Кирија/1
— Како, зар ви имате четворо деце? — изненађује се шеф, читајући службени лист који му је о себи поднео дугогодишњи нижи чиновник.
— Четворо! — одговара чиновник, снисходљиво снебивајући се.
— Шта ће вам толика деца, побогу брате?
— Шта могу, Божја воља! — слеже раменима нижи чиновник.
— Али Бог можда не зна колика је ваша плата, а ви знате, па би могли о томе да водите рачуна. Јер, кад ви са толиком платом мислите да можете имати четворо деце, онда колико деце треба да има, по вашем рачуну, начелник прве класе, а колико тек министар?
— Да ја имам већу плату, извесно бих имао мање деце! — брани се нижи чиновник.
— Ето ти сад, каква је то логика?
— Па кад чиновник има већу плату не седи по цео дан код куће; иде у кафану, иде у клубове, на трке, у позориште, путује, а тако исто и његова жена није никад код куће. А кад нема довољно
пара ни кирију да плати, седи по цео дан код куће, прилепи се уз жену па...ето!...
Г. Шеф се слатко смеје овој несумњиво јакој логици, а чиновник са четворо деце излази из канцеларије и одлази на благајну да прими своју злехуду плату, коју ће однети кући, те сести са женом да пару по пару срачунају и виде: хоће ли им достићи да саставе крај с крајем.
У простој, полупразној соби, у којој сав намештај представљају пет до шест разноразних столица и један го сто, седе они и брину бригу, док деца, која су дошла на свет Божјом вољом, у другој соби или негде у дворишту безбрижно играју и лармају.
ОТАЦ (Шета са рукама на леђима): Ето, пиши... израчунај сама. (Вади нз џепа). Ево ти канцеларијска оловка, хартмут нумера два; а ево ти и хартије. (Вади из џепа свежањ хартије и чита)... с тим да се именованоме достави ово решење у року од...
Може. Ово је г. Срета покварио. Страшно квари државну хартију, не уме да концептира, а уме да аванзује. Па ја збирам све његове покварене концепте, требаће, велим, за домаћу употребу... Пиши с ове чисте стране. Примио сам, дакле, по одбитку порезе, чистих 1342 динара плате са додатком на скупоћу. Је си ли записала?
МАЈКА (Седи за столом и по његовом диктанду записује): Јесам!
ОТАЦ: Е, то је примаше! Лепо! Сад пиши овде по страни: Отплатио сам дуг газда Сими 250 динара... запиши 250! Хлебару 360...
МАЈКА (Записује): Ух!
ОТАЦ: Како „Ух!” Шесторо уста у кући, ој! Знаш ли ти шта значи то шесторо уста?... Могу да прогутају читаву краљеву апанажу, те неће мој додатак на скупоћу. Јеси ли записала 360?
МАЈКА: Јесам!
ОТАЦ: Добро. Онда пиши 270 динара месару... па... (Досећа се) запиши 220 бакалину и... шта беше оно још... а, 240 пиљару. Јеси ли записала?
МАЈКА: Јесам!
ОТАЦ: Е, добро! Сабери све то.
МАЈКА (Сабира шапћући у себи бројеве): Колико беше деветнаест и пет?
ОТАЦ: Деветнаест и пет су двадесет и четири.
МАЈКА (Пошто је сабрала): Хиљаду триста четрдесет.
ОТАЦ: Тако је. А колико сам примио?
МАЈКА: Хиљаду триста четрдесет и два динара.
ОТАЦ: Остаје дакле два динара. Ево ти тих два динара. (Даје јој). То ти је за дрва, за одело, за обуђу, деци за књиге, за кујну и мени за дуван.
МАЈКА: А кирија?
ОТАЦ: Ово је већ пети месец како не плаћам кирију.
МАЈКА (Броји на прсте): Јесте, пети... од фебруара... За јануар смо платили. Јеси ли бар био да се извиниш газди?
ОТАЦ: Шта имам да му се извињавам. Не могу да платим, па то ти је. Уосталом, он нас је већ тужио, дао је ствар адвокату.
МАЈКА: Па сад?
ОТАЦ: Па сад... ето... шта нам Бог да! Ја из ове коже немам куд.
МАЈКА (Уздане дубоко): Баш је овај Бог неправедан. Кад хоће некога да угрува, а он га душмански угрува. Ово нити се живи нити се мре. И какав ми је то живот: ако купиш ципеле, немаш за дрва; ако купиш дрва, немаш за пијацу... А где су још болести! Вучем овај рематизам као Христос крст... Да је пусте среће, како сад настаје ферије, пошла би у бању. И то не да кажеш од беса, као друге, него од нужде, али...
ОТАЦ (Шета забринуто, па застане и хукне): Шта ћу, шта могу... ето ти та два динара, па располажи њима, иди у бању.
МАЈКА (Боно): Још се и спрдаш.
ОТАЦ: Не спрдам се, ал’... шта могу? Реци сама: шта могу? Не могу се тек с Богом борити, кад је ето и он неправедан. Неком да или добру плату или бар добар положај, на коме се, рецимо, може красти, ал мени ето, ускратио све, све... Могу тако сваких петнаест дана да украдем по једну канцеларијску писаљку, хартмут нумера два, и то ти је све. А где је оно: дај две хиљаде динара, па да нестане овај акт; дај пет хиљада динара, па да поједем оферат твога конкурента; дај десет хиљада динара, па да фалсификујем датум на овом саслушању. Ал’ ето, није ми суђено да добијем: такав положај. Дође ми да мислим да је Усуд приликом мог рођења стао више мене, спустио ми руку на раме и рекао: „Ти ћеш имати дугачке прсте али ти ја нећу дати прилике да их употребиш!” Ето, дође ми Бога ми да тако мислим.
МАЈКА (Иде за својим мислима): Ја се само питам: како ћу дочекати зиму са овим реуматизмом?
ОТАЦ: А ја се опет питам: како ћемо дочекати зиму без дрва? Тек за тих два динара, што нам претичу од плате месечно...
МАЈКА: Ти да си неки човек.
ОТАЦ: Како неки човек?
МАЈКА: Па тако... има људи и са мањом платом па им жене иду у бању, а ти...
ОТАЦ: Има људи и са мање плате, али и са мање деце.
МАЈКА: Нећеш ваљда рећи да сам ја крива што имамо толико деце?
ОТАЦ: Па добро, пристајем да примим на себе ту кривицу, али... није реч о томе. Најзад, деца су ту и с њима се мора рачунати.
МАЈКА: Па мора, дабоме, ал’ треба ваљда рачунати и с оним који је изродио ту децу. Да нисам толику децу изродила, ја бих извесно сачувала своје здравље.
ОТАЦ: Знаш ли ти како се најлакше можеш излечити, а да те ни десет пара не кошта?
МАЈКА: Не знам.
ОТАЦ: Уобрази се да си била у бањи и уобрази да ти је бања помогла.
МАЈКА: Таман!
ОТАЦ: Ама како: „таман!” Може ти то још како да помогне! Нема те жене која није кадра уобразити да је болесна, е, па онда, зашто не би уобразила и да је оздравила! А веруј, Бога ми, уображење је једна врло лепа ствар. Ја који пут тако, кад сам сам у соби, уобразим да сам министар па се разобадам; те г. Срету писара отпустим из државне службе, те господина председника ставим у пензију, те секретара преместим у Дебар и рашчистим све редом око себе тако, да нико не остане у служби, сем мене и Теофила пандура. Па онда, мало ми је то, него нашем касапину издам концесију да сече државну шуму под условом, да ми годину дана даје бесплатно по две киле меса дневно; па нашем кројачу издам концесију за грађење дуплог колосека од Београда до Сушака под условом, да целој мојој фамилији скроји по један пар одела с тим, да мени направи два пара панталона, јер ми се брзо излижу с оне стране; а пиљару дам монопол на искључиво право штампања школских уџбеника с тим: да ме годину дана снабдева бесплатно намирницама. И тако редом, раздам концесије под много јевтинијим условима но што их прави министри издају... И, ето ти, задовољни они, задовољан ја.
МАЈКА: Ех, кад би то тако могло!
ОТАЦ: Ама може, кад ти кажем. Уобрази, уобрази, па ћеш видети. Зар мало има жена које уобразе да су лепе па — ако им то нико и не признаје, оне верују и задовољне су са собом. Зар мало људи има који уобразе да су паметни па — ако им то нико и не признаје, они верују и задовољни су са собом. Уобрази, кажем ти, уобрази да си била у бањи, па ћеш видети како ће ти то помоћи.
МАЈКА: Иди, Бога ти, не умем ја то!
ОТАЦ: Не умеш? Ако баш не умеш, ево, ја ћу ти помоћи. ’Ајде, пакуј се.!
МАЈКА: Какво те паковање спопало?
ОТАЦ: Пакуј се кад ти кажем.
МАЈКА: За пут?
ОТАЦ: За пут, дабоме, у бању.
МАЈКА: Иди, човече божји, теби је још до спрдње.
ОТАЦ: Није, веруј да није. Видећеш ти да је уображење најјефтинија путна карта; видећеш ти да је уображење најугоднији вагон-ли; видећеш ти да је уображење и најбоља и најлековитија бања на свету. Молим те, немој оклевати, него се пакуј.
МАЈКА: Ама је л’ шале ради? Ако је то, није ми до шале.
ОТАЦ: Није шале ради, него путујемо одиста. Иди зови и децу нека се и она спреме и њих ћемо повести. (Оде вратима са стране и дозива). Босиљка, Сојка, Мишо, Перо, овамо, овамо брже! Ама одите кад вам кажем!
|