5
Како је чинио, онако је и прошао
Војску купи од Пазара Мујо,
Војску купи — иде на Котаре,
Poбље роби и сијече главе:
Посијече бана Задранина,
И јаднога од Котара Јанка,
И Јанково све осам синова,
И зароби осам невјестица
И Јанкову ојађелу љубу,
И Марицу лијепу ђевојку;
Па с' отоле Турчин подигнуо.
Ал' да видиш Јанкову љубовцу,
Сакрила се мосту за ћуприју
Докле 'но су пролазили Турци,
Па се врати назад у Котаре
На њезину пребијелу кулу;
Ал' јој бјеше пуста опаљена!
Па је кулу нешто поправила,
А носаше чедо под појасом:
Док бријеме на бријеме дође,
Малено је чедо породила,
Мало чедо, ал' је мушка глава,
Крстила га Јанкова љубовца
И дивно му име нађенула,
Дивно име: Јанковић Ненаде;
Ранила га медом и шећером.
Виши Ненад од двије године
Него други од седам година;
Већи Ненад од седам година,
Него други од петн'ес' година.
Кад му бјеше петнаест година
Сјетио се коња и оружја:
Припасује свијетло оружје,
Па се ђогу баца у рамена
И отиђе низ пјане механе
Са сердарим' пити 'ладно вино.
Вино пио седам осам дана,
А о свачем говорили људи,
Понајвише о добру јунаштву:
Ко је више посјекао глава,
Ко ли више добио мегдана.
Го'ри нешто Јанковић Ненаде;
Ал' говоре котарски сердари:
„Мучи, дјете Јанковић Ненаде!
Него тражи мила баба свога,
Баба свога и осам ти брата,
И до осам својих милих снаја
И Марицу сестру од матере,
Што јој Турци љубе лишце б'jело.“
Мучи Ненад, ништа не говори,
Но поскочи на ноге лагане,
И окрочи добра коња свога,
Па ево га двору бијеломе
И срдито мајци проговара:
„О, старице, моја мила мајко!
Ко погуби мила баба мога,
Баба мога и осам ми брата?
Ко зароби осам мојих снаја?
Ко зароби Марицу сестрицу?“
Плачући му мајка казиваше,
Све му каза што је и како је.
Кад то чуо Јанковић Ненаде,
Извадио из торбе буклију
И напи се жежене ракије,
Па старици мајци бесједио:
„О старице, мила моја мајко!
Идем труран мало починути,
А кад први п'јевци запјевају,
Пробуди ме, ако Бога зналеш,
Да осветим мила баба свога.
Баба свога и осам ми брата,
И милијех својих осам снаја
И Марицу милену сестрицу.“
То изрече, оде у душеке.
Спава Ненад три четири сата;
А кад п'jeвци тице запјеваше,
Пробуди га остарјела мајка.
Скочи Ненад на ноге лагане,
Умио се и Богу молио,
Па оправи себе и ђогина,
Ђогину се баци у рамена,
Па он рече: „Остај збогoм, мајко!“
Она њему: „Ајде збогoм, синко!“
Оде Ненад гором пјевајући,
Оста јадна мајка кукајући.
Језди јунак Јанковић Ненаде,
Језди јунак преко равна поља,
Као зв'језда преко ведра неба,
Доклен ладну воду наодио
И на води осам бјеланица,
Ђе бијеле платна бијелога;
Па им 'вако Ненад бесједио:
„Бог на помоћ, осам бјеланица!“
А оне му боље прифатиле:
„Да си здраво, незнана делијо!“
Опет Ненад 'вако бесједио:
„Бога вама осам бјеланица!
Дајте мени мало воде ладне,
Да напојим себе и ђогина.“
Проговара осам бјеланица:
„Бога нама, незнана делијо!
Ова вода није добра ође
За уморна коња и јунака,
Него пођи мало наприједа,
Па ћеш наћи другу воду ладну,
А на води Марицу ђевојку,
Ђе бијели платна бијелога,
Па заишти у ње воде ладне
И напоји себе и ђогина.“
Кад то зачу Јанковић Ненаде,
Метну руку у џеп од доламе,
Па извади до осам дуката,
Те дарова осам бјеланица
И 'вако им био бесједио:
„На то вама, осам бјеланица,
Да купите за платно сапуна,
Да вас не би була укорила
Колико сте сарчиле сапуна.“
Отоле се Ненад подигнуо.
Мало вр'јеме за тим постајало,
Доклен нађе другу воду ладну,
А на води Марицу ђевојку,
Ђе бијели платна бијелога,
„Бог на помоћ' па јој називаше;
Ђевојка му боље прифатила:
„Здраво био, незнана делијо!"
Опет вели Јанковић Ненаде:
„Бога теби, лијепа ђевојко,
Дај ти мени мало воде ладне,
Да напојим себе и ђогина.“
Кад то чула Марица ђевојка,
Подавила скуте и рукавце,
Па Ненаду воде заитила;
А када се ненад напојио.
Напојио себе и ђогина,
Ђевојку је Богом сестримио:
„Богом сестро, лијепа ђевојко!
Кажи право, тако била здраво,
Ђе су двори од Пазара Муја,
Је ли Мујо на бијелој кули,
И је ли се јунак оженио,
И има ли од срца порода?“
Проговара Марица ђевојка:
„Кад ме питаш, незнана делијо,
Кад ме питаш, да ти право кажем
Ђе су двори од Пазара Муја,
Је ли Мујо на бијелој кули,
И је ли се јунак оженио,
И има ли од срца порода -
Она кула, што је понајвиша,
Око куле велика авлија,
Сва је, пуста, главам' окићена:
Једна глава мила баба мога,
Мила баба и осам ми брата, —
Оно ј' кула од Пазара Муја:
И он није на бијелој кули,
Но је пош'о доље низ механе,
Да с Турцима пије 'ладно вино;
И јесте се оженио Мујо,
И он има два близанца сина“.
Кад то чуо Јанковић Ненаде,
Метну руку у џеп од доламе
И извади два цекина жута,
Па дарова Марицу ђевојку:
„На то теби, лијепа ђевојко,
Да ти купиш за платно сапуна,
Да те не би була укорила
Колико си сарчила сапуна.“
Отоле се Ненад подигнуо,
Ево ти га право у Пазаре
На бијелу Мујагову кулу,
Ту наоди булу Мујагову
Ђе му шика два близанца сина.
Ал' да видиш Јанковић-Ненада —
Узимље јој два близанца сина,
Па и' коље као јањад малу,
Па по кули покупио благо:
Заробио булу Мујагову,
Па отиде низ пјане механе,
По механам пије ладно вино,
А нагони булу Мујагову,
Да са њиме пије ладно вино.
То се чудо на далеко чуло,
То зачули од Пазара Турци,
Па говоре од Пазара Мују:
„Pђо једна од Пазара Мујо!
Ти ли пијеш по Пазару вино,
А не знадеш у з'о час попио —
Дође теби Јанковић Ненаде,
Дође теби на бијелу кулу
И закла ти два близанца сина,
Па по кули покупио благо,
И још ти је булу заробио,
Ш њоме пије у механи вино.“
Кад то чуо од Пазара Мујо,
Он поскочи на ноге лагане,
Па окрочи суру бедевију,
Ево ти га до пјане механе,
Ђе 'но сједи Јанковић Ненаде.
А завика иза свега гласа:
„Курво једна, Јанковић-Ненаде!
Чије ли си поклао синове?!
Чије ли си покупио благо?!
Чију ли си заробио љубу?!
Но, Ненаде, ако жена н'јеси,
Изиђи ми на мејдан јуначки!"
Кад то чуо дијете Ненаде,
Овако му ријеч бесједио:
„Бре не вичи, од Пазара Мујо,
Но се прођи кавге и мегдана,
Па одјаши, да пијемо вина.“
Срдито му Мујо проговара:
„Курво једна, Јанковић-Ненаде!
Изађи ми на мегдан јуначки,
Да ти влашку oсијечем главу."
Кад то чуо Јанковић Ненаде
У јунаку срце заиграло,
Па поскочи на ноге лагане
И окрочи својега ђогина,
Па изађе Мују у сретање,
Удрише се сабљам окованим.
Ма да видиш, мили побратиме,
Није Ненад два пут' замануо,
А са Муја нестануло главе.
То зачуо Осман од Пазара,
Па окрочи помамна вранчића,
Ево ти га пред пјану механу,
А завика иза свега гласа:
„Каурине, Јанковић-Ненаде!
Изађи ми на мегдан јуначки,
Да ти влашку осијечем главу,
„Да осветим мила брата мога,
Мила брата од Пазара Муја
И његова два близанца сина.“
Кад то чуо Јанковић Ненаде,
У јунаку срце заиграло,
Па ошину својега ђorина
И Осману оде у сретање
Обје им се сабље саломишe.
Један другом ране не зададе
Па окршке у траву бацише:
Добре своје коње одсједоше,
Ватише се за грла бијела,
Носише се тамо и овамо,
Носише се љетни дан до подне;
Из Османа б'јеле пјене скачу.
Из Ненада б'јеле и крваве
(Појачи се Турчин налазаше. —
Турчину је тридесет година,
Ненад нема пунијех шеснаес').
Проговара Јанковић Ненаде:
„Чујеш мене, було Мујагова!
Ја л' помози мени, ја л' Турчину.
Ако млада поможеш Осману,
Ти ћеш вазда бити пријекорна,
Да си самном у механи била
И да сам ти обљубио лице:
Да поможеш Јанковић-Ненаду,
Не ћеш бити никад пријекорна,
Водићу те самном у Котаре,
Пазићу те као своју мајку.“
Кад то чула љуба Мујагова,
Оваку му ријеч бесједила:
„Болан био, Јанковић-Ненаде,
Изу ти се са ноге штивала.“
Кад то чуо Јанковић-Ненаде,
Сјетио се шта му була каза,
Па из чизме извадио ножа
И Османа у срце удрио,
Ни жива га земља не дочека;
Па узимље двије турске главе,
Па их меће у коњску зобницу.
Отоле се јунак подигнуо,
Собом води булу Мујагову.
Кад је дош'о на воду студену,
Ђе 'но бјеше Марица ђевојка,
Божју јој је помоћ називао:
„Божја помоћ, лијепа ђевојко!
Ајде, секо, дома да идемо.
Ево теби буле Мујагове;
До сад ти је за госпође била,
А од сад ће, секо, за робиње.“
Кад то чула Марица ђевојка,
Љуби брату руке и кољена.
Отолен се они подигоше.
Проговара Марица ђевојка:
„Мили брате, Јанковић-Ненаде!
Ти прифати осам својих снаја,
Па их води собом у Котаре,
Те им купи хиљаду оваца,
Нек чувају пребијеле овце.“
У ријечи у којој су били,
На другу су воду долазили.
Ђе 'но бјеху осам бјеланица,
Па им Ненад ријеч бесједио:
„Ајте, снаје, дома да идемо,
Да идемо у Котаре равне, —
Доста вам је була додијала,
Доста сте јој биле за робиње.“
Отолен се Ненад подигнуо
И окрену право у Котаре
Са својијех осам невјестица
И с Марицом, миљеном сестрицом,
И с Туркињом, булом Мујаговом.
Здраво дође у равне Котаре,
А на своју пребијелу кулу.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
