Историја византијског царства (Ш. Дил) 6

←5. глава

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА Писац: Шарл Дил

7. глава→

ГЛАВА VI.
Век Комнина (1081-1204 г.)

Владаоци из династије Комнина

Као Капетовићи у Француској, Комнини су били знатна феудална породица и њихово ступање на престо изгледало је да означава победу високог војничког племства. Као Капетовићи, и Комнини су умели да успоставе пољуљану монархиску власт, да окрепе царство исцрпено тридесетогодишњом анархијом и, упркос огромним тешкоћама, да му пруже још један век сјаја и славе. Времена су, свакако, била веома озбиљна, положај сувише опасан, да би Комнини могли да поврате Византији сав њен некадашњи углед и благостање. Турци су били у Иконију и ту остадоше; на Балканском Полуострву, са подршком све силније Угарске, словенски народи су били образовали скоро независне државе; са Запада, најзад, појављивале су се узнемирујуће опасности као исход величанствених и временски неумесних завојевачких тежњи Византије, политичких смерова искрслих за време крсташких ратова и похлепних економских жудњи Млетака. Али и поред тога Комнини су пружили царству последњи зрак сјаја, и, за време невоља у следећим вековима, народи су се често сећали века Комнина као блиставог и срећног доба.

Пореклом из велике племићке и војничке породице, цареви из династије Комнина су били пре свега војници. Али они су били још нешто више. Алексије I, оснивач династије (1081-1118), био је уман човек, уједно пун лукавства и чврстине; велики војсковођа, вешт дипломата, одличан администратор, он се појавио за време кризе у којој се налазила монархија као неопходна личност. Он је умео, заиста, исто тако добро да задржи непријатеље споља као и да поврати у земљи ред и снагу. Јован, његов син и наследник (1118-1142 г.), био је такође одличан владалац. Строго одгојен, озбиљног начина живота, непријатељ раскоши и уживања, благе и племените нарави, разборите памети, он је заслужио својом високом моралном личношћу надимак Калојован ("Јован одлични"). Веома храбар, жељан војничке славе, он је био потпуно свестан свога владарског позива и поставио је веома високо свој политички идеал. Његов је отац бранио границе; он је сневао да их прошири, да поново освоји изгубљене области, да поврати монархији стари сјај. Манојло (1143-1180 г.), син Јованов, био је најпривлачнији од свих Комнина. Паметан, љубазан, племенит, он је био у исти мах и византиски василеус, учен, образован, чак и богослов, и витез са Запада. Необично храбар, он је више него икоји други византиски владалац имао наклоности према западним обичајима, и Латини, којима је био у многоме сличан, дивили су му се више него ма ком другом цару. Веома одан раскоши и уживањима, он је испунио XII век блеском својих пустоловина. Велики политичар такође и врло славољубив, он је на целу Европу свога доба проширио своје често претеране и неостварљиве освајачке намере. Али иако је монархију, услед одвећ великог напора који је од ње захтевао, исцрпео и довео до пропасти, он ипак остаје, захваљујући величанственом замаху својих тежњи и своме истрајном напору да их оствари, последњи можда од великих владалаца који су седели на царском престолу. Андроник најзад (1183 -1185 г.), последњи и најчудноватнији од Комнина, сјединио је најдивније дарове политичке мудрости и војничке храбрости, најређе особине отмености и чари са склоношћу према сплеткарењу и пустоловинама, са отсуством савесности и моралног чувства, са често грозном свирепошћу, што га све чини, укупно узев, изразитим претставником византиског света. Пошто је испунио XII век својим бучним љубавним пустоловинама и својим саблазним животом, он је навео своје савременике на помисао, када се попео на престо, да би својим високим особинама "могао бити раван највећима". Он је могао бити спасилац и препородилац царства, а међутим је само убрзао његову пропаст. На непуних двадесет година после њега - двадесет година расула - Цариград су заузели Латини (1204 г.), а царство које су обновили Комнини распало се у парампарчад.

Спољна политика Комнина (1081-1180 г.)

Балканска политика. - Крајем XI века царска власт на Балканском Полуострву била је веома пољуљана. Незадовољна словенска вазална племена почела су да се отцепљују од Византије. Хрватска је још од 1076 г. сачињавала независну краљевину; Србија, која се поново побунила 1071 г., тешка срца је примила грчку врховну власт; Бугарска је потпала под Печенеге, док је Македонија једва подносила византиски јарам. У Тракији се појавила узнемирујућа верска опрека: богомилска јерес, која је од X века узела огромне размере у једној земљи потпуно настањеној павликијанима, пружала је, као увек у Византији, племенским нетрпељивостима средства да се испоље. Али је нарочито, с ону страну Дунава, напредна Угарска све више тежила да игра улогу и да заузме, на штету царства, његово место у балканским пословима.

1084 г. трачки Јеретици се побунише и позваше у помоћ Печенеге. У два маха (1086 г. и 1088 г.) варварске хорде потукоше грчку војску и Византија би принуђена да затражи мир (1089 г.). Али се Печенези ускоро повратише. Овога пута их Алексије I Комнин крваво порази на падинама, Левунија (1091 г.), и то тако потпуно да су се за читав нараштај могли сматрани уништеним. Они се, међутим, појавише још и 1121 г. Јован Комнин их потуче (1122 г.), и отада Печенези ишчезавају са историске позорнице. Али дуго времена Византинци су их се сећали и свечано прослављали годишњицу њиховог пораза.

То је био догађај од споредне важности. Србија је уливала више неспокојства. Константин Бодин је био завладао Дукљом, Босном, Рашком, и основао једнородну државу са којом Алексије Комнин није могао да изиђе на крај (1091-1094 г.). Срећом по Византинце, млада краљевина се убрзо распаде у расулу. Јован Комнин искористи то поново ставивши под грчку врховну власт један део земље; али је Рашка и даље остала самостална: она је била жижа народног отпора и исходиште обнове. Најзад, да би зауставила надирање Угарске, која се пружала у суседству Хрватске, Босне, Далмације, и утицала на прилике у Србији, царева политика се трудила да у њој постави, сходно освештаним обичајима своје дипломатије, владара који би јој био одан.

На средини између немачког и византиског царства, Угарска је била важан чинилац на европском попришту. Цариградски владаоци су настојали да се њоме послуже у своју корист. Јован Комнин се умеша у угарске распре да би потпомогао Белу Слепога, сина свргнутог краља Коломана, и ма да није успео да га поврати на престо, ипак је осигурао себи миром од 1126 г. драгоцени мостобран Браничево. Манојло Комнин је уложио више одлучности да би спречио угарско приграбљивање туђих земаља и да би отргнуо испод њене зависности словенске државе. Он је поново завео над Србима грчку врховну власт (1151 г.) и једном делу поставио за жупана Стефана Немању (1163 г.), који се, бар док је цар био жив, показао, упркос неколиким испадима, као покоран и веран вазал. Он потуче Угре у једном низу срећних ратова (1152-1154 г.) и наметну им 1156 г. мир користан по царство. Затим, када краљ Гејза II умре (1162 г.), он се умеша у борбе које настадоше око престола и, против Стефана III, подупираше младога Белу кога је мислио да узме чак за зета. Али се Угарска све више окретала Немачкој. Тада Манојло наново започе рат (1165 г.). Земун и Сирмиј падоше у грчке руке; Далмација, давно изгубљена, би повраћена; победа код Земуна (1167 г.) натера најзад Угарску на мир (1168 г.). Царство доби Далмацију и један део Хрватске. Неколико година доцније штићеник Манојлов попе се на престо Св. Стефана. Бела III (1173-1196 г.) је био, као и Стефан Немања у Србији, византиски вазал за све време царева живота. Све је ово претстављало велики успех који је, на несрећу, био краткотрајан.

Источна политика. - Азија је, више него Балканско Полуострво, привлачила пажњу Комнина. Сталним успесима Турака Селџука Грци су постепено били одагнани са скоро целог Истока. Један турски емир, Сулејман, владао је у Кизику и у Никеји, и Алексије Комнин, под теретом других брига, био је принуђен да му призна његова освојења (1082 г.). Антиохија паде 1085 у руке неверника. У Смирни емир Цаха (1089-1090 г.) сагради флоту и загрози Цариграду. Срећом по Византију, смрћу Мелек-Шаха (1092 г.) наступи распад селџучког царства. Грци то искористише да би се поново дочепали Витиније, и нови икониски султан Килиџ-Арслан I (1092-1106 г.) мораде пристати на мир. Алексије Комнин се исто тако користио и првим крсташким ратом. Када су Латини заузели Никеју (1097 г.), он је био у могућности да поврати знатан део анатолског приморја, Смирну, Ефес, итд. И ма да се цар прилично брзо завадио са крсташима, он је ипак вешто искоришћавао незгоде у које су они доводили невернике. Тако је после смрти Килиџ-Арслана I икониски султанат био веома ослабљен. 1116 г. цар предузе одлучан напад и после победе код Филомила натера Турке на мир. Када умре први Комнин, царству су припадали у Анатолији Трапезунт и цела црноморска обала, цело приморје до близу Антиохије, целокупна област која се налази западно од линије која би ишла преко Синопе, Гангре, Анкире, Аморија и Филомила. У Азији као и на Балканском Полуострву Алексије је славно обновио византиску моћ.

Јован Комнин се још више занимао азиским стварима. Он је тежио на Истоку двоструком циљу: да врати границу до Антиохије и до Еуфрата и да наметне своју врховну власт јерменским владарима у Килинији и латинским државама које су створене за време крсташког рата.

Одмах у почетку своје владавине (1119-1120 г.) он преоте целу покрајину која се налази измећу долине Меандра и Аталије, заузевши тако муслиманске поседе који су се као клин били увукли у византиску Анатолију раздвајајући њен северни део од јyжног. Од 1130 г. он усретсреди своје напоре на Пафлагонију и византиска војска стиже до обала Халиса. Гангра и Кастамуни бише повраћени од Турака (1134 г.), и области, давно изгубљене, опет уђоше у склоп царства. Видеће се мало даље како је цар показао своју моћ у Киликији и Сирији и како се, према јерменским и латинским владаоцима, појавио као сузерен и врховни ратни заповедник, спреман да их поведе против неверника. До краја његове владавине борба са муслиманима и преотимање Азије били су његова главна брига. 1139 г. предузео је војни поход на Нову Кесарију; 1142 г., пред смрт, намеравао је да поврати Сирију.

Манојло Комнин је наставио у почетку очеву политику. 1146 г. допро је до зидова Иконија. Али напад Нормана и други крсташки рат примораше га да на другу страну сврати своју пажњу (1147 г.). Тек много доцније могао је да се опет окрене Истоку. Али ма да је, као и његов отац, маштао да наметне своју врховну власт јерменским и латинским државама, према Турцима је његова политика била нестална и лабава. Довољан је био, око средине XII века, један мало снажнији напор да се сруши икониски султанат и поврати цела Азија до Тавриских Планина. Манојло, занет славољубивим сновима своје западне политике, није учинио тај напор. Он слепо поверова привидним знацима покорности којима га је обилно засипао вешти султан икониски Килиџ-Арслан II (1156-1192 г.) и неразумно га пусти да се утврди, да редом сруши своје супарнике и да створи једнородну и моћну државу наместо малих кнежевина чијим се супарништвима царство тако лепо користило. Место да нападне, Манојло се пуних једанаеет година (1164-1175 г.) био ограничио на чисто одбранбену политику, утврђујући своју границу: а када је најзад увидео опасност и прешао у напад, било је сувише доцкан. Царска војска претрпе код Мириокефала (1176г.) страховит пораз. Несумњиво, срећни ратови у Витинији и у долини Меандра (1177 г.) надокнадише донекле кобне последице овога пораза. Муслимани су, ипак, при крају Манојлове владе, били исто тако моћни као и на почетку. Икониски султанат је постао опасна држава, а од 1174 г. Саладин је владао у Сирији.

Западна политика. Нормани и Млечићи. - За време Комнина тешњи односи измећу Византије и Запада задали су царству нове бриге и изазвали код оних који њиме управљаху велике освајачке планове. Осовина византиске политике била је тако померена на голему штету и опасност монархије.

У тренутку када се Алексије Комнин пео на престо, Нормани Роберта Гвискара искрцавали су се у Епиру (1081 г.). Против њих је цар, својом окретношћу, умео да задобије Млечиће, скупо плаћајући, уосталом, тај савез. Али је и поред тога царска војска била љуто потучена у околини Драча (1081 г.), који Гвискар ускоро освоји. У току следеће године Бохемунд је веома успешно напредовао у Епиру, Македонији, све до Тесалије. Пред Ларисом се, ипак, задржа шест месеци и, мало по мало, захваљујући царевој упорности, ратна срећа преће на страну Византинаца. Норманска војска, десеткована болешћу, ослабљена грчким нападима, а још више растројена царском дипломатијом, би принуђена да се повуче. На мору, Млечићи уништише норманску флоту (1085 г.). Смрћу Роберта Гвискара (1085 г.) рат се сврши у корист Византинаца. Норманска опасност је била отклоњена.

Ускоро она поново искрсну. 1105 год. Бохемунд, који је завладао антиохиским престолом, изазва на целом Западу велики крсташки рат против Грка и 1107 г. искрца се у Валони. Вешти Алексије и овога пута победи свога противника. Норман мораде да потпише 1108 г. прилично унижујући уговор који га је ставио под царску врховну власт. То је био леп успех за Византију.

Али, следећих година, норманска краљевина Двеју Сицилија стално је напредовала. Рожер II је већ задавао бригу Јовану Комнину, који је против њега тражио помоћ од Немачке (1137 г.). Десет година доцније дође до раскида. 1147 г. норманска флота се појави у Архипелагу, опустоши Евбеју и Атику, опљачка Коринт и Тиву и премести у Палермо раднике који су радили у свиларама ових двају великих индустриских градова. Манојло Комнин, заузет на другој страни, није у први мах ништа могао против овог упада. Али ускоро, захваљујући савезу са Млечићима, он поврати Крф 1149 р. и пренесе рат у Италију, где освоји Анкону (1151 г.). Ипак, и поред смрти Рожера II(1154 г), и поред великог савеза који је византиска дипломатија успела за тренутак да образује против сицилијанског краља, ни на копну ни на мору Грци нису имали успеха. Манојло је морао да потпише 1158 г. са Вилхелмом I несигуран мир по коме су односи измећу двеју држава остали веома затегнути. До овога је дошло стога што Запад није хтео да Италија буде потчињена грчком утицају и што је то онеспокојавало нарочито Млечиће, старе савезнике царства.

Против Нормана Млечићи су драговољно помагали грчко царство и, у замену за своју помоћ, добили су од Алексија Комнина широке повластице за своју трговину на целом Истоку (1082 г.). Али, упркос добрим политичким односима, похлепност млетачких трговаца збрињавала је Грке. Још је Алексије, да би мало умањио искључиво право трговаца које су уживали, признао Пизанцима сличне повластице (1111 године). Јован Комнин је одбио да обнови уговор са Млецима; и ма да је, после четворогодишњег рата (1122-1126 г.), цар био приморан да попусти, ипак се, као и његов отац, трудио да осујети млетачки утицај склапајући уговоре са Пизом (1136 г.) и Ђеновом (1143 г.). Манојло је такође у почетку потражио против Нормана савез са Млецима и платио га широким уступцима (1148 г.). Али је измећу двеју држава неслога све више расла. Надменост и лакомост млетачка раздражавале су Грке; република је, са своје стране, била забринута због Манојлових смерова у Италији; када цар заузе Анкону и освоји Далмацију, она схвати да је њеној превласти на Јадранском Мору запретила опасност. Отада је раскид односа био неизбежан. Манојло га изазва ухапсивши све Млечиће који су били настањени у царству (1171 г.); република одврати слањем своје флоте да заузме Хиос и да опустоши Архипелаг и склапањем савеза са сицилијанским краљем. Манојло попусти (1175 г.); он поврати Млечићима њихове повластице. Али, исто као и са Норманима, односи остадоше затегнути и мучни, и дан, када ће царство свирепо осетити непријатељство Нормана и Млечића, био је све ближи.

Грчко царство и крсташи. - Непријатељство између грчког Истока и латинског Запада постаде још веће услед крсташких ратова.

Када се војске првог крсташког рата појавише под зидинама Цариграда (1096 г.), Алексија Комнина, који је Запад молио за помоћ само кад су му били потребни најамници, веома забрину војни поход чији смисао није разумео и чији је један од вођа био његов стари непријатељ Бохемунд. Ипак, и поред насиља која Латини починише, и поред безочности, лакомости и непријатељских смерова које њихови великаши не могоше сакрити, цар је настојао да очува споразум са њима: сувише слаб да их одбије, он покуша да их искористи. Ласкао је себи да ће придобити крсташе у службу царству, да ће их везати за себе заклетвом на вазалну дужност и верност, да ће их употребити да поврате Азију Византији. У први мах изгледало је да је успео. Постепено, после мање или више тешкоћа, вођи крсташког рата положише заклетву Алексију и обавезаше се да ће му предати све градове које буду отели од Турака, а раније су припадали царству (1097 г.). На основу овог споразума освојена Никеја била је предата Грцима, а један део византиских трупа пратио је у почетку крсташе. Али када, после заузећа Антиохије, крсташи, заборавивши на своје обећање, дадоше град Бохемунду (1098 г.), када, затим, одбише да сачекају цара да би пошли на Јерусалим (1099 г.), раскид би потпун. Алексије није могао опростити Бухемунду због његовог насилног присвајања; он се није боље сложио ни са Латинима који се зауставише у Сирији. Неуспех првог крсташког рата (1101 г.), за који су на Западу сматрали одговорним Грке, још више повећа неслогу. Пропаст Бохемундовог предузећа против царства (1107 год.) појача злу вољу Латина према Византији. Кривица крсташа била је, у ствари, већа од цареве: ипак се на Западу рашири мишљење неповољно по Византинце. Провалија измећу двају светова постајала је све дубља.

Исто се десило и у време другог крсташког рата (1147 г). Манојло, који је тада владао, био је, као и Алексије, веома забринут доласком под зидине своје престонице ових великих војски које су предводили немачки цар Конрад III и француски краљ Луј VII. Са Немцима он се мање више споразумео и брзо их се ослободио; са Французима је имао толико тешкоћа да су у једном тренутку крсташи наумили да заузму Цариград. У таквим околностима, после слома овог другог похода, кривицу приписаше нарочито вероломству Грка, чија је грамзивост, уосталом, била срамна, и, да би се осветили због неуспеха, западни народи једно кратко време намераваху да покрену крсташки рат против Византије (1150 г.).

И сама царска политика према Латинима на Истоку оправдавала је ово неповерење и увећавала непријатељство између двају светова.

Норманска кнежевина, која је била створена у Антиохији за време првог крсташког рата, била је, услед славољубивих тежњи својих вођа, Бохемунда и Танкреда, на великој сметњи Византинцима. Они су се борили против ње свим силама, оружјем и дипломатијом; у једном тренутку изгледало је да је уговором од 1108 г., наметнутим Бохемунду, осигуран успех царске политике стављањем Антиохије под грчку врховну власт. Али овај уговор није никада био извршен. У свему се морало почети изнова.

Јован и Манојло Комнин су се трудили да остваре ове тежње у још већем обиму. И један и други су сневали да стварно наметну своју врховну власт јерменским кнежевинама у Киликији и латинским државама у Сирији, и у томе су успели.

Око 1131 г. Лав, јерменски кнез, бејаше јако увећао своју земљу на рачун грчке Киликије и склопио савез са својим суседима антиохиским кнезовима, које је Византија још увек сматрала својим побуњеним вазалима. Јован Комнин уграби прву прилику да се умеша. Он покори Киликију (1137 г.), примора Рајмунда од Поатјеа, антиохиског кнеза, да му положи заклетву о испуњавању вазалне дужности и, као прави сузерен франачке Сирије, стави се на чело великог војног похода против муслимана (1138 г.). Ипак није успео, као што је желео, да присвоји Антиохију. Али његово славољубље није због тога било мање. 1142 год. он се опет појави у Киликији да би од јерменских државица и Антиохије створио апанажу своме сину љубимцу Манојлу. Смрт прекиде његове намере (1143 г.), и антиохиском кнезу се прилика учини повољном да се освети и извојује своју самосталност. Манојло му убрзо доказа да мисли продужити политику свога оца. Рајмунд, потучен, мораде доћи у Цариград да моли за опроштај и да потврди своје вазалство према цару (1145 г.). Нешто мало доцније, 1158 год., Манојло још видније истаче своју улогу сузерена. Он освоји Киликију, оштро казни Рајналда Шатијонског, антиохиског кнеза, присили га на унижујућу потчињеност и, у пратњи свих латинских владалаца Сирије, чији је изгледао господар, свечано уђе у Антиохију. Сами јерусалимски краљеви морали су да сносе византиски утицај; они су давали царској војсци одређени број војника, ступали су у женидбене везе са царским двором Комнина (Манојло се, са своје стране, оженио 1161 г. једном латинском принцезом, Маријом Антиохиском), предузимали, у споразуму са Грцима, заједничке војне походе у Мисиру (1169 г.). Византиска цивилизација је продирала у франачку Сирију, где је лични углед Манојлов био, уосталом, знатан. Изгледало је да су византиске тежње биле остварене. Али су тиме, с једне стране, сирски Латини били исцрпени и њихова отпорна моћ према неверницима ослабљена; с друге стране, нарочито, пооштрена је мржња коју је Запад осећао према Византији.

Завојевачка политика Комнина. - Велики и несмотрени планови Манојлове западне политике довели су Византију и Запад у потпун непријатељски став.

Као многи њихови претходници, и Комнини су се заносили сновима да обнове своју власт над Римом, било силом било споразумно са папством, и да сруше западно царство које им се увек чинило као отимање њихових права. Највише се Манојло Комнин трудио да оствари те снове. Било је већ речи о томе како су га његови успеси над Норманима потстакли да се умеша у политичке прилике на Апенинском Полуострву и како се такође, у Угарској као и у Италији, сукобљавао са немачким царством којим је од 1152 г. владао Фридрих Барбароса. Може се, доиста, рећи да је у царевим мислима западна политика стојала на првом месту и да је он, за све време своје владавине, разним средствима, оружјем и дипломатијом, упорно тежио славољубивом циљу који је себи поставио.

Прекид односа између Барбаросе и папства (1158 г.) пружио му је прилику да се приближи Риму. Он стаде на страну Александра III (1161 г.), стави му у изглед обнављање црквене уније и понада се да ће га он, у замену, крунисати за западног цара. У исто време његови дипломатски чиновници су настојали да Барбароси створе непријатеље подржавајући ломбардску лигу и дајући новчану помоћ Анкони, Ђенови, Пизи, Млецима. С друге стране, док је правио смутње у Италији и Немачкој, Манојло је желео да ступи и у непосредан додир с немачким царем. Од ових заплетених и неостварљивих намера ништа стварнога није произишло. Папа није могао пристати да постане обичан византиски епископ у Риму као престоници обновљеног царства; италијанске републике су с подозрењем гледале на Манојлове тежње; Барбароса, најзад, коме је била дозлогрдила грчка дволичност, заузео је отворено непријатељско и претеће држање (1177 г.).

Тако, привлачна сила којом је Запад мамио к себи Манојла Комнина била је кобна по царство. Својом наклоношћу према Латинима он је дражио Грке; својим освајачким тежњама навео је цео Запад да се удружи против Византије; претераним напором који је његова политика захтевала од монархије он ју је исцрпео. Судећи по изгледу, Манојло је пронео широм света несравњиву славу царства и створио од Цариграда средиште европске политике; у ствари, када је умро (1180 г.), оставио је Византију упропашћену, изложену у исти мах и латинској опасности и мржњи и озбиљној унутрашњој кризи која је свакога часа могла да букне.

Владавина Комнина и византиска цивилизација у XII веку

Три прва Комнина беху, међутим, озбиљно настојала да царској власти поврате моћ, а монархији благостање. Они су учинили велики напор да преустроје војску, нарочито уводећи у њу знатан број најамника од којих су многи дошли са Запада; с друге стране су, не без извесне несмотрености, занемарили морнарицу, ослањајући се више него што је било разумно, да би осигурали своју превласт на морима, на савез са Млецима и потпору њихових лађа; укупно узевши, међутим, они су умели да створе опасну војничку снагу, способну у исти мах и да брани обновљено царство и да подржава учвршћену царску моћ. Алексије и Јован су исто тако поклањали веома озбиљно старање и финансијама; и ма да је пореза, зацело, била велика и пореско оптерећење поданика несношљиво, ма да је, затим, Манојлова владавина скупо стајала услед расхода које су изазвали ратови, дипломатија и владарева наклоност према раскошном животу, ипак је, у XII веку, грчко царство било богато, а његово трговачко благостање стварно, упркос грешкама економске политике која је допустила да на источним тржиштима странци неосетно истину Грке, упркос све већој похлепности италијанских трговачких градова који су, све више и више, исисавали царство у своју корист и смештали се у њему као у освојеној земљи.

Комнини су се, осим тога, озбиљно старали о црквеним пословима. Они су се са подједнаком ревношћу борили против јереси и против слободне мисли, када се ова испољила на цариградском универзитету у обнови Платонове филозофије. Врижљиво су надгледали и поправљали свештеничке обичаје, а нарочито су настојали да врате једноставнијем и примернијем животу калуђере за које је, крајем XI века, св. Христодул основао, са потпором Алексија Комнина, манастир - образац на Патмосу (1088 г.). Умножили су у Цариграду побожне задужбине, манастире, болнице, цркве, од којих је најзнатнија била црква Пантократорова. Њу је подигао цар Јован да би била у исто време и средиште велике монашке и болничке установе и гробница царева из династије Комнина. Најзад, мало је дворова било господственијих и раскошнијих од двора Комнина. Дворац Влахерна, на дну Златног Рога, где су пренели своју резиденцију, био је, према писању савременика, право чудо од сјаја и лепоте. Ту се кретало око владаоца, нарочито у доба Манојла, друштво потпуно одано уживањима и весељу и које је од самог Запада било прихватило неколико његових омиљених забава, као турнире (витешке борбе у средњем веку) и мистерије (приказања, позоришни комади верске садржине у средњем веку); сплетке и пустоловине су ту запремале знатно место; женска тежња за допадањем и женска драж су ту нашле погодно тле; и сав тај млади, плахи и страствени свет исто се толико занимао окултним наукама, мађијом, астрологијом, колико и стварима духа.

Довољно је, да би се видело колики је високи ступањ духовне културе достигла Византија у XII веку, навести имена писаца као што су Ана Комнина или Никифор Вријеније, Никита Акоминат или Еветатије Солунски. Тада је извршен прави препорођај класичног духа и традиције, а цареви су приписивали себи у заслугу штићење књижевника и научника, као и богослова и беседника чије су речите проповеди биле украс свих свечаних обреда, и дворских песника као Теодора Продрома чије се одушевљење расипало у пригодним саставима често занимљивим и духовитим. Уметност се исто тако величанствено развијала по угледу на уметност из претходног века, и њен утицај, простирући се из дубина Истока до крајњих граница Запада, чинио је од Византије васпитачицу света и краљицу просвећених народа.

У латинским државама у Сирији, као и у Млецима и норманској Сицилији, цркве и палате биле су грађене и украшаване по византиском обичају. Грчки уметници израђивали су мозаике у Витлејему и Торчелу, као и мозаике кубета у Цефалуу и Марторани или у Палатинској капели у Палерму; и данас још споменик који даје најтачнију слику о сјају Византије у то доба јесте црква Св. Марка у Млецима са својих пет кубета, богатством израђевина у мрамору и злату, блистањем мозаика и пурпурним и златним одблесцима којима је сва обасјана. Сама романска уметност узајмљивала је од Византије извесне црте њеног грађевинарства и много мотива њеног начина украшавања. Својим богатством, лепотом својих споменика, раскошју својих палата, светињама по својим црквама, Цариград је изазивао дивљење целог света, и сви они који су га похађали враћали су се засењени. "То је понос Грчке, каже Ед де Деј; његово богатство је на гласу, а он је богатији од свога гласа." "Нема, пише Венијамин из Туделе, осим Багдада, на целом свету града који би се могао сравнити са њим." Говорило се, према писању Роберта де Клари, да су "два дела целокупног светског иметка у Цариграду, а трећи део је расејан широм целог света". Византиска престоница, према једном згодном изразу, била је "Париз средњега века". Она је била, према речима Вилардуена, "најбогатији град на свету", варош "која је владарка над свима осталима". Погубно благостање, које је истовремено са дивљењем изазивало и похлепу и скупо стало монархију када је слабост царства била постала очигледна.

Византиско царство крајем XII века (1180-1204 г.)

Док је био жив Манојло Комнин, његов ум, његова одлучност, његова вештина, осигуравали су ред у земљи и одржавали споља углед Византије. По његовој смрти државна зграда се пољуља. Као у доба Јустинијана, царска политика је у XII веку имала сувише простране тежње. Пречишћавање политичког положаја било је такође тешко и поразно, Преко мере мешајући царство у западне прилике, настављајући са остваривањем несмотрених снова о завојевању огромних размера, Манојло Комнин је јако занемарио на Истоку блиску опасност и задао Латинима бригу, исцрпљујући у исти мах монархију. Срџба и мржња које је проузроковао и жестока похлепа коју је пустио да се распали имале су страховите последица када је власт допала у слабије руке.

Алексије II, син Манојлов, био је дете; његова мајка, намесница Марија Антиохиска, Латинка пореклом и која се ослањала на Латине, била је неомиљена у народу. Андроник Комнин искористи опште незадовољство да би се дочепао престола (1182-1185 г.). Овај последњи Комнин могао је бити велики владалац. Он схвати да моћ феудалне властеле претставља опасност за царство и сурово се обрачуна са њом: побуна Исака Анђела у Витинији би угушена у крви (1185 г.). Он преустроји администрацију, смањи расходе, олакша порезу, и био је на добром путу да постане омиљен када га спољни догађаји, рат са Норманима који се сврши заузећем Солуна (1185 г.) и рат са Угрима који се оконча губитком Далмације (1185 г.), срушише са престола. Један устанак (1185 г.) уздиже на престо Исака Анђела и убрза пропаст царства. Исак (11б5-1195 г.) није имао ниједну од потребних особина да би отклонио опасну кризу. Његов брат Алексије III (1195-1203 г.), који га збаци, није вредео много више. Монархија је била зрела да пропадне.

У земљи, царска власт, уздрмана овим низом буна и непрестаних завера, била је крајње слаба. У престоници, светина је прописивала влади законе; у провинцијама, племство се поново било осилило и царство се почело распарчавати. Исак Комнин се беше прогласио независним на Кипру (1184 г.), Гавра у Трапезунту; свуда велике феудалне породице, Кантакузин, Врана, Згур, ствараху за себе господарства од подераних делова монархије. Свуда владаху неред и беда: терет пореза је био неподношљив, трговина упропашћена, државна ризница празна. Свуда цареваше разврат, чак и у цркви, где су калуђери одржавали вечити неред и где се преустројство манастира чинило потребнијим више него икада. Нарочито јелинизам узмицаше на свима линијама, а родољубље изумираше.

Спољна опасност је била још озбиљнија. На Балканском Полуострву Словени су се ослобођавали византиског јарма. У Србији Стефан Немања је био проширио своју власт на Херцеговину, Црну Гору и северну Србију и основао велику државу. Под воћством Петра и Кована Асена Бугари и Власи су се били побунили (1185 г.) и са потпором Кумана и суделовањем Стефана Немаше брзо напредовали. Исак је био потучен код Верије (Стара Загора, 1190 г.) и код Аркадиопоља (1194 г.). Основано је друго бугарско царство које је подигао на велику висину цар Јоаница или Калојован (1197-1207 г.). Уговором од 1201 г. Алексије III је морао да призна сва бугарска освојења, од Београда до Црног Мора и Вардара. Мало касније бугарски владалац је добио од Иноћентија III краљевску круну и благослов за осниваше независне народне цркве (1204 г.). То је значило потпуну пропаст свега што су остварили Цимискије и Василије II.

На Западу је видик био још тамнији. Покољ од 1182 г., чије су жртве били Латини настањени у Цариграду, за време буне која је уздигла на престо Андроника Комнина, изазвао је рат са Норманима. Без сумње, заузеће Цариграда од војске сицилијанског краља значило је само тренутан успех и Исаку је било пошло за руком да сузбије нападаче (1186 г.). Али старо непријатељство између западних народа и Византинаца било је повећано овим догађајима. Неспретна политика царства према Фридриху Барбароси у доба трећег крсташког рата (1189 г.) изазвала је сличне последице. У једном тренутку немачки цар је имао намеру, у сагласности са Србима и Бугарима, да заузме Цариград, и крсташи прођоше кроз Византију као огорчени непријатељи. Хенрик VI, Барбаросин син, био је још опаснији противник, нарочито када је наследио земље и тежње норманских краљева. Он је сневао да освоји Исток, захтевао је од Алексије да му поврати све области које су раније били покорили Нормани (119б г.) и приморао га је да му, у међувремену, плаћа данак.

Али су нарочито Млеци задавали бригу. Они су такође тражили одмазду за покољ из 1182 г., и Исак II, да би их стишао, био је принуђен 1187 г. да им призна обилну оштету и широке повластице. Алексије III је морао 1198 г. да повећа ове уступке, чије је дејство, уосталом, био ублажио давши Ђеновљанима и Пизанцима сличне накнаде. Упркос томе, Млечићи су осећали да су њихова трговина и безбедност угрожене услед раздражене мржње Грка, а уз то, откако је Хенрик Дандоло постао дужд (1193 г.), рађала се мисао да ће освојење византиског царства бити најбоље решење кризе и најсигурније средство да се да задовољење нагомиланој латинској мржњи и да се осигурају на Истоку интереси републике. Тако, као нужна последица папског непријатељства, млетачких тежњи и мржње свих латинских народа морало је произићи мењање смера четвртог крсташког рата; а Византија, исцрпена, ослабљена развитком словенских држава, била је неспособна да се одупре страховитом налету Западњака.

Четврти крсташки рат. - 1195 г. Алексије III, свргнувши са престола и ослепивши свога брата Исака, беше бацио у тамницу заједно са збаченим владарем и његовог сина, младог Алексија. 1201 г. царевић утече из затвора и дође на Запад да тражи помоћ против отмичара. То је било у тренутку када се војска четвртог крсташког рата налазила сакупљена у Млецима. Млечићи са великом готовошћу искористише изговор који им се пружао да се умешају у византиске политичке прилике, а издашна обећања која је давао Алексије лако ућуткаше колебања савести крсташа. На тај начин, вештом политиком, дужд Дандоло скрете према Цариграду поход предузет ради ослобођења Свете Земље. На почетку 1203 г. коначни уговор би потписан са византиским претендентом; 27 јуна 1203 г. латинска флота се усидри испред Цариграда. Град би заузет на јуриш (18 Јула 1203 г.) и Исак Анђел би враћен на престо са својим сином Алексијем IV. Али између Грка и Западњака споразум мало потраја. Нови цареви су били немоћни да одрже своја обећања; крсташи, нарочито Млечићи, постављали су све веће захтеве. 25 јануара 1204 г. оба западњачка штићеника бише збачени са престола у народном устанку, а на власт се попе Алексије V Мурзуфло. Ма какав споразум постао је немогућ. Латини се одлучише да сруше византиско царство. 12 априла 1204 г. Цариград је био заузет на јуриш и страховито опљачкан. И док су се остаци византиског племства и свештенства склањали у Никеју, покушавајући да ту успоставе царство, победиоци, сходно уговору о подели потписаном још у марту 1204 г., разделише међу собом покорену земљу. Латински цар, Балдуин Фландриски, заседе на престо Комнина (у мају 1204 г.); латински краљ, Бонифације од Монферата, завлада у Солуну; један млетачки патријарх заузе патријаршиску столицу; на целој површини освојеног царства расцветаше се феудална господарства. Али нарочито Млечићи, вешти људи, докопаше се на целом Истоку важних тачака за развој своје трговине и оснивање свога колонијалног царства. Изгледало је да је то крај Византије; и, у ствари, догађај из 1204 г. био је за византиско царство удар од кога се оно никада више није опоравило.