КАДА ЗМИЈА...
Када змија гадне лажи
Жути језик на ме плази,
Да отрује моју груд:
Чини ми се, сестро зоре,
Да ти слатке чујем зборе
И љубавни нежни гук.
Кад ме тешки боли тлаче
А млађано срце плаче
С мученичка удеса:
Тебе видим, као вилу
Долазит на златном крилу
Са седмери небеса.
Кад затиште тешке ране
А смрзават крв се стане
У срдашцу гоњеном:
Као света нека сени
Ти се јавиш, душо, мени
С твојим вечним осмејом.
И нестане туге црне,
У висине душа прне,
Да потражи седми рај;
А на усти моји бледи
Заковано ћути, седи
Зачуђени уздисај.
Ти часове моје сладиш,
Ти санове брзе златиш
Твом драгану гоњеном;
Ти ме чуваш, душо мила,
Од страшнога од лудила
С твојим лепим споменом.
Но баш с ове успомене,
Што свакуда прати мене,
Баш са ње сам несрећан:
Е ја би већ, данче мио,
Давно вечне снове снио,
Да се тебе не сећам!
