпи.
МАЈКА (Крсти се.)
ОТАЦ: Немој се крстити, молим те, него пакуј се! Видећеш само како се може и без пара путовати.
МАЈКА (Крстећи се повлачи се.)
ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му: Добар дан, господине министре. Дошао сам да вас замолим да уобразите да ја имам пуне године службе. И он лепо уобрази. Било би то одиста дивно! (Споља се чује ужасна дрека и ларма.) Аха, ево их, иду путници! (Наилазе жена и деца обучена за пут, носећи све што су стигла. Старија, која путује у Швајцарску, обукла зимски капут и шубару, носећи хармонику под мишком; млађа, која путује у Италију, летње одело, сламни шешир и носи лутку од крпа направљену. Млађи води за узицу неку џукелу и има трумбету у руци, старији понео кавез са птицом.) Врло добро! Врло добро! Изгледате као изистински путници који путују у Италију и Швајцарску. Дедер да заузмемо места, јер, као што видите, велика је навала, а дуг је пут, па треба да заузмемо што пре места. (То говорећи намешта крај отворена прозора столице по реду, као што су отприлике седишта у вагонима.) Тако… тако… ’Ајде, сад седајте, заузимајте места!
МАЈКА: Ама иди, човече божји, не терај бар са мном комендију.
ДЕЦА: Па зар нећемо одистински да путујемо?
ОТАЦ: Па нећемо, дабоме, кад, ето, неће мама.
ДЕЦА: ’Ајде, болан, мама!
ОТАЦ: Не квари деци вољу. Седи, седи молим те!
МАЈКА (Крстећи се седа.)
ОТАЦ (деци): Овде ти, а ти овде. Тако. Ти седи овде, а ти онде. Сместите ствари. Тај кофер метни овде да не смета, а ту кутију макни овамо… Тако. Ево ја ћу овде крај маме.
МЛАЂИ: Па је л’ то ми кобајаги?
ОТАЦ: Кобајаги, дабоме.
ДЕЦА (разочарано): Аааааа!…
ОТАЦ: Кобајаги, али ће изгледати сасвим као и одистински, видећете ви само. Е, дедер, уобразите сад сви да је воз кренуо. Свирај ти у ту трумбету.
МЛАЂИ (Свира.)
ОТАЦ: Е, ’ајд’ сад за мном, помажите, вичите као ја:
Трупа-труп
Трупа-труп
Трупа-трупа-труп…
(Деца пристају, те почну у хору певати, лупати ногама и другим предметима тако да унеколико подражавају железницу.) Стој! Свирај! (Устане. Млађи засвира.) Земун пет минута. Е, погледајте, децо, тамо. Оно што видите, то је град Земун. Земун лежи на Дунаву и гледа у Београд. Земун је град чије се становништво пре светског рата бавило прегледом пасоша, а после светскога рата, то је варош у којој станују они чиновници који не могу да нађу квартир у Београду. Свирај! Полази! (Седа. Млађи свира.)
ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…
ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Врање, пет минута. То што видите сад, то је Врање. Та је варош раније била на самој граници државној, а сад се повукла више у унутрашњост. Врање је чувена по томе што је ту Коштана Циганка пронашла Бору Станковића књижевника. (Седа.) Полази! Свирај! (Млађи свира.)
ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…
ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово је Италија. Гледајте, децо, гледајте и уживајте. То што видите, то је Италија, земља пуна знаменитости и лепота. Оно тамо, видите ли, оно је чувено језеро Лаго Мађоре, које је знаменито по томе што је папа Бонифације четрдесет други, приликом једне фудбалске утакмице, препливао то језеро на лабуду. А оно тамо, што се искривило као господин Сима судија, то је чувена кула у Пизи, која је знаменита по томе што је крива. А оно тамо, сасвим далеко, оно је знаменита
планина Квиринал, на врху које је Ромео први пут изјавио љубав Јулији. Становништво Италије је многобројно и највише се бави свирањем у мандолину и ждерањем макарона. Клима је у Италији променљива, а та променљивост зависи од барометра. Ипак је највећим делом топла клима, тако да се не носе зимски капути и непотребна су дрва за огрев, услед чега чиновници у Италији имају много мањи додатак на скупоћу. Италија је врло плодна земља и у њој рађају највише зејтин, вино, поморанџе и атентатори. Ето, то вам је све што треба да знате из географије Италије… Јесте ли, дакле, видели Италију?
ДЕЦА: Јесмо!
ОТАЦ: Воз полази. Свирај! (Седне.)
ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…
ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово што видите, то је Швајцарска, која се иначе у географији зове и Монблан. Гледајте те лепоте и дивите се и уживајте. Планина Монблан, вечито покривена снегом, чувена је једино по томе што се на њу сваке године пењу беспослени људи. Престоница Швајцарске је Берн, који је чувен по томе што у његовој зоолошкој башти има и медведа, а други град, Женева, чувена је због многих језера која никад не плаве околину, па стога у Швајцарској и не постоји министарство вода као код нас. У Швајцарској је лети зима а зими лето, и зато њу радо посећују грудоболници и војнички дезертери свију земаља. Код Швајцараца је вера и народност приватно занимање, а становништво се највише бави јодловањем и бушењем рупа у сиру који се, због тих рупа, зове швајцарски сир. Сем швајцарског сира, становништво се у Швајцарској бави још и производњом снега и глечера. Ето, то вам је све што треба да знате о географији Швајцарске. А сад, пошто смо обишли и Земун и Врању и Италију и Швајцарску, ’ајд’мо даље! Свирај! (Млађи свира.)
ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…
ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај!
СТАРИЈИ: А где смо сад, тата?
ОТАЦ: Ово је граница!
СТАРИЈИ: А шта има ту да се види?
ОТАЦ: На граници станују финанси и ту се врши преглед ствари.
МЛАЂИ: А како се то ради?
ОТАЦ: Тако. Уђе један чиновник и жандарм, па онда онај чиновник пита: јесу ли то ваши кофери? (Споља се чује куцање.)
МАЈКА (До сада је седела погружена, чудећи се поступцима свога мужа и смејући им се погдекад. Кад чује куцање, она скочи с места и оде на супротну страну, женирајући се да је ко затече у бившем положају.): Ко то сад може бити?
СТАРИЈА: Па то су ваљда финанси за преглед ствари.
ДВОЈЕ МЛАЂИХ (радосно): Нека уђу, нека уђу!
ОТАЦ: Улази!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|