Кад млидијах умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жутo доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет' нећу!

Глава клону, лице потамнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо у грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извиру, —
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Тедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама ...

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља' —
У траљама отац вас оставља.