Капљице

Владимир Васић

Капљице Писац: Владимир Васић

Капљице

1

Не би сунце никад село,

Довека би оно сјало,

Само лице да ти бело

Није, душо, угледало;

Ал' кад горе извије се,

Па кад почне свет да грије,

Угледа те, сакрије се,

Јер од тебе лепше није.

2

То би небо ведро било,

Не би никад помрчало,

Само овде на земљици

Да те није угледало.

Ал' тешко му што ти чело

Још од њега ведрије је,

Па за то се 'нако мршти

И по себи облак сеје.

3

Око тебе што облеће,

Што се нија тамо-амо,

Што врх тебе некад трепти,

То је лахор, душо, само.

А што ли је, питаш, душо,

— Да се тебе намирише,

Кад по свету буде пош'о,

Да са тобом само дише.

4

А зар мислиш да је бисер,

Што се по дну мора крије,

Та зрнцета што су сузе,

А то бисер, душо, није.

Горских вила то су сузе,

Па их у дно морско крију, —

Јер од њих си свију лепша,

Стога виле сузе лију.

5

Кад би ти се низ то лице

Врела суза скотрљала,

И када би нешто, злато,

На земљицу меку пала;

То би онда она земља,

Суза твоја где је пала,

Лепим струком од бисера

Непрестано урађала.

6

Ал' би нешто лепо било

Кад би покрај румен-ђула,

Или покрај другог цвећа,

Тихо, душо, уздахнула!

Јер тај уздах, уздах мали,

Мило цвеће сисало би,

Те отале све довека

Дахом твојим дисало би.

7

Није, душо, оно сунце

Што се небом 'нако креће,

Већ по плавом оном своду

Сенка твоја то се шеће.

Немој мислит' за те звезде

Што се небом дивно роје

Да их други неко пали, —

Та пале их очи твоје.

8

Са уста осмех, у њему зору,

У лицу сунце што земљу сја,

На грудма крина бијела два

Наш'о сам, душо, нашао ја.

У ведром челу, плаветном небу,

Звезде у оку ватреном твом,

У срцу љубав, пољупце вреле,

И живот прави животу мом.

9

Да је лепо, велиш, видет

Кад у море сунце гледа,

Или када свако вече

За ту гору оно седа.

То је лепо, ал' лепше је

Кад из ока те зрачице

Гасити их почне санак,

Па нх скрију трепавице!

10

Ој, капљицо ситна моја

С врела срца узабрата,

Грејало те сунце јарко

Из очију мога злата.

Стапало те око њено,

У поток се преливала,

Те се тобом злато моје

Свако јутро умивала.

У Лозници, 1861

Напомена

Објављено у књизи Песме, стр. 102-106

Извори

• Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 31-35.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.