Кандило
| Кандило Писац: Слободан Радошевић |
Кандило
Много си ми пута седела у мраку
У кућици нашој,скрхана од јада,
Чувајућ штедљиво капку „гаса“ сваку,
Да има кад дођем из великог града.
К’о да гледам ватру у вечерње сате
Што весело шара кутке мале собе,
Злокобне те мисли целе ноћи прате,
И намах завапиш:„Отвори се гробе!“
Најзад,ево,Мајко,нема тебе давно,
Нити руке твоје лампу да запали;
У кући и раки к’о пак’о је тавно,
Крај шпорета хладног плаче отац стари.
Светлуца кандило кад ноћ пуста падне,
И кад село безгласно обавију таме:
Да обасја сени твоје душе јадне
У понору вечном,беспомоћне,саме...
Извори
[уреди]- Аутор:Слободан Радошевић , Sub specie aeternitatis, Београд: Чигоја Штампа, 1995.