КАД САМ ЖЕДАН БИО...
Љута жеђа морила ме, зоро,
И још мало свиснути би мор'о!
Нисам знао, куд ми ваља ићи,
Де ћу л', тужан, на врело наићи.
Нити хтедо... ал' не мрка вина,
Већ пољупца с уста од рубина.
И допусти мени, бело лане,
Да ми душа на изворак пане,
На изворак замедљани, селе,
Ког обале два листића деле,
Медан извор — уста, чедо моје,
Два листића — ђул-уснице твоје.
Жедна душа да сретна је била!
Али кад се с извора напила,
Занела се, тешко задрхтала,
На црне је очи твоје пала,
Те од душе у тој црној стаји
Постадоше очију ти сјаји.
Али дивна она рајевина
Што ми душа с уста од рубина,
Што ми душа са извора пила
У пехар се — у срдашце слила;
У срцу ми рајевина врије,
Срце мора песме да ти вије.
Може бити, душо моја мила,
И срцу ће да нарасте крила;
И срце ће теби да полети,
Песме своје све собом понети,
Ал' нек иде! нек пева! нек тужи!
Кад је тица: нек се с ружом дружи!
