Кад каури Скадар поробише
Кад каури Скадар поробише,
Заробише агу Хасан агу
И кадуну Хасанагиницу,
До два сина — двије челебије,
Двије кћери, обје под прстеном. 5
Кад су били уз поље широко,
Молио се ага Хасан ага,
Молио се бану каурину:
„Знаш ли, јадан, бане каурине!
Мој те бабо са војске дониио, 10
А моја те отхранила мајка,
Једнаке нам хаљине резала,
А заједно колаче кухала
И једнаке ложнице стерала,
Да јој сину будеш у јардуму, 15
А сад си јој врло захвалио,
Па јој сина водиш у кауре."
Кад то чуо бане каурине,
Уз образ му силле ударио!
Два му здрава зуба извадио. 20
Он поврати агу Хасан агу,
И кадуну Хасанагиницу,
До два сина, двије челебије,
А и младу Ајку под прстеном,
Само не хтје Мејре љепотице. 25
Молио се ага Хасан ага:
„Врати мени Мејрушу дјевојку."
Нешће њему повратити Мејре,
Већ одведе у земљу каурску.
Није прошла ни година дана, 30
Роди чедо госпођа Мејруша.
А кад данак освану недјеља,
Бане се је с мајком затворио,
Својој мајци тихо говорио:
„А, бога ти, моја стара мајко! 35
Води Мејру у бијелу цркву,
Па прекрсти са златнијем крстом,
Како Мејру таико чедо њено."
Они мисле да Мејра не чује.
Ал то Мејра покрај врата слуша. 40
Кад то чула љепотица Мејра,
Она цикну баш ко љута гуја:
„Ах, пенезу, мој сићани везу,
Мој мектебу, мој голем чемеру,
Доста ли сам у те уходила, 45
И лијепи’ хатми учинила —
Сад ћу дати вјеру за невјеру«.
И бан бјеше, али мерхаметли,
Па он не хтје присилити Мејре.
Кад освану друга недјељица, 50
Опет бане мајци говорио:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко,
Води Мејру у ту нашу цркву,
Прекрсти је са златнијем крстом,
Како Мејру, тако чедо њено." 55
Опет мисли да Мејра не слуша,
Али Мејра покрај врата стоји.
То се њојзи веће додијало!
Она пише листак књиге танке
И у њојзи двије до три р’јечи, 60
Па је шаље баиби Хасан аги.
Ово му је у књизи писала:
„Ах, мој бабо, ага Хасан ага!
Ил не чујеш, ил не хајеш за ме?
Или си се насрдио на ме, 65
Па ме нећеш одавде водити.
Ти начини лађу Орахову
И покупај много трговање,
А највише ведрих огледала,
Што је амо дјевојкама драго, 70
Па ти дођи уз море трговац:
Не дај ником робе износити,
Већ ко хоће робу куповати
Нек силази у ту шајку лађу,
И купује робу сваикојаку." 75
У доба је књига долазила,
Када ага за вечером бјеше,
Књигу учи, а књизи говори:
„Ах, Мејрушо, драга кћери моја!
И ја чујем и ја хајем за те, 80
И нисам се расрдио на те,
Ал те нисам мого избавити!"
Кад је ага књигу разабрао,
Тад је ага једва дочекао
И скочио на ноге лагане. 85
До акшама лађу начинио,
До јације робу сакупио,
До сабаха низ море отишо.
Када свану и сунце ограну,
До каурске земље долазио. 90
Глас до гласа, хабер до хабера —
Пуче хабер по каурској земљи,
Да је дошо уз море трговац
И донио трга свакојака.
Кад то чула госпођа Мејруша, 95
Молила се бану каурину:
„Ах, чујеш ли, бане каурине!
Ја како сам овдје доведена,
Још ја нисам никуд исходила.
Дај ми изун бане господаре, 100
Да ја идем у нове хамаме,
Да хамаме ја сеир учиним,
Да понесем пренејако чедо
И поведем заовицу Анђу."
Њојзи вели бане каурине: 105
„Давно сам ти Мејро говорио,
Чини, душо, што је теби драго."
То Мејруша једва дочекала,
Облачи се што год љепше море,
На се меће што год више море, 110
Па припаса девет ћемерова,
Све их девет сипа дукатима,
Како себи, тако чеду своме,
Како чеду, тако заовици
И одоше у нове хамаме. 115
Кад хамаме сеир учинише,
Говорила љепотица Мејра:
„Чујеш ли ме заовице Анђо,
Да идемо мору на обалу,
Скоро дошо уз море трговац, 120
Донио је трга свакојака,
Хајд'мо, Анђо, што год куповати!"
И одоше мору на обалу.
Проговара љепотица Мејра:
„Ах, бога ти, са мора трговче! 125
Понес’ амо трга свакојака."
Проговара са мора трговац:
„Ах, чујеш ме, лијепа госпођо!
Ја не дадем робе износити,
Већ ко хоће робу куповати, 130
Нек улази у ту шајку лађу
И купује што је њему драго."
Превари се Анђа заовица,
Тјешила је љепотица Мејра:
„Муч, не плачи, заовице Анђо. 135
Муч, не плачи, болиће те глава,
Нећеш бити у двору робиња,
Већ ћеш бдти у двору госпођа,
Ко штоно сам ја у вашем била."
Утјеши се заовица Анђа, 140
Расплака се то нејако чедо.
Тјешила га љепотица Мејра,
Никако га утјешит не море.
Тјешила га заовица Анђа,
Никако га утјешит не могла. 145
Тјешио га ага Хасан ага,
Никако га утјешит не мого.
Говорио ага Хасан ага:
„Ах, Мејрушо, мила кћери моја!
Баци чедо у то сиње море, 150
Од зла оца не ваљају дјеца,
Од зла рода — нек нема порода!"
Говорила љепотица Мејра:
„Ах, мој бабо, ага Хасан ага,
Нећу чедо у море бацити, 155
Од зла оца, ал' од мога срца."
Своје златне скуте одрезала,
Па нејако чедо увијала:
Утјеши се пренејако чедо.
Кад су дошли двору Хасан аге, 160
Шенлук чини ага Хасан ага,
Што је кћерку из каиура дов’о.
Мало вр’јеме за тим потрајало,
Још не прођи ни петнаест дана,
Излазила танана робиња, 165
Исходила пред бијеле дворе,
Износила чедо у нарамку,
Док наиђе незнан серхатлија,
Па он пита Кумрију робињу:
„Робињице, по богу сестрице, 170
Чије ти је чедо у нарамку?
А чији су пребијели двори?"
Говорила Кумрија робиња:
„Ах, бога ми, не знан серхатлијо,
Ово двори аге Хасан аге, 175
Ово чедо госпође Мејруше,
Што је скоро из каура дошла."
Кад то чуо незнани делија,
Он се хвати руком у џепове,
Па извади од злата јабуку 180
И даје је чеду у нарамку,
Па говори незнан серхатлија:
„Кумријице, по богу сестрице,
Носи чедо у бијеле дворе!"
И отиђе Кумрија робиња 185
И однесе чедо у нарамку.
Кад то виђе лијепа Мејруша,
Цикну она као љута гуја:
„Ах, Кумријо, ујела те змија,
Од које се лако не пребоља! 190
Откле чеду од злата јабука?
Овом се је оно забављало,
Кад је било у каурској земиљи!"
Све јој каже Кумрија робиња,
Све јој каже што је д како је. 195
Мејра моли бабу Хасан агу:
„Ах, мој бабо, ага Хасан ага,
Ево дошо бане каурине,
Да зовемо бана на вечеру!"
Њојзи вели ага Хасан ага: 200
„Бог т’ убио, драга кћери моја,
Што ће теби бане на вечери?"
Њему вели љепотица Мејра:
„Ах, мој бабо, ага Хасан ага,
Како сунце за мјесецом иде, 205
Тако бане за својијем чедом."
Говори јој бабо Хасан ага:
„Чини, Мејро, што је теби драго!"
Она сврати бана на вечеру:
Што је слано — све поамберено, 210
Што је слатко — све зашећерено,
Вечераше и кахву попише.
Тад се моли бане каурине,
Он се моли аги Хасан аги:
„Ах, мој бабо, ага Хасан ага, 215
Хоћеш ли ми Мејру поклонити,
А ја ћу се јунак потурчити,
Па ћу ићи свом бијелу двору,
Све ћу продат своје достојање,
Онда ћу се овдје населити?" 220
Тад му ага кћерку поклонио
И он се је јунак потурчио,
Па он оде свом бијелу двору,
Све је продо своје достојање
И много је благо покупио, 225
Па он дође двору Хасан аге,
И он се је јунак оженио.
Лијеп пород с Мејром изродио:
Девет сина и десету кћерку,
Нек не жели зета за живота. 230
Не знам више, родииле нам вишње
И у пољу ситне грохотуље.
