Историја Русије (П. Миљуков) 24

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА XXIV

Русија под совјетским режимом

Последњи период руске историје почиње 25 октобра/7 новембра 1917, али није још завршен. Његове последице нису познате и не могу да се предвиде. Према томе је немогуће дати непристрасан историски опис. Али ова би књига била непотпуна, када би прећутала социјални покушај, који већ петнаест година ради на томе да, не само Русију, већ и цео свет, упути новим правцем. Ограничићемо се, ипак, на излагање најзначајнијих чињеница, бирајући у колико је могуће оне, које нико не може да оспори.

Петнаест година совјетског режима могу да се поделе на три периода од по пет година, од којих је сваки обележен извесном изменом тактике комунистичке партије, док њене опште тенденције и њени циљеви остају увек исти.

У првом периоду (25 октобра/7 новембра 1917—1922), када образује своје органе, совјетска држава наилази на многе и озбиљне препреке, у првом реду последице светског рата, које народ тешко подноси, а затим унутрашње неприлике, нарочито грађански рат, који се завршава тек 1921 године. То је период „ратног комунизма”, како су га назвали сами бољшевици, да докажу да су само тешкоће ратног стања омеле остваривање њихове замисли.

Други период, који је почео страховитим пустошењем земље и незапамћеном глађу 1921 и 1922 године, бољшевици исто тако сматрају као извесно „привремено отступање”, „одмор”, када су у извесној мери поново усвојили принципе „буржујске” владе, у нади да ће на тај начин омогућити да земља стане на пут злу, које су они приписивали рату, а њихови противници њима и њиховом друштвеном преокрету. Овај период „опорављања”, такозвани период Неп захвата пет следећих година од 1923—1928, — у ствари он почиње и завршава нешто раније. Враћање извесној економској слободи ускоро доводи до подизања продуктивних снага земље, побољшавању финансија и реорганизације саобраћаја.

Последњи период који почиње 1928 године, претставља период социјалистичке „реконструкције”. Према комунистичкој доктрини, влада Совјета наставља са својим првобитним радом и користећи се резултатима периода Неп, ставља себи у задатак да одмах преобрази Русију у „социјалистичку” државу. Најкарактеристичнији догађај овог периода је „петогодишњи план”, чији је циљ стварање државне индустрије, која би била у стању да „стигне и да превазиђе” производњу западне Европе и Америке, као и „колективизација” агрикултуре. По извесним знацима би се рекло да се овај период сада ближи крају.

I. „Ратни комунизам” и Лењин (1917—1922)[уреди]

Олигархијска организација комунистичке странке. — У моменту када бољшевици долазе на власт, њихов политички и економски програм није довршен, а и њихов број је веома мали. Комунистичка странка има свега око 50. 000 чланова, од којих неколико хиљада старих револуционара (подполшчика, који су навикли на незаконите и „подземне” акције) и 35. 000 нових присталица, који су им пришли тек 1917 у току борбе против провизорне владе. Ма да се касније тај број удесеторостручио, т. ј. достигао пола милиона, владајућа елита (веркхушка) састављена је од свега 15.000 људи од којих једна стотина у централним организацијама у Москви, и 225 у централним организацијама осталих покрајина, воде главну реч. Режим је, према томе, у суштини олигархиски, а то признаје и Лењин 1920: „Странком управља”, каже он, „централни одбор од 19 чланова, које бира конгрес, док свакодневно пословање у Москви мора да се повери још мањим групама, Оргбиро-у, или биро-у за организацију и Политбиро-у, или биро-у за политику, а за које централни одбор на свечаној седници бира по пет чланова. Према томе ово је најизразитија олигархија”. Лењин кратко и јасно излаже улогу ових централних органа странке у државној управи: „У нашој републици ниједно се важно питање из области политике или организације не решава преко државних установа, ако за то не да налог централни одбор странке.

Прве мере. — Природно је да је нова власт показала извесну неодлучност, када се нашла пред задатком да управља тако огромном земљом са својим ограниченим снагама. Када су Лењина питали да ли ће бољшевици моћи да се одрже на власти, одговорио им је, пре револуције 25 октобра/7 новембра, подвлачећи снагу бољшевичке демагогије: „Када последњи радник или незапослени, свака куварица и сваки упропашћени сељак види да пролетерска влада паразитима одузима вишак њихових добара, силом смешта бескућнике у станове богаташа, да земља прелази у посед радника, да радници надзиравају фабрике и банке, да се богаташи одмах кажњавају ако прикривају своје милионе, онда... ће се милиони бораца подићи... а капиталисти и кулаци неће имати довољно снаге да савладају народну револуцију.”

Из тих разлога први програм бољшевичке владе — програм, који им доноси победу — мање изражава тежње њихове доктрине, а наглашава жељу да се задовоље најхитније и највеће потребе масе.

Већ од 25 октобра/7 новембра, т. ј. истог дана када је букнула револуција, они дозвољавају сељацима да власницима одузму земљу и не чекајући решење Законодавне Скупштине. Декрет од 28 октобра/10 новембра, предлаже исцрпљеним војницима да са немачким војницима закључе хитно примирје на њихову одговорност, на било којој тачки фронта. Декрет од 1/14 новембра даје радницима опште право надзора у фабрикама у којима раде. Декрет од 2/15 новембра даје разним народностима у земљи право да управљају својом судбином, па и да се одвоје од Русије.

У економској области бољшевици најпре показују више обазривости. Њихови декрети од 26 октобра/8 новембра „национализују” банке, а велика имања предају на управу месним сељачким одборима; на тај начин они решавају судбину великог капитала, али не додирују ни у самом принципу питање приватне својине, малог и средњег капитала, као ни поседовање земље. Исто тако, они се у почетку задовољавају тиме што приватној индустрији намећу контролу радника и тек онда када је та контрола потпуно дезорганизовала рад у фабрикама, решавају се бољшевици мало по мало — то ће да буде завршено тек 1919 — да национализују сва индустриска предузећа. Тек 21 октобра 1918 национализују сву унутрашњу трговину и узимају на себе задатак да између села. и вароши поделе индустриске и пољопривредне производе. Сасвим је природно да је овај огромни напор недовољан и да приватна тајна трговина и даље постоји. Спољна трговина, коју је много лакше национализовати, узета је у државне руке тек 4 маја, 1918; она је у то време веома незнатна и слаба.

Распуштање Законодавне скупштине. — У почетку бољшевици дозвољавају да у владу учествују и остале социјалистичке странке. Код социјалних демократа, као и код социјалних револуционара образовале су се групе крајње левице, које сматрају да је сарадња са совјетима могућа и чији многи чланови чак имају учешћа и у влади. Међутим, то не траје дуго. Односи се заоштравају већ приликом избора за Законодавну скупштину, који је привремена влада заказала за новембар. Ма да су совјети већ одавно заменили паролу руских радикала „Зконодавна скупштина” са својом „Сва власт совјетима”, они ипак чекају резултат избора да дефинитивно утврде свој став према скупштини, „идолу” демократије. Упркос њиховом очекивању, они добијају већину. Према резултатима (непотпуним) избора, они постижу само девет и по милијона гласова од 36 милијона гласача или нешто мало више од четвртине према 20.900.000 гласова за социјалистичко-револуционарну странку, која постиже апсолутну већину и 4,600.000 гласова за буржујску странку, од којих је било 1,900.000 за „Кадете”, 1,700.000 за кандидате разних народности, само 300.000 за монархисте и 200.000 за велике поседнике; према томе имају они само 175 посланика према 417 посланика социјалних револуционара, 34 социјалних демократа разних врста, 64 буржујска и народна посланика. Они не могу да приме тако састављену скупштину. Пошто су прогласили странку „Кадета” за „народног непријатеља” и одложили сазив скупштине за 18 јануар, 1918, они се решавају да изврше удар против народног претставништва, које оптужују да више не одговара вољи бирача. 18-ог јануара одржао се њихов први састанак на којем после дугих и непотребних говора, Железњаков, вођа морнара, који су били на стражи, растера посланике под изговором да је „стража уморна”. Бухарин, идеолог бољшевизма објављује са високе трибине „рат до истребљења” „буржујској парламентарној републици” и узвикује: „Питање власти решиће се грађанским ратом.”

Први совјетски устав. — Први устав социјалистичке совјетске федеративне републике Русије изгласан је 10 јула 1918. По Марксовој и Лењиновој доктрини држава је израз класне борбе, а изражава однос снага између класа датог друштва. Пошто је 25 октобра/7 новембра победио пролетаријат, држава мора да се образује као „диктатура пролетаријата”.

Главни органи државе су совјети, бољшевици виде њихов преседан у париској Комуни од 1871 године. По Лењиновом мишљењу овај облик владе има великих преимућстава, јер совјети располажу свим оним што је потребно да се влада: Имају оружану снагу радника и сељака, као и начин да ову уско повезану снагу масе држе у рукама”; облик организације старог пролетаријата[1] и најзад способност да уједини преимућства парламентаризма и преимућства непосредне и праве демократије, т. ј. функције законодавне и извршне власти.

На тим основама замишљен је устав. Он почиње „Прогласом права угњетаваног, радничког народа” где је објављено „укидање приватног поседа, ратификовање закона о радничкој контроли, првом кораку ка потпуном преносу фабрика, рудника и железница у руке радничке и сељачке, совјетске републике; поништења зајмова, које је закључила царистичка Русија; пренос банака у народне руке; обавезна служба рада за све; разоружање буржоазије и образовање „црвене социјалистичке војске сељака и радника”; укидање тајних уговора, братска љубав између војника и сељака садање војске која се бори и жеља да се ма по коју цену склопи мир, који неће значити уступање, ни анексију; ослобађање колонија; пренос целокупне власти на совјете.

Устав, даље, утврђује „опште принципе” и начин како да се организује власт. Највиша власт у С. С. С. Р. је сверуски совјетски конгрес, а у међувремену, док конгрес не заседа, извршни сверуски централни одбор[2] именује савет народних комесара,[3] који ће имати за задатак генералну управу земаљским пословима, биће подељен на 18 секција или „народних комесаријата за управљање разним гранама администрације”. На исту организацију наилазимо и у савезним областима, где је, разуме се, компетентност локалних органа знатно ограничена са стране централних, сверуских органа. Право гласа, у ствари, признаје се само радницима, сељацима и војницима, и то само оним сељацима, који „немају радне снаге у својој служби”; остале класе, под претњом правног прогона, немају право учествовања у управљању пословима. Слобода мнења, т. ј. штампе, слобода састајања и удруживања постају исто тако монопол „радника”. Истина је, међутим,, да је целокупна власт сконцентрисана у рукама странке, како каже Лењин: „Морамо стално имати пред очима да се устав совјетске власти и de facto и de jure ослања на странку, која влада, именује и организује по једном једином начелу... Странка заповеда и влада целом државом, управља и треба да управља целим државним механизмом.”

Међутим, немирне и несређене године првог периода овог режима не дозвољавају да се текст овога устава сачува неизмењен. Долази до упрошћавања владиног система. Службени извештај о делатности странке признаје „да су ванредне прилике 1919, 1920, а добрим делом и 1921 имале великог утицаја, да су се без престанка објављивале „мобилизације за превоз трупа, намирница...”, да је „читава странка била слична добро дисциплинованој војсци у ратно време...” Зато су ускоро сви противници комунистичког режима, па и неки чланови странке, почели да захтевају да се као најмањи програм бар поштује устав од 10 јула.

Крај рата и брест-литовски уговор. — Први и најхитнији проблем, који су хтели да реше победници од 25 октобра/7 новембра, био је: завршити рат што пре. Већ после 28 октобра/10 новембра, 1917, објављују они целом свету радиотелеграмима свој декрет о миру. Тек онда упућују директан апел савезницима. И не чекајући на њихов одговор, наређују главнокомандујућем Дуконјину да почне са директним преговорима са Немцима. Када је Дуконјин то одбио, убио га је један морнар. Његов наследник Криленко намерава да путем бежичне телеграфије закључи примирје, које је заиста потписано 2/15 децембра, а преговори о миру почињу 9/22 децембра у Брест-Литовску.

Да би се схватио ток ових преговора, не сме да се заборави да су бољшевици по доласку на власт поставили себи за задатак много важнији циљ: изазивање европске и светске револуције. Пре него што су могли да се увере да је њихова власт у Русији довољно јака, они хитају да остваре тај међународни циљ и чврсто верују да ће да га остваре у најкраћем року. У њиховој борби о власт имали су у Немачкој доброг ослонца. Сада им је прва мисао да је деморалишу. Убеђени су да немачке дипломате и генерали неће одмах пристати да склопе „демократски мир”, а то је најбољи повод да се почне у Немачкој са пропагандом за револуцију. Стога се труде да преговори о миру добију што ширу популарност, али не успевају да их пренесу у Штокхолм. На њихово велико изненађење Немци им одговоре захтевом да свима народностима даду право опредељења, да се одрекну Пољске, Курландије и једног дела Ливоније и Естоније. Преговори су у два маха прекидани, али како Немци не отступају од свог гледишта, а пролетаријат се не одазива, Троцки се решава да 4 фебруара 1918 направи гест, „јединствен у историји света”: „ни мир ни рат”; демобилизовање руске војске и „стављање руског фронта под заштиту немачких радника”. Немци 18 фебруара одговарају великом-офанзивом, а ултиматумом од 21 фебруара постављају још веће захтеве. После дугих преговора централни одбор странке је присиљен на попуштање. 3 марта, 1918 склопљен је засебан уговор о миру, који садржи проглас о независности Финске и Украјине, отцепљивање Пољске, Литваније и Курландије, окупацију Ливоније и Естоније од стране Немаца, уступање Батума и Кара Турској и забрану бољшевистичке пропаганде у Немачкој.

Савезници и почетак грађанског рата. — Стари савезници Русије дуго су се надали да ће Русија да настави рат са централним силама. После Брест-Ливска они још једино верују у грађански рат, који већ почиње да се води против бољшевика. Њихове дипломате одлазе из Петрограда преко севера у оном часу када се совјетска влада, из страха од немачке офанзиве, сели у Москву. На територији донских козака и у Ростову, где се састала група руских официра, која је избегла бољшевичко гоњење и једна група генерала међу којима су Корнилов, Деникин и бивши главно-командујући Алексејев, образује се новембра, 1917 године, руска добровољачка војска. Јануара, 1918 она броји 3. 000 људи, који код Ростова и Новочеркаска не могу да се одупру многобројним совјетским трупама, које напредују са свих страна. 11 фебруара, генерал Каледин, хетман донских козака, врши самоубиство, а 23 фебруара добровољци са својим вођама крећу кроз степе ка Кавказу. Ова тешка борба, такозвана „ледена борба” у којој се њихов број, поред свега пење на 9. 000, даје довољно доказа њихове енергије. Покушавају, али без успеха да освоје Јекатеринодар. 13 априла, Корнилова разноси бомба, а његов наследник генерал Деникин с тешком муком доводи војску до Ростова. У то време отпорна снага бољшевика слаби у извесној мери. Аустро-Немци, који су 9 фебруара закључили у Брест-Литовску засебан мир са Украјином, врше окупацију Малорусије и донске области. У Кијеву су организовали владу хетмана Скоропадскија, а на Дону потпомогли да се генерал Краснов изабере за козачког хетмана.

Ако су Краснов и Скоропадски и пристали да се повинују наредбама немачког цара, „добровољци су остали верни савезницима” и рачунају на њихову помоћ у борби против Немаца и бољшевика. Из страха да се у Русији не образује немачки фронт, савезници се интересују за Деникинову војску и предузимају кораке да јој у извесној мери помогну. Они већ потпомажу друге руске политичке странке, које се боре против бољшевика и хоће у Русији да образују „источни фронт” против Немачке. Они се интересују и за другу једну народност, која је погодна за образовање овог фронта, за Чехе који су под царистичким режимом били саставили „легију” против Аустро-Немаца, а затим да се што пре врате у Европу да наставе да се боре на француском фронту. На дугом путу који су изабрали — преко Сибира и Владивостока — Чеси се сударају са бољшевицима и помажу руским официрима да их удаље од трансибирске пруге. Ти успеси потстичу савезнике да им одобре да „противнемачки фронт” образују у Сибиру, позивајући их у исти мах да се придруже „руском народу” у борби против бољшевика. Тако они заустављају напредовање ка Тихом Океану и пребацују своје одреде на Урал. 25 јула, 1918 освајају Јекатеринбург. Пре него су евакуисали варош, где је од 30 априла била интернирана царска породица, бољшевици су 16 јула погубили цара, царицу, њиховог сина и кћери. 18 јула у Алапажевску (који су Чеси са „белима” освојили тек 28 септембра) бољшевици су исто тако погубили велике кнежеве Сергија Михајховића, Ивана, Константина и Игора Константиновића и царичину сестру Елизабету, која се била покалуђерила.

Учествовање савезника. — Савезници се, међутим, решавају да у сукобу лично учествују. Енглези, који су се 11 марта под утицајем брестлитовског мира искрцали у Мурманску, шаљу јула месеца у Архангелск нове трупе. Њихов циљ није само да задрже муницију и војни материјал, који су савезници испоручили, већ и да образују „независну руску војску”. 2-ог августа руски официри протерују бољшевике из области Архангелска и са енглеском помоћи саставе владу, којој је на челу Н. Чајковски, стари револуционар, веома омиљен у Енглеској, где је био у избеглиштву.

На Волги, у Самари, која је ослобођена захваљујући сарадњи Чеха (8 јуна), једна група револуционарних социјалиста и посланика распуштене уставотворне скупштине саставља „Одбор чланова уставотворне скупштине” и даје му велики значај као „почетку сверуске моћи”. 1-ог августа „народна војска”, коју је тај Одбор сакупио броји 8,500 добровољаца и 2.200 војника мобилизованих међу тамошњим становништвом.[4] Савезници обећавају да ће подржавати ову владу у циљу образовања „фронта на Волги” — од Самаре до Казана. Овај „фронт” је заиста створен крајем јула и почетком августа, 1918, али је и сувише удаљен од северних области, па помоћ савезника не може да стигне; због тога је фронт напуштен у току септембра—октобра. Казан, заузет 7 августа, напуштен је 10 септембра, а Самара 8 октобра.

У Сибиру антибољшевици и савезници ратују са више успеха. Енглези су тамо упутили адмирала Колчакова, да на крајњем истоку сакупи војску. С друге стране, Французи и Чеси упорно траже да се састави једна једина „сверуска” влада. После дугих преговора на конгресу у Уфи, 8—23 септембра, 1918, политичке странке и разне руске владе[5] састављају нову владу. На челу те владе је умерени револуционарни социјалист, Н. Авксентијев, а њено седиште је у Омску у Западном Сибиру. Влада, међутим, не успева да учврсти свој ауторитет. 1-ог децембра обарају је десничарски официри, тајно потпомогнути од стране Енглеза, а на њено место долази лична влада адмирала Колчака, који узима титулу „највишег шефа”.

Разумљиво је да се бољшевици и „бели” највише отимају о плодне области на југу, у близини московског центра. Баш у том часу помоћ од савезника никако не стиже. Савезници у ствари не мисле да озбиљно учествују у тој борби, док не заврше рат са централним силама, т. ј. када им више не буде потребан „источни фронт”.

Како антибољшевички шефови предвиђају на југу победничку офанзиву бољшевика, чим те области напусте Аустро-Немци, они се труде да савезнике наговоре да што пре пошаљу помоћ. Командант савезничке војске на румунском фронту, генерал Бертело, обећава да ће послати 150.000 људи (12 дивизија), које ће да се искрцају у Одеси; споразумевши се да ће богате резерве са румунског фронта бити стављене на расположење Русима и да ће их богато снабдети ратним материјалом. 19 децембра, 1918 у Одеси се искрцала једна дивизија, над којом је око половине јануара преузео команду генерал Анселм. Са своје стране су Енглези проширили „домен свог утицаја” и на Кавказ и од новембреа, 1918, држе тамо једну дивизију.

Пројект бољшевичког мира. — Намере генерала Бертело-а наилазе на париској конференцији мира на озбиљан отпор савезничких делегата. Док Пишон и Орландо одобравају те намере, Лојд Џорџ, Вилсон и Клемансо никако не пристају уз њих на скуповима од 1-ог и 21-ог јануара, 1919, наводећи да је 150.000 људи мало за ефикасну интервенцију, а да нико не би хтео да пошаље више у земљу где ће трупе вероватно да се деморализују. Уместо војне помоћи Лојд Џорџ предлаже, а Вилсон усваја, други један пројект, т. ј. да се претставници свих „делова руског народа” позову на острво Принкипо и да се договоре.

Бољшевици (4 фебруара) хитно прихватају предлог и пристају на све могуће уступке савезницима. Међутим, претставници антибољшевичких влада не пристају ни на какву везу са „злочиначким узурпаторима” и пројект за конференцију пропада. Три дана доцније, Вилсон у договору са Лојд Џорџем, пошаље у совјетску Русију Булита, младог аташеа американске делегације на конгресу мира, да испита услове за мир на основу предлога бољшевика. 14 марта, потписан је у Москви пројект за мир, пун примамљивих уступака: све ће руске владе да задрже своје територије, економска блокада ће бити подигнута, биће прокламована општа амнестија, а трупе ће бити опозване и разоружане, и т. д. Међутим стање духова у Европи показује извесне измене, јер „беле” војске односе неке победе, а бољшевици и сувише јасно изражавају жељу за изазивањем „светске револуције”. И тако понуде совјетске владе остају без икаквог дејства.

Трећа Интернационала. — Дан касније после позива, који је совјетима упућен да дођу на Принкипо (22 јануара, 1919), Лењин позива све светске комунистичке странке да дођу у Москву и да дефинитивно организују „Трећу Интернационалу”. Трећа Интернационала припремљена је већ за време светског рата, на конгресу социјалиста левичара, одржаном у Цимервалду (од 5 до 9 септембра, 1915) и у Кинталу (од 5 до 9 фебруара, 1916), где је, упркос социјалистима-патриотама из Друге Интернационале, триумфовала бољшевичка парола „хитан мир без анексија”. Створена је на московском конгресу од 2 до 6 марта, 1919 и поред тога што није било довољно делегација и што су наглавније странке: енглеска, америчка, и т. д., сасвим изостале. Проглас конгреса, који је објављен 10 марта, прихвата могућност неодложног обарања капиталистичког режима и изјављује да је наступила „нова револуционарна ера”. Замишљен је план по којем би се извела револуција у свим државама централне Европе, а најпре у Немачкој, где су заиста избиле три побуне, које угуши Носке, а затим у Мађарској где се, у споразуму са Лењином, Бела Кун домогне власти. Документа, која су заплењена у Радековој канцеларији у Вилмерсдорфу, очигледан су доказ да су бољшевичке намере много превазилазиле оно што је остварено. У исто време откривена је њихова делатност у Индији, Азији, Авганистану и т. д.

Неуспех савезничке интервенције. — Интервенција савезника није довољно организована, ни довољно јака, па не може да има успеха.

У Одеси Французи имају свега 12. 000 људи, од којих су 6. 000 Грци и Пољаци. Они не могу да се одупру совјетским трупама. Како им, ма да су они то очекивали, Украјинци под командом Петљуре, воће украјинских сепаратиста, нису указали никакву помоћ, већ и сами морали, пошто су из Кијева протерали хетмана Скоропадскија, да напусте ту варош, Французи се, после пораза код Николајева и Керсона, повлаче ка Одеси. Присиљена жалбама посланичкој комори, француска влада даје налог да се Одеса евакуира у року од 3 дана, почевши од 3 априла.[6]

Ни Енглези не успевају да се одрже у Кавказу. У току јуна-јула они евакуишу Баку, јула-августа 1919 Тифлис, а Батум годину касније 9 и 10 јула, 1920.

И други један енглески покушај на Балтику има исту судбину. „Бели” Руси су на тој страни били организовали „северни фронт”', састављен од 3. 500 људи, који су се од краја 1918 борили против бољшевика, а били су у савезу са Естонцима, којима је командовао генерал Лајдонер. На захтев енглеског генерала Марча, састављена је у Ревалу од 11 до 19 августа, 1919 „демократска руска влада”, која признаје независност Естоније и на тај начин добија њену војну помоћ за поход на Петроград. Пошто је регрутовао војску од 20.000 људи и добио помоћ од Енглеске, генерал Јуденич почиње офанзиву 4 октобра, 1919. За следеће две недеље они су стигли до Гачине, Павловска и Красноег Села. 20 октобра налазе се на неколико километара од Петрограда; у том одлучном часу Естонци отказују помоћ. Бољшевици, које води Троцки, организатор црвене војске, јуришају и опколе војску. Енглеска флота, која је из Кронштата пошла за Ригу не успева да спречи те војне операције, па је генерал присиљен да се одмах повуче (2—14 новембра). 1-ог децембра се одриче команде, а 5 децембра је демократска влада распуштена.

Неуспех Колчака у Сибиру. — Адмирал Колчак, којега је Дењикин признао за „највишег шефа”, окружен је у Омску од најсјајнијег дипломатског кора, међу којим је француски генерал Жанен и енглески Гајде и руског генерала Пепељаева, Колчак јануара месеца, 1919, саставља план борбе против Москве. Његове три војске, које броје 120.000—130.000 људи, заузимају Уфу (13 марта), а априла напредују до Новуземска, Бугулме, Елабуге, Глазова и Вјатке.

Већ маја месеца долазе до израза све слабе тачке овог подухвата. Гајда се посвађа са Колчаком и даје оставку, сибирски сељаци, који су под јаким утицајем бољшевичке пропаганде, неће да се боре и изазивају у позадини више побуна. Администрација у Сибиру је не може бити гора; искоришћавање војника и чиновника доводи становништво до огорчења. И око самог Колчака праве се сплетке, а он је све нервознији, тако да више није у стању да у рукама држи сву власт, а не пристаје да је ни са ким подели. Савезници су, ипак, још увек спремни да га подржавају, под условом да дâ демократска обећања. Он на то пристаје 4 јуна. Међутим, његова је војска у пуном повлачењу. Већ 14 октобра Омску прети велика опасност од бољшевика, који га заузимају 14 новембра. У Иркуцку где се склонила Колчакова влада, наилази се на странке, које су склоне бољшевицима, тако да Колчак губи и преостали ауторитет. Како трансибирски пут чувају Чеси, којима је влада њихове земље препоручила да остану неутрални, Колчакове трупе су присиљене да се пешке повлаче кроз тајгу по страховитој хладноћи, остављајући за собом безбројне жетве.

Колчак је из Омска пошао са седам возова, које је био присиљен да напусти на путу и да настави пут чешким возом. Још није ни стигао у Иркуцк, а тамо је већ избила побуна, коју су припремили револуционарни социјалисти. На захтев министара, он се одриче своје дужности 4 јануара, 1920 и тражи заштиту код савезничких претставника, којима даје на чување депо злата, који је собом донео. На станици у Иркуцку 14 јануара, Чеси га препуштају револуционарима, који прете да не пропусте воз. Осуђен је од бољшевика, којима су револуционарни социјалисти препустили власт и стрељан 7 фебруара, у часу када се његова војска у повлачењу приближила вароши.

Због тога војска креће ка Крајњем Истоку, где се јапанска окупација проширила до ушћа Амура и на северу до Сахалина. Под заштитом јапанског гарнизона створена је у Владивостоку још једна „бела влада”, која се држи до 25 октобра, 1922; и заиста чим се завршила јапанска окупација у варош су ушли бољшевици.

Неуспех Дењикна и Врангела у Јужној Русији. — После смрти генерала Алексејева (8 октобра, 1918), генерал Дењикин преузима команду „оружаних снага Јужне Русије „и смешта се у Екатеринодару у северном Кавказу. Његова војска достиже број од 150.000 људи, јер се од маја до октобра регрутују многи војници и козаци. Војска најпре постиже низ успеха. Заузима Харков и Царицин на Волги (24 и 30 јуна), улази у Кијев (30 августа), напредује ка северу у правцу Москве, заузима Куркс (20 септембра) и Варонеж (30 септембра).

Међутим, после заузећа Орела, почињу потешкоће. Козаци, који претстављају највећи део војске, неће да иду напред; њима не иде у рачун да напусте богате јужне крајеве и да освајају опустошени север. Становништво, које је „беле” дочекало као ослободиоце, ускоро се разочарало и у њима почело да гледа велике поседнике, који једино желе да поврате земље, које су им сељаци одузели, Администрација заузетих крајева руководи се самовољом и грубом силом. Генерал Врангел пише Дењикину: „Рат је постао извор богаћења”. Дењикин није у стању да поправи ситуацију. Официри, који су већином монархисти, сматрају да је Дењикин и сувише „у лево”, док левичари опет сматрају да је његова влада изразито „у десно”. Његов неуспех је неизбежан, када се козаци реше да се повуку на своје земље. Најпре готово без икаквог отпора стижу до Ростова (почетком јануара, 1920), затим после евакуације Ростова (9 јануара) и Екатеринодара (4 марта) стижу до Црног Мора у Новоросијск. Крајем марта 1920 евакуисан је један део морем на Крим; остатак и то највећи део, састављен од донских козака капитулира. Дењикин даје оставку и путује у иностранство, пошто је претходно, 4 априла, 1920, именовао за свог наследника, свог такмаца, веома популарног међу официрима, генерала Врангела.

Врангел успева једино да одложи дефинитивну евакуацију. Он враћа остатак војске на Крим, а то су 20.000 добровољаца и 12.000 козака. Пошто је охрабрио војску и поново успоставио дисциплину, он предузима, од јуна до септембра, 1920, три војна похода у правцу Дњепра и Кубана. Када је одбио да прекине борбу, енглеска влада неће више да му помаже. Француска влада га, напротив, храбри и службено признаје његову владу (10 августа).

Бољшевици су, у међувремену, на брзину завршили рат са Пољском и пребацили 3 новембра против њега све своје снаге. Врангелова војска је, међутим, изгубила 60 од сто своје оружане снаге, обесхрабрена је, напушта свој ратни материјал, повлачи се у нереду. Пошто је непријатељ освојио земљоуз Перекоп (8—9 новембра), прогони је по Криму. Како више није у стању да се одупре, Врангел сакупи у лукама 126 лађа, које 13 и 14 новембра укрцају 135. 000 људи, од којих је било 70.000 војника и превезу их до Цариграда, после тешког пута.

Међутим, Врангел не сматра да је његова војска разбијена, не одриче се ни власти ни намере да продужи борбу против бољшевика. Овај га став доводи до сукоба са савезницима. Француска, која му је помагала за време евакуације, одбија да га и даље подржава и 17 априла, 1921, изјављује да више не признаје његову војску. Од 4 августа до 14 новембра, борци-избеглице смештени су по војним логорима на Галипољском полуострву и на острву Лемносу, одакле су касније превезени у Бугарску и у Југославију.

Емиграција. — Почела је већ новембра, 1917, а за време двеју евакуација Новоросијска и Крима добила је огромне размере. Сем козака, војника, официра „беле војске”, претставници класа, којима је одузето грађанско право, и који су изложени прогону од стране Чеке[7], велики поседници, индустријалци и банкари, научници и књижевници, политичари, новинари, адвокати, лекари, уметници, глумци, музичари... у масама напуштају Русију.

Ова емиграција, јединствена на свету по својим размерама и својим друштвеним саставом, броји, према највероватнијим статистикама, око милион људи. Статистика специјалне комисије Друштва Народа оцењује да је број руских емиграната 1932 године 844.000, од којих се скоро половина склонила у Француску (око 400.000), око 150.000 по славенским земљама, 120.000 по земљама, које се граниче са Русијом, а 100.000 у Кину и у Манџурију.

Емигранти су се навикли на свој нови начин живота. Они, који припадају слободним професијама настављају, у границама могућности, свој ранији рад и међу њима има одличних писаца, научника и чувених уметника. Већи је део оних, који морају да себи обезбеде егзистенцију мануелним радом по фабрикама или пољима за обрађивање. Политички се деле на многобројне странке, које се крећу од социјализма до екстремне монархистичке деснице.

Узроци неуспеха „белих”. — Многобројни су узроци, који објашњавају неуспехе „белих”. Најпре војни узроци: одлични руски генерали прелазе на страну бољшевика, одушевљење младих присталица совјета, повољни стратешки положај „црвених”, који су владали унутрашњим главним линијама, док су се њихови противници борили у усамљеним групама по разним тачкама периферије.

Затим економски узроци: природна богатства јужних крајева, који су привлачили „црвене” и сиромаштво северних, где је снабдевање „белих”, у колико су напредовали, било све теже.

Нарочито друштвени узроци: народне масе, којима су бољшевици давали најпримамљивија обећања, а нарочито сељаци, који су, пошто су одузели земље свим старим власницима, са неповерењем сретали „белу” војску, која је баш састављена од тих власника, жртава револуције.

Најзад политички узроци: неповерење, које су разне народности старог царства, показивале према „белим”, које су сматрале централистима, непријатељима аутономије; понашање „белих”, који су становништво напросто пљачкали, као и касна помоћ савезника, који су у првој неодлучности да ли треба водити борбу против совјета, под утицајем оних који су истицали подвојена мишљења, пропустили погодно време, када совјети још нису били утврдили своју власт, ни потпуно организовали црвену војску.

Рат са Пољском. — Почиње 1920, априла месеца, уласком у Украјину пољских трупа, које заузимају Кијев. У мају офанзива „црвених” присиљава нападача на повлачење. Јуна су Пољаци поново у повољном положају. Јула месеца их друга офанзива црвених доводи до самих врата Варшаве. Августа месеца Пољаци реформишу своју војску, ослобађају престоницу и наносе „црвенима” тежак пораз. Совјети су принуђени на преговоре, после којих потписују привремени уговор о миру, у Риги, 12 октобра, 1920. Дефинитивним уговором, који је закључен у Риги, 18 марта, 1921, Русија се одриче 4 и четврт милиона становништва, Белоруса, Украјинаца, Великоруса и губи један део земље, величине 100. 000 км2, који је дели од Литве.

Односи совјета са спољним државама; први интернационални уговори и конференције. — Први су уговори закључени са народностима, које су одвојене од Русије. То су уговори о миру и о трговини од 1920; 2 фебруара са Естонијом, 12 јула са Литванијом, 11 августа са Летонијом, 14 октобра са Финском. Овим уговорима Русија губи 47.550 км2 и 1.110.000 становника у Естонији, 51.500 км2 и 2,258.000 становника у Литви, 65.790 км2 и 1,850.662 становника у Летонији, 387.426 км2 и 3,336.940 становника у Финској или скупа 552.266 км2 и 8,555,562 становника. Ако овоме додамо 259.000 км2 и 15,800.000 Руса, који су пали под пољску власт, 40.000 км2 и 2,750.000 становника у Бесарабији, које је анектирала Румунија, 17.600 км2 и 492.000 становника из области Карса, који је уступљен Турској 1921 године, марта, губици, које је Русија поднела достижу скупа 868.866 км2 и 27,597. 562 становника.[8]

Ускоро затим совјети преговарају и са великим силама, чији се став према њима мења у истој мери у колико се и њихови успеси све више потврђују. Лојд Џорџ, који је у самом почетку био уверен да ће они успети, настоји да с њима дође до директних преговора. Његовом иницијативом једна совјетска делегација са инжињером Красином на челу долази у Лондон већ 31 маја, 1920. Бољшевици, међутим, неће да признају дугове Русије, нити хоће да се одрекну бољшевичке пропаганде по британским колонијама. Преговори су одложени због рата са Пољском, у којем Лојд Џорџ узалуд хоће да посредује, настављени после привременог мира у Риги, а резултат им је први трговински споразум са Енглеском, потписан 16 марта, 1921.

Друге трговинске споразуме закључила је совјетска Русија са Немачком, 6 маја, Норвешком, 2 септембра, Аустријом, 8 децембра, Италијом 26 децембра, 1921, Шведском, 1 марта, и са Чехословачком 5 јуна, 1922.

Лојд Џорџ и даље упућује политику на сарадњу са совјетском Русијом. На конференцији у Кану (6 јануара, 1922), где се проучавају могућности да се државе опустошене ратом економски подигну, нарочита пажња обраћа се на Русију; Совјети су позвати на конференцију у Ђенову (10 априла — 17 маја, 1922). Док су се московски делегати на тој конференцији понашали непомирљиво, савезници су били крајње несложни. И, заиста, док је Лојд Џорџ спреман да са совјетима озбиљно преговара, Француска и Белгија траже од њих да признају право власништва странаца у Русији. Са своје стране бољшевици траже зајмове, да успоставе финансије своје земље.

Да би се изишло из ћорсокака у којем се налазе преговори, решава се да се сазову стручњаци на конференцију у Хаг (15 јуна— 26 јула, 1922). Две странке су ту још непомирљивије него у Ђенови. Литвинов, који је заменио Чичерина, вођу совјетске делегације, не пристаје на преговоре о руским дуговима, ни о компензацијама страним држављанима, чија су предузећа прешла у државне руке, док се год новој Русији не одобре кредити. Конференција је закључена без икаквог резултата.

Док су са савезницима јавно преговарали у Ђенови, Совјети су са Немачком која их de jure признаје, закључила тајни уговор у Рапалу, 16 априла, 1922. Како Немачка још увек оклева између запада и истока, овај уговор подвлачи совјетску тежњу да источне земље организују противу западних. Совјетска дипломатија је 1921 године, 26 фебруара, закључила уговор о пријатељству са Персијом, 28 фебруара са Авганистаном, 18 марта са Турском, а ти уговори увек de jure признају совјетску владу.

На међународној конференцији у Лозани (4 децембра, 1922—5 фебруара, 1923 и 23 априла—27 јула, 1923), на коју су Совјети позвани да „пошаљу претставнике који ће да учествују у дискусији о мореузима”, Чичерин без икаквог успеха брани турско гледиште, које се у извесној мери слаже са гледиштем Русије. Ма да је споразум о мореузима неповољан по њихову земљу, Совјети га потписују.

Пре краја конференције долази између Русије и Енглеске до озбиљног сукоба. У водама Мурманска узапћене су неке енглеске рибарске лађе. Совјетима је 8 маја, 1923 упућена нота, која захтева „пуну и потпуну сатисфакцију”. Совјети дају сатисфакцију 11 јуна.

Унутрашња ситуација: систем „ратног комунизма”. — До 1920, унутрашња ситуација код Совјета, веома је тешка. Неопходна потреба да се сви приходи централизују и употребе у борби против „белих” војски, које нападају са свих страна, присиљава Совјете да неограничено прошире компетентност државе и да створе режим, који у основи је „државни капитализам”, ма да Лењин назива те мере именима, позајмљеним из „социјалистичке” терминологије, да том периоду да обележје прелаза ка социјализму.

Чим су се ослободили грађанског рата и пренели на неколико органа управљање државом у расулу, бољшевици почињу да примењују систем, којег они сами називају „ратним комунизмом”. Идеал коме тежи овај систем је потпуно укидање трговине, ове „буржујске” размене производа, као и основе те размене, новца и, најзад, постизање „природне размене” индустриских и пољопривредних производа. Како су по фабрикама радници већ у потпуној зависности од државе, па чак и потпуно милитаризовани, преостаје да се од сељака одузме вишак жита, које је потребно за исхрану војске, чиновника, радника и свих градских становника, којих је 1920 тридесет пет милиона.

Овај задатак је поверен радничким „бригадама”, које одлазе у села и самим сиромашним сељацима, „бедњацима”, који се организују у нарочите одреде. 22 децембра, 1920, Лењин са задовољством утврђује да су количине жита довољне: „320 милиона пуда пре револуције: то је отприлике минимум без којег се не може ништа да почне. Прва година револуције дала је 50 милиона пуда: глад, бескрајна беда. Друга година даје 100 милиона... Трећа (1919-20) 200 милиона... Број се удвостручавао из године у годину... Први пут смо задовољни: имаћемо на расположењу количину од 300 милиона. Без овакве количине је немогуће и мислити о подизању индустрије, о успостављању саобраћаја, немогуће је чак и помислити на тешки посао електрификације Русије. 1920—1921 захваљујући реквизицијама, комесаријат за исхрану успева да се снабде са 350 милиона пуда. У томе успева једино зато што силом узапћује све резерве, које сељаци желе да сакрију.

Последице „ратног комунизма”. — Овај економски систем доводи до наглог опадања производње. Сељаци најпре напуштају интензиван рад, а затим смањују и усеве; 1920 се обрађено земљиште за половину смањило. Резерве су тако веома смањене. Буџетски дефицити покривају се инфлацијом, па новац све више губи вредност. Куповна снага радничких надница се нагло смањује и радници напуштају фабрике и одлазе у села. Производња национализоване индустрије претставља 1921 свега 14 од сто од предратне. Укидање трговине дало је маха тајној трговини у којој све можете добити, али по баснословним ценама. Радници краду предмете израђене у фабрикама и одлазе да сами потраже жита у продуктивним губернијама.

После прве слабе жетве, 1921—1922, појављује се глад. Становништво јужних крајева и са Волге напушта села и управља се ка варошима. Нарочити „одреди за заустављање” морају да им препрече пут. Путеви су препуни каравана кола; људи иду без циља, ка непознатим крајевима, код „индиског краља”... Ако можемо да поверујемо статистикама, ова глад, којој није било равне, коси око 5 милиона жртава; међутим, овај број не одговара истинитом, много већем. 1920 и 1921, незадовољство сељака избија у многим побунама, у западном Сибиру, на Волги, у тамбовској и рјазанској губернији, и т. д. и сами морнари из Кронштата дижу побуну, што на бољшевике оставља јак утисак.

„Отступање”. — Лењин мора да призна да се преварио: „Искуство доказује да је нагли прелаз на социјалистички облик владе изнад наших снага... Сељак више неће да подноси везе, које су се између нас успоставиле... Морамо да водимо рачуна о огромној маси становништва...” И он се решава да почне „озбиљно отступање”, т. ј. како он отворено каже, да се прекине са реквизицијама, а да се „успоставе порезе, слободна трговина, а то у великој мери претпоставља, враћање капитализму”.

Јула и августа, 1921, објављени су многи декрети, који одређују ове опште измене. То је „Нова Економска Политика” или Неп. Лењин и странка се теше да је то узмицање да би се боље скочило. Па ипак, „отступање” не наилази на добар пријем код многих комуниста, тако да Лењин, који ће ускоро озбиљно да се разболи, много губи од свог ауторитета. И Неп неће дуго да потраје.

II. Неп и борба о власт после Лењина (1923—1927)[уреди]

С. С. С. Р. и устав од 6 јула, 1923. — Совјетска влада улази у други период постојања новог федералног устава и новог назива С. С. С. Р. (Савез Совјетских Социјалистичких Република) одакле су искључене речи „руски” и „федеративних”, које су биле у старом називу. Уговором, који је потписан 30 децембра, 1922, четири главне и „независне” републике, Руски Федеративни Совјетски Савез, Бела Русија, Украјина и Транскавказ, т. ј. Азербеђан, Ђурђијанска и Јерменска, груписане су у федеративне земље, образују прави С. С. С. Р. Крајем 1924, две „независне” републике, Узбекистан и Туркменистан, улазе у Савез, који тада има 15 „аутономних територија” — то је име, које се даје народностима, које су најмање по броју, а најниже по цивилизацији — и 15 „аутономних република”. Од ових 30 „територија” или „република”, 23 припадају Руском Федеративном Совјетском Савезу.

5 децембра, 1929, придружила се и седма република, Тађикистан, која је до тада била аутономна територија, а затим аутономна република у подручју Узбекистана. Од 1930, савез је састављен од 15 „аутономних република” и 18 „аутономних територија”; 24 од ових „република” или „територија” припадају Руском Федеративном Совјетском Савезу.

Пописи од 1926 дају, о територији и становништву седам савезних република, следеће резултате:


Републике Површина у км2 Становништво
Руски Фед. Совј. Савез 19,758.000 100,000.000
Украјина 452.000 29,020.000
Белорусија 126.800 4,983.900
Транскавказ 187.120 5,872.741
Узбекистан 186.300 4,447.600
Тађикистан 154.100 827.400
Туркменистан 491.200 992.000
Укупно у С. С. С. Р. 21,355.520 146,963,641[9]

Органи Савеза су конгрес совјетског Савеза, чији начин гласања иде у прилог варошима, према томе у прилог радничке класе; централни извршни одбор Савеза, који бира конгрес, да влада између заседања конгреса, а састављен је од два дома: Совјета Савеза и Совјета народности, који имају подједнака административна и законодавна права, али од којих први претставља становништво Савеза у целини, а други становништво по њиховим односним народностима; претседништво централног извршног одбора, које је на власти између заседања овог последњег, а састављено је две трећине од одељења двају домова, а остатак од девет чланова, које домови заједнички бирају; савет народних комесара савеза, који групише чиновнике „комесаријата Савеза” и такозваних „појединачних” комесаријата.

Народни комесаријати деле се на „комесаријате савеза”, „појединачне комесаријате” и „аутономне комесаријате”. Први — спољњи послови, војска и морнарица, спољња трговина, саобраћај, поште и телеграфи — заједнички су за све савезне републике, који у овим подручјима имају само своје „опуномоћене изасланике”, који су сасвим потчињени савезним комесарима. Други — народна економија, снабдевање, рад, финансије, надзор сељака и радника — постоје у исто време и у средишњој влади и у републикама Савеза; трећи — унутрашња дела, правда, пољопривреда, настава, народно здравље, друштвена осигурања — постоје само у републикама Савеза. Тако изгледа да ови последњи имају извесну аутономију. Међутим то није тачно, јер месни „појединачни комесаријати” и „аутономни комесаријати” нису суверени на својим подручјима: они су више или мање потчињени Савезу, који надзире уиутрашњу трговину, има у рукама сва велика индустриска предузећа, право располагања месним буџетима, одређује начин обрађивања и искоришћавања земље, утврђује подлогу за колонизацију, даје основне принципе правосуђа, правног поступка, грађанског и кривичног законика, управља наставом и народном хигијеном. Претседништво централног извршног одбора. може да поништи било које решење месне власти. Насупрот томе, декрети централног извршног одбора. аутоматски се примењују на све делове Савеза. Независност савезних република је у толико мање могућа, у колико су све установе потчињене власти комунистичке странке, а затим што се све потешкоће, које се укажу у односу између централних и покрајинских органа, могу лако да реше једноставним премештањем односних чиновника. Совјет народности, нека врста „доњег дома”, веома добро заступа народности, којима су 1917 бољшевици били обећали слободу, која је могла да значи и отцепљење, али посланици Савеза руских федералних република где 73,5% становништва претстављају Великоруси, имају тамо већину; како је, с друге стране, „претставништво народности” под влашћу конгреса Совјета, оно не може да има никаквог утицаја на општу политику Савеза.

Према Уставу, Савез је отворен свакој „социјалистичкој републици”, без обзира на народност, јер, у складу са његовим основним начелом, Савез мора и може да постане, преко тих постепених удруживања, један светски савез. Устав исто тако тврди да свака република Савеза има право и да се повуче. У самој ствари, совјетски правници изјављују да ово право има само „изјавну” важност и да сваки покушај да се измени „садашњи суверенитет неке ефективне републике, треба да се сматра као „почетак народног и противреволуционарног покрета”. У предговору Устава читамо изјаву да је С. С. С. Р., супротно државама, које су и даље остале „на пољу капитализма”, осигурао слободу народа и равноправност, миран заједнички живот и братску сарадњу међу народима”; међутим, ни текст Устава, ни, на првом месту, његова примена не оправдавају ово тврђење. Укратко, Савез је федералан само по изгледу. Републике од којих је састављен потчињене су његовој власти, као што је и он сам диктатури комунистичке странке, чији централни одбор и политички биро, што значи главни секретар, решавају каква ће политика да се води.

Неп и опорављање. — Захваљујући томе што је грађански рат завршен, а затим установљавању Неп-а снага производње јача и Русија долази до свог економског јединства. Совјети располажу огромним економским комплексима, угљем на Донеку, петролејем са Кавказа, житом из Украјине, са Волге и из Западног Сибира, гвожђем са Урала и зиратном земљом степа.

Неограничене реквизиције жита заменила је уобичајена пореза у натури, па је уверење да ће моћи да уживају у својим добрима, потстакло сељаке да повећају количине усева и да прошире зиратно земљиште. Велика индустрија реорганизована је по трговачким начелима, па се радници враћају у фабрике, које су били напустили. Мала индустрија делимично је враћена приватним власницима. Успостављање слободне продаје робе и отварање пијаца, поново дају могућности да се образује приватни капитал и да ускоро захвати највећи део трговине на велико. Развој унутрашње трговине потпомаже и стабилност новца; совјетске рубље, које су 1924 изгубиле сваку вредност, повучене су из оптицаја и замењене новом новчаном јединицом, червонцем.[10] Спољња трговина, која је била готово незнатна, развија се из чији курс у почетку гарантују златна подлога и стране девизе. Порезе, које су за време „ратног комунизма” биле потпуно укинуте, поново су успостављене и 1923 влада се труди да састави први редован буџет. Становништво, које је према непотпуним статистикама из 1920 било знатно опало, почиње нагло да расте,[11] из године у годину, а и све гране народне економије, које су највише претрпеле, осетно повећавају своју производњу.

Неспоразуми у странци и прва „објашњавања”. — Неп, поред свега, забрињује неке чланове комунистичке странке. Зиновјев, петроградски диктатор, први се подиже против стварања „нове буржоазије”. Троцки предвиђа развој приватног капитала и отварање граница страним производима. Стаљин, главни секретар странке 1925 године, долази до сазнања да међу радницима, који су се вратили у фабрике и међу сељацима влада неки нови дух и да се они више не плаше повратка старих поседника. Стварање трговачких, индустријских, и кооперативних органа, које је дошло као последица Неп-а, производи десетине хиљада нових специјалиста, који својом науком потискују старе дилетанте странке. И сама странка се мења у колико ишчезавају комунисти „старе гарде”, комунисти из доба „подземне” борбе, а појављује се нова генерација, која неће да ради по постављеном програму, т. ј. на светској револуцији и социјализацији Русије.

Да се незадовољници умире, осамнаест месеци после усвајања Неп-а, почиње да се прогони непман, претставник капитала, који се поново појављује у облику спекулације. Када је изгнан из трговине, капитал се повлачи на села, где регулише куповине жита и сировина. Када је и из села изгнан, капитал се улаже у малу кућну индустрију или у предузећа за зајмове. Његова пропаст још није дефинитивна једино због тога што се шефови странке не слажу.

Лењин, чији је ауторитет до тада задржавао све унутрашње распре, лежи болестан од 1923. Већ за његова живота почиње борба о његово наследство. Та борба доводи у сукоб Троцког, кога именује и шеф на самрти и који је опште сматран као законити наследник и Стаљина, главног секретара странке, који има већ велику власт, дели чинове, а којег подрњавају Зиновјев и Камењев.

У јесен, 1923, Троцки изазива прва јавна „објашњавања”. Опозиција, која се 1922 сложила против централног одбора и политичког бироа, чији је он шеф, пребацује владајућим круговима да раднике жртвују сељацима и да их сматрају само „дрвеним луткама”. Опозиција их чини одговорним што најбољи радници напуштају странку, чији је број, било због „чишћења” Од 1921, које искључује 190.000 људи, било због одласка старих и недовољног одушевљења младих, веома смањен. Опозиција тражи да странка примењује „демократске принципе”, фраза, коју Троцки употребљава у великој демагошкој кампањи, која је нарочито управљена младој генерацији и војним јединицама. Она тражи право претстављања независне „фракције”, тражи да се чинови додељују изборима, а не именовањима, да се ту пусти пре генерација од после револуције, него „стара гарда” и да се за централни одбор врше поновни избори.

Покушај за компромис пропада. Тада Стаљин по први пут употребљава своју власт и шаље Троцког у Кавказ „из здравствених разлога”.

Лењинова смрт и борба Троцког против Стаљина. — Лењин умире 21 јануара, 1924. Оставља „политички тестамент”, где излаже да антагонизам може да доведе до расцепа, а затим изјављује да Стаљинова „простота” и његово присуство у централном одбору значе опасност за странку, док даље каже да је Троцки „најспособнији”, ма да и сувише „уображен”.

Троцки се служи овим документом, који се централни одбор труди да прикрије, да поново и отворено нападне Стаљина. У књизи „Октобарске лекције”,[12] он развија теорију сталне револуције, себи приписује победу бољшевика над привременом владом и указује на кукавичлук Зиновјева и Камењева, који са Стаљином састављају „триумвират” или како он каже тројку (запрегу од три коња). Стаљин одговара акцијом. Учвршћује свој положај у странци уводећи у странку 200.000 радника „Лењинове регрутације” и организујући у циљу својих интереса изборе на XIII конгресу странке, где његови противници готово личе на оптуженике. Међутим, централни одбор странке се тек јануара 1925 решава да осуди Троцког; он мора да дâ оставку на положај претседника „војног револуционарног савета”, што га одваја од црвене војске, а затим је обавештен да ће у случају да се поново одупре налозима странке, бити искључен из политичког биро-а и из централног одбора.

Кад је Троцки уклоњен, Стаљин има да се бори са својим јучерашњим савезницима, Камењевом и Зиновјевом, који верује да је неупоредиво јак, јер се ослања на организацију комунистичке странке у Петрограду. Сукоб изгледа као сукоб између доктрина: Стаљин брани нову тезу да се у Русији, ма како да је земља назадна, може да „изгради социјализам а да се не чека револуција у западној Европи”, док Зиновјев, претседник Треће Интернационале, проповеда да треба, најпре, да се оствари светска револуција. Међутим, сукоб је чисто личне природе; Стаљинови противници хоће да га смене са положаја главног секретара. У томе не успевају ни Зиновјев ни Камењев, и поред своје репутације „најближих Лењинових ученика” и њихових уображења да су најаутентичнији интерпретатори „лењинизма”. Када децембра, 1925, на XIV конгресу странке, лењинградски комунисти предлажу да се главни секретар потчини опуномоћеном политичком биро-у, успевају само да се Стаљину приреде одушевљене овације. Кујбишев, лутка главног секретара и претседник главног органа странке, „централне комисије за надзор”, категорички изјављује: „Друг Стаљин је успео да око себе групише најбоље снаге странке”. Тада Стаљин по први пут отворено иступа, као „шеф” странке.

XIV конгрес означава крај триумвирата: Зиновјев губи моћ вице-краља Лењинграда и његова је странка растурена; Камењев је смењен са положаја комесара за трговину. Међутим се опозиција поново ствара зближавањем Камењева и Зиновјева са Троцким и са неким групама незадовољника. Ова Неп (нова опозиција) протествује због уступака учињених Неп-у и одбацује нову Стаљинову теорију о могућности да се „социјализам оствари у једној јединој земљи”. Прибегавајући тајним састанцима и брошурама, опозиција организује праву заверу против „Стаљинове фракције”. Централни одбор одговара на ту акцију истеривањем Зиновјева из политичког биро-а, а затим искључује и из странке све присталице опозиције. 16 октобра, 1926, шефови опозиције су присиљени да централном одбору даду часно задовољење и да га моле да прими натраг у чланство искључене чланове. Пред овим знаком слабости, Стаљин изјављује да се „опозиција повлачи јер нема војске”, а затим појачава репресалије: Зиновјев је смењен са положаја претседника Треће Интернационале. Троцки и Камењев збрисани: један са листе чланова, а други са листе стажиста политичког биро-а.

1927 године фракција опозиције, која је „највише у лево”, фракција Сапронова и Смирнова, наставља, и поред капитулација шефова, борбу са централним одбором. Средином те године и сами шефови се покајнички враћају опозицији. Опозиција преноси штампарију тајних брошура у Берлин. Политичком биро-у послат је програм, потписан од 83 члана опозиције, који одмах добија око 1.500 присталица; због међународних прилика, које су касније изложене, Стаљинова политика је оштро критикована; с друге стране, Троцки оптужује ту групу, да припрема нови Термидор. Стаљин се труди да борбу заврши једним компромисом. Опозиција, која осећа да је подржавају и извесни кругови из саме странке, показује још живљу активност: како каже Рудзутак, један од Стаљикових присталица, опозиција понавља „по свим угловима да се економски систем распада, да се положај радничке класе погоршава, да се опасни кулаци множе, да радници имају на устима корпу, да се у странци развијају капорализам и фашизам”. Њена је пропаганда најјача у Унији комунистичке омладине, међу младим радницима и војницима црвене војске. Свуда су излепљени летци, који износе да „диктатор Стаљин скреће све више у десно, да брани капиталисте и кулаке”.

Сем тога на летцима пише: „Живела слобода речи и штампе! Доле совјетска власт!” Микојан, један од нових Стаљинових сателита, тврди: „Опозиција има свој програм, свој централни одбор, своје покрајинске одборе; они примају оне, који не припадају нашој странци или који су искључени; имају своју благајну, своју штампарију, организују манифестације, дају нове пароле за масе ван странке... Главна је чињеница у овој години да опозиција више није фракција, већ странка”. Сада опозиција има и „војску”, тако да затегнутост међу овим групама постаје све већа и да узајамно прете терористичким делима.

Пред опасности решава се Стаљин на крајње мере: 28 октобра 1927 решено је у централном одбору и у централној комисији за контролу, који су се састали на пленарној седници, да се Троцки и Зиновјев искључе из централног одбора. 12 новембра искључени су из странке, јер су „радили на диктатури пролетаријата”; децембра месеца, на XV конгресу, искључено је још 75 других главних чланова опозиције, међу којима Камењев и Раковски, бивши амбасадор у Паризу.

Правно признање С. С. С. Р. од стране Француске и Енглеске. — Иностранство дуго и не слути о размирицама у странци. С друге стране, Лењиново отступање од првобитних правила и успеси Неп-а, дају иностранству утисак да ће „руски покушај” да успе. Путовања Ерио-а (1922) и де Монзи-а (1923) у Русију, појачавају тај утисак у Француској. У Енглеској став Лојд Џорџа и лабуристичке странке иде у прилог совјетима. Победа, коју су у обема земљама, однели левичари на изборима од децембра, 1923 и маја 1924, проузрокује дефинитивно превирање у корист совјетске владе, чије је правно признавање било на програмима избора.

На свом првом заседању одлучује нова британска влада, којој је на челу г. Макдоналд, да као и Немачка 1922, правно призна Совјете. Ово признавање је обављено 1 фебруара, 1924, али садржи извесне резерве у погледу старих руских обавеза, као и пропаганде против интереса Велике Британије. 9 фебруара, Чичерин не прима к знању ова ограничења, а комунистичка интернационала наставља са постављањем захтева да се Ирској, Египту и Индији да независност.

14 јула идуће године састаје се у Лондону енглеско-совјетска конференција, да реши сва спорна питања. Док Енглези траже да се признају дугови, бољшевици траже зајмове. Споразум изгледа немогућ. На наваљивање радничких посланика Макдоналд пристаје 8 августа да потпише уговор, који истина одлаже спорна питања, али признаје совјетски монопол на спољњу трговину и неповредност чланова дипломатских и чланова трговинских совјетских мисија. Макдоналдова влада пада мало касније, а 21 новембра Балдвинов консервативни кабинет одбија ратификовање уговора од 8 августа. Ипак, признавање de jure није опозвано, а трговински споразум остаје на снази.

У Француској влада Ерио-а, састављена после избора од 11 маја, признаје de jure владу С. С. С. Р., почевши од 28 октобра 1924; међутим, влада „изрично резервише права, која су француски грађани стекли ранијим обавезама старих руских влада” и примењује исте резерве на „одговорност, коју је на себе узела Русија од 1914 с обзиром на француску државу и њене припаднике”; сем тога „немешање у унутрашње послове” мора да буде узајамно правило.

Француско-совјетска конференција, заказана за 10 јануар, 1925, одложена је на неодређено време, јер комунистичка пропаганда по фабрикама, у војсци, морнарици и по француским колонијама омета редовно стање, као и због тога што је немогућ споразум по питању признавања дугова и компензација власницима француских предузећа у Русији. Септембра 1925, Красин, совјетски амбасадор, поставља Кајо-у предлоге, које овај одбија као недовољне. Децембра месеца долази сам Чичерин да предложи Аристиду Бријану да се преговори наставе на широј основи. Тако се 26 фебруара 1926 отвара, под претседништвом Раковског, совјетског амбасадора и де Мозија, министра за јавне радове, конференција, која овог пута детаљно испитује проблем дугова и кредита. 14 априла совјетска делегација предлаже да се предратни дугови исплате у 62 годишње отплате од 40 милиона златних франака, али тек пошто буду одобрени претходни зајмови у новцу и у натури. Тај је предлог оцењен као неприхватљив и преговори се прекидају већ 10 јула. 30 јула, 1927 Раковски тражи да се преговори наставе и 21 септембра, пошто је претходно отишао да тражи инструкције из Москве, даје нове предлоге: исплата 62 годишње суме од по 60 милиона златних франака, признавање Француске за нацију, која је највише фаворизована, али све то уз отварање зајма у висини од 120 милиона долара, расподељеног на 6 година. Дискусије се настављају нарочито о начину гарантовања исплата годишњих сума робом и руским петролеумом, који ће да се увози у Француску. Опозивање Раковскога, коме француска штампа замера на неким изјавама датим приликом пута у Москву, а којег комунистичка странка осуђује да је узео учешћа у опозицији против Стаљина, поново прекида преговоре.

И остале државе признају de jure С. С. С. Р.: у Европи Италија (7 фебруара), затим Аустрија, Данска, Грчка, Норвешка и Шведска; у Америци: Мексико; у Азији: Кина (21 маја 1924), Хеџас и Јапан (20 јануара 1925).

Једине међу великим силама, Сједињене државе, непријатељски гледају на успостављање односа. Оне су последње пристале да учествују са савезницима 1918—1919, и прве су од тога одустале. 10 августа 1920, Сједињене Државе су нотом државног секретара Колбија, изјавиле да одустају од сваког корака, који би се односио на „виталне интересе Русије”, догод она не добије „владу, која ће да буде призната у цивилизованом свету” и док не буде достојна „да је слушају”. 31 маја 1921 су нотом секретара Хјужа осудиле Јапан због „дуге окупације стратешких центара у источном Сибиру” и изјавиле да „Америка никада неће признати легитимност захтева”, који произилазе из ове окупације. На конференцији у Вашингтону нотом од 19 септембра, 1921, изјавиле су да сматрају „недопуштеним да се доносе решења, која иду на штету легитимних руских интереса”. Од 1923 оне не сметају својим поданицима да ступају у приватне трговачке везе, које су све важније, са С. С. С. Р., али и даље службено не признају совјетску владу.

Активност комунистичке интернационале и дипломатски неуспеси. — Комунистичка интернационала је озбиљна запрека за успостављање нормалних и трајних дипломатских односа са владом С. С. С. Р. Узалуд та влада тврди да је потпуно независна од ње. Јавно је познато да европске комунистичке партије добијају од ње знатне новчане помоћи и да је управа интернационале у рукама политичког бироа комунистичке руске странке. С друге стране, зар совјетска влада и сама не изјављује преко својих властитих претставника, да никада неће престати да помаже радничке класе свих земаља да остваре светску револуцију?

Активност Треће Интернационале највећа је у Енглеској, где је подржава важна мањина Тред Унион. У циљу заустављања бољшевичке пропаганде, Балдвинова влада хапси њене шефове у њиховом главном стану у Кингс стриту. Узапћена и објављена документа указују на бољшевичку акцију по британским колонијама, инструкције интернационале за пропаганду и слање новчане помоћи. Кривци су осуђени 24 новембра 1925, на годину дана затвора због „позивања на револ”, али то не смета да бољшевици активно учествују у штрајку рудара у лето 1926 године, у којем њихова штампа види почетак грађанског рата у Енглеској, као и светске револуције. Па ипак, њихов утицај на Тред Унион много је слабији после ових догађаја.

На Крајњем Истоку најпре односе сјајну победу. Њихова пропаганда наилази на одличан пријем међу кинеским народним покретом против странаца. Националистички шеф Сун Јат Сен ступа са њима у савез и поставља се на чело странке, која је основана њиховим посредовањем, такозвана „Куоминтанг”, која у Кантону образује своју владу. Одатле националисти и комунисти освајају, од 1925 до 1927, целу Јужну Кину и преносе седиште владе у Нанкинг. После смрти Сун Јат Сена долази до борбе међу класама која дели националисте и умерени шеф Чанг Кај Шек раскида Савез са бољшевицима и протерује претставнике Совјета из Кине 14 децембра 1927.

Учествовање бољшевика у кинеској револуцији у Енглеској веома расхлађује одушевљење присталица совјетско-енглеског зближења. Консервативци траже да се поништи трговински споразум из 1921, као и акт признавања и да се бољшевици протерају из Енглеске. Сер Остин Чемберлен успева да за неко време примири своје присталице, али 23 фебруара 1927, он обавештава совјетског посланика, Розенхолца, да је, у случају ако се пропаганда настави, прекид односа неминован. 12 маја влада врши претрес у просторијама „Аркоса” (трговачке совјетске делегације) и 26 маја прекида дипломатске односе са совјетима.

1927 година је тешка за С. С. С. Р. 6 априла отпуштен је совјетски конзулат у Пекингу. Јуна месеца је у Варшави убијен претставник совјетске власти у Пољској, Војков. Све ове чињенице потврђују совјетске стрепње да се „капиталистичке и империјалистичке” земље целог света спремају да их нападну. Стаљин објашњава убиство Војкова као „други сарајевски атентат”. И ако је Москви по општем утиску рат неизбежан, очекивана светска револуција не избија.

Откада је Зиновјев, чији су сви планови пропадали, био смењен са претседничког положаја Треће Интернационале, Москва почиње да назире да агресивна тактика ове последње не може да се помири са одржавањем нормалних дипломатских односа. Чичеринова звезда почиње да бледи — он, уосталом, никада није ни имао у очима бољшевичких шефова неког озбиљног утицаја, — а Литвинов, који је до тада био за кулисом, излази мало по мало на позорницу. Потребно је да се против ратне опасности предузму успешнија сретства, него што је пропаганда и агитација по свим земљама света. Стога совјетска дипломатија полази новим путевима; с једне стране се труди да, у циљу неког конфликта, што боље утврди односе са силама, које су према њој добро расположене, а с друге, почиње да ради на спречавању ратне опасности, пристајући уз општи покрет у корист мира, објављујући свој властити програм разоружања и пацифизма, а у исто време наставља интензиван рад на милитаризацији С. С. С. Р.

Уговори о савезима са источним државама. — Идеја да се образује нека врста против-лиге Друштву Народа, које Москва сматра као главног организатора будућег рата против С. С. С. Р., није нова. Већ 1921, како смо видели, Совјети траже на истоку савезнике против запада и склапају уговоре о пријатељству са Персијом, Турском и Авганистаном. Преостаје да се из тога извуку сва преимућства. На ближем истоку, као и у Кини, главни адут бољшевика је њихово одрицање свих освајања царистичке дипломатије и супротност између овог племенитог поступка и „империјализма” европских сила. Преко Узбекистана, Туркменистана и Казакстана, они су у директној вези са муслиманским становништвом; те су покрајине проглашене за републике, 1924 године, па им је, разуме се, под контролом странке, дозвољено да развијају своју народну цивилизацију.

Први руско-оријенталски уговор склопљен је са Турском: потписао га је Чичерин, у Паризу, 17 децембра, 1925,[13] када је путовао по иностранству, а тај уговор садржи обострано одрицање свих уговора, који садрже неки непријатељски став једне земље према другој, као и свих економских и финансиских уговора, што значи и пристанак на иступање из чланства Друштва Народа.

Два слична уговора склопљена су са Персијом и са Авганистаном. Револуција у Авганистану и ступање на престо Аманулаха, малог „Петра Великог”, зближава владе у Кабулу и у Москви, које се, 31 августа, 1926, формално обавезују без икаквог ограничења с обзиром на Друштво Народа, да ће „се успротивити непријатељској акцији неке треће силе”.[14] Уговор са Персијом (октобар 1927), понавља текст турско-совјетског уговора, али Персија себи резервише право да испуњава своје обавезе према Друштву Народа.

Совјетска дипломатија се не задовољава појединачним уговорима са сваком од ових источних земаља, већ им, исто тако, помаже да склопе међусобно сличне уговоре, као што је Европи случај код Мале Антанте. Тако су закључени турско-персијски уговор (22 априла, 1926) и персиско-авганистански уговор (28 новембра, 1927). Новембра, 1927, делегације из Монголије, Авганистана и Турске присуствују прослави осмогодишњице комунистичке револуције. Москва може да прославља свој „Анти-Локарно”.

Уговор о неутралности и о ненападању са Немачком. — У Европи Совјети успевају да са Немачком ступе у тешње односе. Немачка је прва добила економске концесије у С. С. С. Р. (1921). Од 1922 она је помагала црвеној војсци и пренела у Русију један део свог властитог оружја. Јуна, исте године, послала је у Москву свог претставника кнеза Брокдорф-Ранцау. Међутим, Зиновјеви покушаји, 1923, да код ње изазове револуцију лабаве њихове везе. После претреса, који је пруска полиција извршила у просторијама совјетског посланства — тај претрес влада Рајха није одобрила, — совјетски амбасадор Крестинскиј одмах напушта Берлин. Па ипак, свађа не траје дуго. Полазећи за Локарно, немачка делегација хоће да има у џепу уговор сличан рапалском и 12 октобра, 1925, потписан је нови совјетско-немачки трговински уговор, који ступа на снагу 12 марта, 1926.

У исто време, Стреземанова политика оријентише Немачку ка западу и припрема њен улазак у Друштво Народа. Како је Чичерин у Берлину изјавио да би ово ступање у чланство било исто као и приступање некој непријатељској коалицији против С. С. С. Р., Стреземан да га умири обећава да неће прихватити чланове 16 и 17 уговора Друштва Народа, т, ј. да неће дозволити да војске, које би могле да буду упућене против С. С. С. Р., прођу кроз Немачку. Уговор од 24 априла 1926 још више зближава ове две земље, које се обавезују на неутралност у случају напада неке треће силе, као и на то да неће приступити коалицији, која би за циљ имала економски и финансиски бојкот једне од њих.

Литвиновов „пацифизам”. — Ни други правац, правац пацифизма, којим креће совјетска дипломатија, не претставља ништа ново. Та је тежња почела већ 1922 и 1923. 1922 у Ђенови, Чичерин је поднео план о разоружању, који конференција, на примедбу Бартуа, одлаже као неактуелан. 12 јуна, када је совјетска војска била смањена, Литвинов је упутио позиве Пољској, Летонији, Естонији и Финској да се споразумеју са совјетском владом у циљу остварења делимичног смањења наоружања. На московској конференцији, која је отворена 2 децембра, предложио им је умањење од 75%, које је требало да буде изведено у року од 18—24 месеца, али, и поред дугих преговора, није могао да дође до резултата. Он је и у Риму, исто тако без успеха, 1923 године, поставио питање поморског разоружања. Од 1926 и 1927, када Москва мења политику, он води двоструку пацифистичку акцију, једну суседних држава, а другу у Друштву Народа.

Марта 1926, он поново предлаже Летонији, Естонији и Финској да закључе уговоре о неутралности и о ненападању „по угледу на уговор склопљен између С. С. С. Р. и Немачке и Турске”. Ове земље су увек спремне на споразум, као што су то биле и 1923, пре московске конференције и то не појединачно, већ заједно, желећи да и Пољска и Румунија учествују у преговорима. Поред свих дугих преговора, оне нису, због велике разлике међу њиховим интересима, могле да образују „источни Локарно”, блок свих балтичких земаља сем Литве, која Пољској не може да опрости анексију Вилне. 20 августа, Финска, Летонија и Естонија пристају да са С. С. С. Р. почну засебне преговоре, не губећи међусобну везу. Међутим, Пољска којој Москва, 27, предлаже потписивање пакта о неутралности и ненападању, поново моли да се најпре споразуме са њом у Женеви. Преговори се одуговлаче. Само Литва 28 септембра потписује уговор са С. С. С. Р. али како овај подвлачи да не признаје пољску анексију Вилне, и ова последња сила удаљује. Сада и Финска, Естонија и Летонија одлажу преговоре од 27 и 28 новембра 1926. Преговори, који су били прекинути због убиства совјетског претставника у Пољској, Војкова, јуна 1927, наставиће се тек у трећем периоду историје С. С. С. Р.

12 децембра 1925 Чичерин је позват у Друштво Народа, да учествује у конференцији о разоружању и да пошаље изасланике на припремну седницу. Чичерин најпре одбија под изговором да неће да иде у Швајцарску, где је, 13 маја 1923, убијен совјетски претставник, Воровскиј. Међутим, Стаљин је спреман да учествује на међународним конференцијама. Сукоб са Швајцарском решен је берлинским споразумом (14 априла 1927) и совјети, пошто су послали изасланике на међународну економску конференцију, маја 1927, изјављују да су спремни да узму учешћа у новембарском заседању припремне комисије за конференцију о разоружању.

Већ на првој седници овог четвртог заседања, 30 новембра, Литвинов и не прикривајући своје пропагандистичке намере, износи радикалан предлог: непосредно и потпуно укидање земаљских, поморских и ваздушних снага. Комисија учтиво одлаже испитивање овог предлога за идућу седницу.

На мартовском заседању, 1928, петом по реду, после грубих и саркастичних одговора противницима свог плана, Литвинов излаже нови пројект делимичног разоружања, које ће најјаче државе присилити да своје наоружање сведу за половину, мање јаке за трећину и најслабије за четвртину! И поред његовог протествовања, пројект је упућен на шесто заседање. У очекивању, совјетска влада је позвата да потпише Бриан—Келогов пакт, као и све силе које су у том смислу биле позвате. Литвинов, који захтева једнакост поступка, узалуд тражи да се изврше неке измене; пакт потписује без ограничења, 31 августа 1928.

На априлском заседању, 1929, његов је пројект о разоружању одбијен, после тродневне дискусије — из формалних разлога, ма да се он трудио да добије повољно решење о самој суштини, — и он управља раду припремне комисије жестоке критике, указује на њену бескорисност и подвлачи потребу да се сазове општа конференција, у нади да ће владе под притиском народних маса, морати да „усвоје став, који више одговара народним захтевима”.

На новембарском заседању, 1930, на којој се завршава састављање споразума о разоружању, Литвинова замењује неки безначајнији претставник, Луначарскиј, који на последњој седници од 9 децембра, понавља све критике свог претходника.

Милитаризација С. С. С. Р. — У основи Совјети много мање траже гарантије од евентуалне офанзиве „империјализма” у уговорима о миру а много више у милитаризацији целокупног становништва. По њиховом мишљењу црвена војска је „војска целог света” и приступ је отворен „радницима свих земаља”. Из ње се пажљиво издвајају сви недовољно сигурни елементи. Разаружавање буржоазије, а наоружавање пролетаријата: то је стварни основ класне војске С. С. С. Р.

Према декрету од 18 септембра, 1925, који успоставља обавезну петогодишњу војну службу, млади људи, способни за војску, упућени су или активно, војсци или територијалним јединицама или су „класирани у категорију оних који претичу број под заставом”. Пошто је активна војска за време грађанског рата достигла максималан број од 5,300.000 људи (1 јануара, 1921), била је постепено сведена на 1,600.000 људи 1921, на 800.000 људи 1922, и 520.000 људи 1924—25, а то нарочито из буџетских узрока. Територијалне јединице броје 430.000 људи. У овим јединицама и у активној војсци, људи ефективно морају да служе по 2 године, — 3 године у морнарици — а да затим за време од три године врше наставну службу. Само класа која претиче од броја под заставом има обавезан рок од 5 година. По истеку тих 5 година војне службе, људи свих категорија преводе се у резерву, која броји око 9 и по милиона људи способних за војску.

Ван војске постоје удружења „добровољаца”, који сарађују на одбрани земље: таква су удружења Осовјакхим или Друштво за хемиску и ваздушну одбрану земље, које већ 1927 има 2,900.000 чланова и Авиодор или Аутомобилско удружење, које има 1,200.000 чланова. Сем тога у свима школама од основне до више наставе, организовани су курсеви војне наставе, са гимнастичким вежбама и мануелним радом. Штампа не престаје да говори о рату и тако држи земљу у ратоборној атмосфери.

Социјалистичка реконструкција по селима и Стаљинова победа над опозицијом. — Крајем периода, који привлачи нашу пажњу, дешавају се две ствари, које су по изгледу супротне, а у самој страни се допуњују. У првом реду трговина и пољопривреда и индустрија, којима је Неп ишао на руку, достижу предратни ниво, т. ј. онај из 1913 године, коју совјетски економисти узимају као базу за своја поређења. На другом месту Стаљин прави смеле покушаје, пред којим се и сам Лењин устручавао, успева да се ослободи својих политичких противника, да се окружи приврженим сарадницима и да к себи привуче све државне чиновнике и присталице странке. Одатле код њега самоуверење и снага који га не напуштају ни онда када противници његовог система проузрокују панику и плаше се пропасти комунистичког режима.

Под утицајем Лењина, који је зазирао од сељака, странка је усвојила паролу: „Лице према селу”. 1922, он је сељацима, најпре, одобрио нови аграрни законик, који им је дозвољавао да своју земљу отуђе или даду под закуп, што је готово враћало право поседа. После слабе жетве, 1924 године, када је наступила опасност од сељачке буне и када је Зиновјев у страху понављао Лењиново питање: „Ко ће да однесе победу?”, сељацима су направљени нови и важни уступци. Већ 1924 проширена је власт аутономних, административних органа по селима, 1925 избори за сеоске совјете релативно су слободни, гласачи се јављају у много већем броју, међу собом бирају кандидате „без странке” и за половину смањују размеру изабраних комуниста. Земаљске порезе су смањене, а проучаване су мере, које ће да омогуће повећање производње сеоске економије. Нешто раније, 1923—24, влада је, да би повећала куповну снагу сељака, смањила цене индустриских производа, а повисила цену пољопривредних. На тај начин је влада саставила „маказе”, које су, до тада, на штету сељака биле широко растављене.

Од половине 1925, чим је влада опазила да ће жетва да задовољи, она мења тактику према сељацима. Као почетак решава се да на село пошаље 3.000 пропагатора (2.000 младих комуниста и 1.000 младих инструктора), да тамо учврсте њен утицај. Затим Стаљин избацује нову паролу: пошто је Неп постигао свој циљ, па је период „опорављања” завршен, потребно је да се настави дело, које је „отступањем” прекинуто и поново се заложити за успостављање т. ј. изграђивање социјализма. Без обзира на личне нетрпељивости, ова парола доводи до поделе између већег дела странке, груписаног око Стаљина и опозиције. Противници износе час ово час оно — Лењиново мишљење, чијих 20 дела свакако могу да даду довољно доказа у прилог једне и друге тезе. Стаљинове присталице тврде да Лењин није одуговлачио са увођењем социјализма у Русију и да га је једино брига да избегне дезорганизацију земље натерала да привремено покушај одложи, а не да га се дефинитивно одрекне. Они, даље, тврде да није потребно да се, као до сада, подноси упоредно постојање двају „економских сектора”, „социјалистичког сектора” (радници, индустрија) и „приватног сектора” (приватна трговина, пољопривреда), већ да је потребно да се први повећа на штету другога. Троцки и његови присталице се, тако исто, позивају на Лењина и тврде, напротив, да Русија није зрела за социјализам и да ће у социјализам моћи да буде уведена тек онда, када социјална револуција буде триумфовала у свим индустријализованим земљама. Они тврде да се од руских земљорадника не могу да створе социјалисти, да уместо укидања „приватног сектора” треба тај сектор искористити тешким порезама у корист „социјалистичког сектора”, да је немогуће да се, према Стаљиновој жељи, створи „социјализам у једној јединој земљи”, да се, према томе, не треба окретати ка националној реконструкцији Русије, већ да треба, као и раније, потпомагати међународни пролетаријат.

Овој опозицији, са стране левице, која Стаљина оптужује да се удвара буржоазији по варошима, а кулацима по селима, као и да се одриче принципа међународне револуције, придружује се и десница, која сматра да концесије „приватном сектору” нису довољне и да је најбоље, када већ Троцкијеве присталице оспоравају могућност стварања социјализма у Русији, да се напусти цео социјалистички покушај. Ове две опозиције, у основи тако различите, слажу се да одбију Стаљинов „план о реконструкцији”.

Међутим, чим је Стаљин уклонио „лење” шефове опозиције, залаже се да њиховим многобројним присталицама левичарима докаже, да је и он сам створио крајње левичарски програм. Најбољи начин, којим он разоружава присталице Троцког, најбољи доказ да је он присталица левице јесте отварање нових изгледа у победу револуције, подизање заноса, враћања вере у „механизам” странке, а нарочито примена петогодишњег плана, која логично произлази из његове идеје о претапању приватног сектора у социјалистички и његово спровођење међу млађом генерацијом, која је напола заборавила почетке револуције.

Најзанимљивије је да овај план неће да остваре главни претставници „старе гарде”, коју је Стаљин растерао и сместио по нижим положајима, већ људи нове генерације од 30 до 40 година, које претставља Троцки. Тако ће бити задовољена амбиција оних који су међу њима најспособнији, као што су Молотов, Андрејев, Кагановић, Кујбишев, Рудзутак, Орџоникидзеи Микојан, који улазе у централни одбор или у комисију за контролу, а у којима Стаљин добија јаке и верне савезнике.

III. Петогодишњи план и „Стаљинизам” (1928—1932)[уреди]

Трећи период историје Совјета обележен је новим социјалним покушајем, који је чисто Стаљиново дело. Како је много смелији од Лењиновог покушаја, нема са њим готово ничег заједничког, као што ни Лењиново дело није имало много заједничког са марксизмом од 1917 године. Тај покушај, такозвани „стаљинизам” значи уверење да се социјализам може да спроведе у једној јединој земљи. У унутрашњој политици је тај правац обележен борбом против сељака а затим „социјализацијом” и „колективизацијом” приватних предузећа; у спољњој политици се осећа извесно слабљење делатности Треће Интернационале, јер С. С. С. Р. осећа све више потребу за иностраном помоћи, а мора и да развије спољњу трговину.

Петогодишњи план индустријализације. — Мисао о том „плану” није тако нова. Чим се држава почела да брине о производњи и расподели производа, план се наметао сам, као и потреба за буџетом и стабилизовањем новца. Видели смо, да је већ 1923 изгласан први буџет, ма да још непотпун, а 1924 извршена је реформа у погледу новца. 1925—26 нарочита комисија за „државни план” одређена је да утврђује такозване „контролне цифре”, које су објављиване сваке године, да би се оверавањем подлога годишњег буџета одредио за будућност план етатизоване економије. Нова је израда крајем 1927 и ратификовање 1929 петогодишњег плана за пет следећих година, од 1928—29 до 1932—33; важна је чињеница да је овај план, после самог објављивања, почео да се убрзаним темпом проводи у дело. Циљ плана је да се „приватни сектор” потпуно и брзо претопи у „социјалистички сектор”, а то ће да се омогући знатним развојем индустрије на штету пољопривреде. Решено је да се кроз 5 година у народну економију инвестира 64,600.000.000 рубаља[15], 3,100.000.000 у електрификацију, 10 милијарда у саобраћај и 23,200.000.000 у пољопривреду.

Совјети више не могу да рачуна]у на зајмове у иностранству. Ко ће да им позајми оволике суме? Само становништво. Пошто су оценили да ће национални приходи, који су 1927—1928 износили 70,200.000.000 рубаља, 1932—1933 достићи суму од 128 милијарда, т. ј. повећати се за 80%, план ће од тога морати да утроши око 40% — док Немачка није пре кризе могла да утроши ни 14% од својих прихода, — од којих ће се свега 10% узети од сељачких имања, а 30% у облику порезе и присилних зајмова. Главни задатак буџета ће се састојати у томе да суме, које покупи од сељачког становништва, уложи у индустрију. План у своје теоретске прорачуне уноси и приходе, ко]е ће донети продаја прихода национализоване индустрије; план претпоставља да ће се трошкови око индустриске производње смањити за 35%, да ће један део (24%) овог смањивања омогућити да се производи продају по најнижој цени, а да ће остатак (11%) претстављати чист добитак, ко]и ће да буде инвестиран у индустрију. План, даље, предвиђа да ће кроз пет година бруто индустриске производње скочити са 18,300.000.000 на 43,200.000.000 рубљи, т. ј. да ће се повисити за 136%, од којих ће 35% бити приход од нових предузећа.

План ]е мање оптимистички у погледу пољопривреде, јер предвиђа свега 21,6% повећања обрађеног земљишта, а 55% производње, — претпоставља се да ће продуктивност расти за 25%, — што би значило да ће вредност од 16,700.000.000 прећи на 25,800.000.000 рубаља.

Услови остварења плана. — Аутори плана изрично предвиђају да ће за његово остварење становништво морати да подноси најтеже жртве, као и да своју властиту потрошњу сведе на најмању меру. Као награду обећавају да ће зато опште благостање бити много веће, да ће се, на првом месту, номинална вредност дневнице повисити за 47%, а стварна вредност, узевши у обзир опадање цена робе, за 71%. С друге стране, како се не ради о развијању „лаке индустрије”, која производи предмете за општу употребу, већ „тешке индустрије која производи оруђе за производњу, високе пећи, разне алате, делове за фабрике и т. д., јасно је да Русија сама није у стању да се подигне до индустриског нивоа, који предвиђа план. Потребна јој је помоћ из иностранства. Иностранство мора да је снабде инжињерима, архитектима и квалификованим радницима, којих она нема. Русија, тако, упослује око 20. 000 „специјалиста” из Америке и из Немачке. Исто тако у иностранству мора да купи механички прибор за нове фабрике. За све то је потребан новац и то у страним девизама. Да их добије, мора да повећа извоз, који је 1919 био спао на мртву тачку, а ни касније није постигао више од 40% извоза од пре револуције, а нарочито у главном руском производу, житу. Међутим су, нивелацијом великих поседа за време првих година револуције, сељачка имања постала и сувише мала, а највећи део од њих производи жито за личну потрошњу. Једино богати сељаци, кулаци, могу да продају жито и да купују фабриковане производе, а они су влади подозриви и прогоњени као „буржуји”. Тај положај доводи совјете до тога да разраде нову једну мисао, која их је у почетку њихове владе била потстакла да сачувају велике поседе и да од њих створе „совјетска имања”, советскија кхозјајства или скраћено совкхозе. Та су пољска имања били претворили у „фабрике жита”, које, истина, у невештим рукама нису давале добре приходе. Како Стаљин сада располаже јачом бирократском организацијом, он се решава да од целокупне пољопривреде створи „фабрику жита”, т. ј. да „социјализује” и „колективизује” мала имања појединаца. Ово конфисковање земље и материјала од свих власника најзад уништава класу кулака, која је сада, као раније велики поседници, сасвим „ликвидирана”.

Тако ће мало по мало да се прошире првобитне намере петогодишњег плана. Први његови аутори ће чак да буду осуђени као превише умерени, биће прогоњени и најзад протерани. Исто ће да се деси и старим специјалистима за економију и статистичарима: они ће бити напросто оптужени због „саботаже”, а Институт за статистику, њихово седиште, биће укинут.

Индустриска парола: „стићи Америку”. — Петогодишњи план означава наступ једног новог социјалног периода, нове измене унутрашње политике Совјета, као и њихове спољње трговине: он иде не само за тим да развије радничку класу и да ојача социјализам у Русији, већ и да осигура потпуну економску независност земље. Све у држави мора да сарађује у једном циљу: стићи и превазићи Америку. Да се охрабре и потстакну сарадници на остваривању тог плана, његово се привођење у дело убрзава и избацује парола: „Платилетка за четири године”. Предузећа се позивају да једно друго изазивају на „социјалистичко такмичење”. Оснивају се групе ударника (чланови ударних бригада) и групе „хероја” петогодишњег плана да би електрисале радничке масе и храбриле их на рад. Да се становништво убеди да је потребан рад у убрзаном темпу, искоришћава се атмосфера панике, коју стварају тобожње претње светске „буржоазије”, која хоће да уништи „социјалистичку отаџбину радника”. Од самог почетка, вршење ратних припрема претставља један од главних задатака плана. Зато се план нарочито баца на сарадњу са Немцима у циљу развијања хемиске индустрије, фабрика оружја и авиона.

Нарочито је важно стварање тешке индустрије, која треба да израђује оруђе за производњу. Предузети су величанствени радови под управом најбољих страних стручњака. На Дњепру се, уз сарадњу америчког инжињера Хјужа Л. Купера, који је израдио Вилсон Дем на Ниагари, гради највећа електрична централа у Европи, Дњепрострој. На уралским степама граде инжињери из „Артур мек Ки Компани” једну од највећих фабрика челика на свету, Магнитострој, на подножју планине Магнитаја и једну потпуно нову варош, Магнитогорск. На 1700 км. од јужног Урала, на крају Сибира у базену Кузнека развија се упоредо са једним огромним рудником угља, који снабдева џиновске високе пећи у Магнитостроју. Код Нижниј-Новгорода се под воћством Хенри Форда и Остинове Компаније (Охио — Њу-Јорк) изграђује огромна фабрика аутомобила, као и једна огромна варош. На Доњој Волги, у Стаљинграду (пре Царицин), под управом Џона К. Калдера, подиже се велика фабрика пољопривредних трактора. Из земље просто ничу: фабрике свих врста, електричне централе, фабрике челика и машина. Машта уступа пред извесном врстом опијености и грандоманије. Иде се не само за тим да се створе „џинови индустрије”, који ће моћи да туку све рекорде постигнуте у производњи, већ се тежи, исто тако, да се изграде у најбрже могућем року.

Запреке на остварењу плана. — Па ипак, остварење плана наилази на велике потешкоће. Крајња журба, којом се приступа изради, чак и пре него су довршени планови, недостатак квалификованих радника, њихова несталност, јер се регрутују са свих страна, а нису у стању да подносе ужасне станбене прилике, рђаву исхрану и хигијенске прилике по новим градилиштима, слабе жељезничке мреже, закашњења у испоруци сировина, неопходних за изградњу и за уредно функционисање нових усавршених машина, све то утиче да се трошкови, које нова предузећа имају око производње, стално повећавају и показује да није могуће да се производи унапред одређеним темпом. Што се тиче старих предузећа, која прелазе у другоразредна, она одмах наилазе на потешкоће, кроз које ће нова проћи, чим буду довршена.

На првом месту, не остварују се снижавање цена, које је, по предрачуну, морала да произведе повећана производња и потрошња. Фабрике у томе могу да успеју једино осетним погоршавањем квалитета јер су присиљене да стално повећавају производњу. Морају да дају доказа о том повећању —, па и онда цене, не само што не опадају у предвиђеним размерама већ, напросто, расту. Што производи национализоване индустрије влади не дају приходе, које је очекивала, долази нарочито одатле, што је запостављена чисто трговачка рачуница која је у периоду Неп-а, довела индустриска предузећа до знатног успеха. Према декрету од 31 јануара, 1930 године, државна банка мора да одобри све кредите, ова разуме се, не може да проверава да ли су молбе оправдане, она аутоматски даје одобрења, а шефови предузећа немају рачуна да се интересују за праву цену.

Па ни огромни развоји производње и потрошње, које тако исто план предвиђа, не долазе до израза. На против, долази ускоро до „несташице робе”, тј. до несташице најнужнијих артикала. Већ прве године плана (1928—1929), мора и службено да се призна да нема довољно памучних артикала, вунених, кожних, а нарочито ципела, металних и стаклених артикала; друге године се листа продужује: Нема шећера, биљних масти, ни дувана; у пролеће, 1929, недовољна и неуредна исхрана вароши, присиљава владу да прибегне „картама” за поделу хлеба и осталих производа за исхрану привилегисаних елемената градског становништва. Јула, 1930, Брјуханов комесар за финансије, признаје да у Москви и у осталим варошима нема хлеба, шећера, поврћа, меса, маслаца, ни тканина. Становништво мора да се баци на купус и на кромпире. Повишење надница не одговара више повишењу цена животних намирница: од 1928 до краја 1931 се наднице повисују за 38%, али се зато цене намирница пењу за 90, 6%. Тако је куповна снага радника веома смањена.

Нарочито у главним гранама производње, у металургији и рудницима, резултати заостају за предвиђеним. Да прикрије то закашњење, влада мора да продужи други период за читаво — пето —, тромесечје, од октобра до децембра, 1930, и да економску годину почне од 1 јануара, у место од 1 октобра. Влада баца одговорност за ове неуспехе на шефове предузећа; оптужује их због свесне „саботаже” и везе са иностранством. Више „примерних” процеса завршава се осудама на смрт или на прогон, које руским квалификованим специјалистима одузимају сваку амбицију да заузму неко важно место и да покажу неку иницијативу. Бирократски карактер ових установа, сељакање радне снаге и „на првом месту” слаба организација саобраћаја најбоље нам објашњавају узроке ове недовољне производње.

Слабо храњени радници добијају све бедније станове — свака особа располаже само са 5,8 м2 1927—1928, а са 5,6 м2 1928—1929 — и зато, баш као и у доба „ратног комунизма”, напуштају фабрике и на другом месту траже боље животне услове, а неки опет дефинитивно напуштају фабрике и одлазе на села. Нека предузећа, а нарочито нове фабрике и рудници, кроз једну годину сасвим измене радништво. Узалуд се влада труди да радника веже за посао изричном забраном сељакања: они то и даље раде, и поред забране.

Остварење плана, стварање директних веза између произвођача и потрошача намећу саобраћају много већу одговорност, него што је имао у време слободне трговине. Како су аутори плана потпуно занемарили саобраћај, он заостаје далеко испод свог задатка. Већ 15 априла, 1930, Економическаја Жизн (Економски Живот) признаје у свом годишњем издању „да организација саобраћаја не познаје време, количину ни врсту робе, коју ће имати да превезе у идућим месецима”, а затим указује на „злочиначку површност, којом се воде саобраћајне линије”. Неред је толики да роба стиже у закашњењу или у сасвим незгодно време: док се гомила и труне на једном месту, на другом је никако нема. У индустрији се по фабрикама често зауставља цео рад, јер се не добија потребни материјал. Дешавају се и смешне грешке: Башкирци, који раде у дрвеној индустрији, добијају одједном 5000 брњица за псе; у Березов, у далеком Сибиру, стиже партија француских речника; одраслима стижу дечје хаљинице, а сељацима парфеми и свилене чарапе, и т. д.

На крају, план не може да успе због несталности новца. У том циљу план предвиђа само ретко издавање червонеца и то само до суме од 250,000.000 рубљи годишње. Међутим ова скромна предвиђања се ускоро показују као потпуно недовољна да покрију огромне трошкове изградње и скупих искоришћавања фабрика. 1928—1929, потребно је да се изда 671, 000. 000 рубаља; 1929—1930 1,602,000. 000; 1 јануара, 1931 се количина у оптицају повисује на 4,355.000.000 рубаља, а 1 јуна, 1931, она достиже 5,786.000.000. 1930 губи рубаља, на преосталој приватној пијаци, приликом куповине израђених предмета, ¾ своје номиналне вредности. Касније губи чак девет десетина, па и више.

„Укидање кулака”. — На овај план има нарочитог утицаја Стаљинова сељачка политика. У свом решењу XVI конференција странке тврди „да се социјалистичко изграђивање не развија уништавањем приватне производње, већ њеним техничким функционисањем и економским подизањем”. Зато план, у првом реду, предвиђа да се совјетске и колективне житнице крајем пете године давати само 23% жита, док ће житнице приватних лица давати преосталих 77%, па зато прихвата размену од 121 милион „приватних” сељака према 14 милиона „социјализованих”. Међутим, у колико се производња убрзава, долази се до намере да се свих 22 милиона приватних сељачких имања претвори у колективна, да би се, употребом трактора, што боље искоришћавала. На овај начин, очекује се већа продуктивност земље, која би дала довољно жита да се исхране вароши и војска и да се извози у иностранство. Разуме се да се овом економском аргументу додаје класни. 27 децембра, 1929, Стаљин изјављује: „Влада мења досадашњу политику ограничавања тежње кулака да друге експлоатишу и прелази на политику укидања кулачке класе.”

Решено је, дакле, да се против кулака и подкулака, т. ј. мање-више имућних сељака, који уместо једне краве имају две, а држе страног радника да поред чланова породице, врши пољске радове, — тих је сада, не више 4%, већ 10% свих сељака — употребе исте насилне мере, које су употребљене против ранијих великих поседника. У ствари, примењују се још свирепије мере. Према једном поверљивом циркулару странке (6 јануара, 1930), нарочити одреди састављени од 25.000 опробаних комуниста, добијају налог да прочисте од кулака извесан број, унапред одређених породица по селима, т. ј. да побију њихове чланове или да их упуте на присилне радове у шуме северних предела или у изгнанство или пак да их оставе у самом месту, али без сретстава за живот. Налог је извршен једне ледене ноћи; оружане групе истерују људе, жене и децу из њихових кућа, узапћују сва њихова имања и забрањују другим сељацима да им укажу помоћ. Многи кулаци умиру од зиме и глади; остали су, готово без намирница, утоварени у хладне теретне вагоне, који јуре са југа на север Русије, и многи подлежу у току самог пута. Експроприсаних кулака је било на стотине хиљада, можда чак и милион. Тако је у Русији уништена и једина класа, која је живела од својих властитих сретстава.

Аграрна колективизација и њене последице. — Декрет од 6 јануара, 1930, наређује да се имају сва имања „сиромашних” и „средњих” сељака (бедњак и середњак), да преобразе у колективна газдинства или скраћено кол'кхозе[16] (колективное Кхозјајство), и то од пролећа исте године у областима, које производе жито за трговину, Украјини, Кавказу и Доњој Волги, а од пролећа, 1931, у осталим областима. Сељаци су претњама присиљени да ступају у кол'кхозе: за два месеца број колектизованих породица прелази са 5,000.000 на 9,500.000; у пролеће достиже 50% целокупног броја. Ове ванредне мере, које из основа мењају вековни сеоски систем имања, присиљавају сељаке да побију своју стоку и да утроше своје резерве пре него што уђу у кол'кхоз. Постоји опасност да поља зарасту у коров. Множе се убиства комуниста по селима, а јављају се буне.

Тада Стаљин објављује (2 марта, 1930) свој чувени чланак: „Опијеност од успеха”, у којем оштро критикује претерану ревност у истраживању његових налога. Декретом од 15 марта, 1930, дозвољава се колективизираним сељацима да иступе из кол'кхоза и да изузму своју имовину, дозвољава се онима који остају да могу имати једну краву, нешто стоке и живине и једну башту. С друге стране, декрет од 5 априла даје кол'кхозима разна преимућства и одобрава им велике кредите. У међувремену, између два декрета око 9 милиона породица напушта кол'кхоз; међутим, у крајевима, који производе жито 40—45% породица остају у кол'кхозима.

Од јесени, 1930, рад на колективизацији поново почиње. Поново полазе ка северу возови са кулацима. Опште узев, сељачки отпор слаби и јануара, 1933, Стаљин може да утврди да је 80°% сељачких породица колективизирано. У украјинским степама колективизација достиже 82%, у пределу Доње Волге 81, 9%, у пределу Средње Волге 86%, а код Немаца на Волги 95%.

Ускоро се указују последице колективизације. Најпре, обрађено земљиште смањује се у знатној мери, тако да је исхрана вароши све тежа; према службеним статистикама од 1928—1930, број коња се смањује за 8, 3%, рогате стоке за 29, 4%, оваца за 22, 6% и број свиња за 48,7%. Ма да се захваљујући употреби трактора обрађено земљиште повећава, — од 118 милиона хектара пење се на 137, између 1929 и 1931 —, усеви, а и жито жетава много заостаје у квалитету. Сељаци знају да раде за друге, па за жетве, које држава узапћује, не показују довољно интереса; сеје се и жање са великим закашњењима.

Ове су последице, истина, прикривене 1930, која даје одличну жетву — на стоку има 22, 500.000 тона жита, од којих је скоро 6,000.000 извезено у току зиме —, али се зато јасно показују идућих година, које су биле мање повољне. Да осигура извоз, влада преузима од сељака половину њихових бруто прихода, па чак и више. 1931, и поред слабе жетве, влада одузима 6% више него прошле године, а то значи да су сељаци лишени својих животних потреба, па и једног дела усева. Природно је, да се ситуација 1932 још више погоршава: сељаци из јужних крајева и са Доње Волге гладују и показују још мање воље да сеју или да жању: они на све начине одуговлаче испоруке за државу и труде се да прикрију један део жетве за своју личну потрошњу. Влада је присиљена да објави декрет (7 августа, 1932), којим прети смртном казном свима онима, који по својим пољима поткрадају државу. Тако земља пада у ситуацију, која много потсећа на ситуацију од 1921, пре Неп-а.

Стаљинова признања. — Владајући кругови С. С. С. Р. не могу да сакрију пред собом, ни пред другима јасне узроке својих неуспеха. У свом говору од 23 јуна, 1931, одржаном пред шефовима предузећа, Стаљин помиње неке узроке, као недостатак радне снаге и ставља следеће примедбе: потребно је да се повисе наднице квалификованим радницима и да се напусти „егализација”; да се напусти систем анонимног рада и да се успостави одговорност појединаца у њиховој релативној улози; да се напусти систем „непрекидног рада од седам дана” и да се усвоји недеља од 6 дана са одмором; да се шефовима предузећа поклони пуно поверење, као и специјалистама без странке, који су, до пред кратко време, оптуживани због саботаже; да се, најзад, успостави чисто трговачко књиговодство и да се у предузећима децентрализована управа подвргне далекој управи „на папиру”. Природно је, да Стаљин ништа не приговара самом принципу „извођења социјализма” и да ћутећи прелази преко много озбиљнијих неуспеха, које смо већ изложили, али нам ово тражење лека доказује да је прешао у став попуштања.

Совјетски „демпинг”. — Успех петогодишњег плана мора да доведе до повољног годишњег биланса. Пре него је усвојен, када је увоз био већи од извоза, Внешторг (Биро за Спољну Трговину) успоставља равнотежу смањивањем куповина у иностранству.

Отсада је тај начин немогућ, јер се машине морају да увозе из иностранства. Преостаје само да се извоз повећа што је могуће више и то снижавањем цена.

Овај „совјетски демпинг”,[17] како су га назвали у иностранству, сматра се као жеља совјета да саботирају трговину и индустрију осталих држава, у чему совјети, свакако, успевају. Међутим, главни му је циљ да С. С. С. Р. буде у могућности да исплати своје стране повериоце. На несрећу, на светском тржишту, у исто време нагло падају цене сировина, које су главни артикли совјетског извоза.

Узалуд се повећава број артикала за извоз; узалуд се, да се покрије недовољна производња неких сировина, много више извози дрво и петролеј; приходи ни издалека не одговарају повећаном обиму извоза. Пасива спољне трговине прелази са 22 милиона рубаља, 1930, на 294 милиона, 1931 и на 142 милиона, првих седам месеци, 1932. Да би надокнадили губитке од те трговине, Совјети морају да од иностранства траже веће зајмове. Интереси које морају да плаћају веома су неповољни (25% и више). Енглеској, Немачкој и Италији влада гарантује продаје њихових припадника у Русији; у Немачкој гарантија достиже 90%—65% од државе и 25% од вароши — и продаваоц рескира свега 10%, а и то је лако покрити повишењем цене, која иде до 25%, стварне вредности продате робе. Овај систем не може неограничено да траје. У почетку 1932, С. С. С. Р. Немачкој дугује 1,200.000.000 марака. На томе се Совјети морају да зауставе. Све им је теже да купују машине у иностранству; продужава се рок меница, које нису могли да плате, али су им зајмови ускраћени. То пада у исто време, када је њихов буџет, због последица аграрне колективизације, запао у велике потешкоће.

Прикупљени стокови жита су недовољни. — Како је влада преузела бригу око правилне расподеле израђених производа и производа за исхрану, као и у време „ратног комунизма”, она се труди да сакупи што више жита за исхрану безбројних војника, чиновника и за осигурање извоза. Повећање стокова жита, који од 576, 000. 000 пуда од 1927—1928 — последње године Неп-а —, прелазе на 660.000.000 пуда 1929, на 1,250.000.000 пуда 1930 и 1,400.000.000 пуда 1931, није последица веће производње; то повећање није ни последица повећавања засејаних земљишта, већ једино тога што се од сељака одузимају све резерве. Тако се, од самог почетка 1932 влада забринуто пита да ли ће бити довољно жита за нова сејања. Страх се потврђује у пролеће, када се земља засејава касно и небрижљиво, нарочито у совкхзима, али и у кол'кхозима.

Да би се предухитриле тешке последице овог стања, влада предузима низ мера. Најпре признаје да обрађивање поља тракторима није довољно и тражи да се „врати коњима”. Затим, пошто је средишњи одбор странке на XVII конференцији (фебруара, 1932) подвукао рђаве стране сувише брзе колективизације и приметио да „велики бројеви нису увек знак доброг квалитета”, он се решава да сељацима врати краве; смањује донекле земаљску порезу, смањује стокове за 264 милиона пуда и дозвољава (6 маја, 1932) сељацима из кол'кхоза да на пијацама слободно продају вишак својих производа. Овај покушај увођења слободне трговине враћа спекулацији: како цене на слободној пијаци далеко надвисују службене цене на пијацама се појављују препродавци, а чланови кол'кхоза стају да продају заједничке производе. Месне власти утврђују цене и прогоне „спекуланте”, и т. д. Њихове произвољне мере присиљавају владу да обнародује декрет о „револуционарној легалности”, узалудни покушај да се заштити „социјалистичка својина”. С друге стране је право слободне продаје жита „појачало” код сељака „отпор када се ради о испоруци жита држави”[18]; тако се дозвола за слободну трговину даје само оним кол'кхозима, који су извршили своје обавезе према држави.

Влада је отворила пијаце добрим делом да би са себе скинула тешку одговорност исхране варошког становништва. Сем тога се влада труди да смањи број оних које мора да храни. 15 новембра, 1932, влада објављује да ће сваки радник, који ма и само један дан, без важног узрока, изостане од фабрике, бити отпуштен, а карта за намирнице ће му бити одузета. 10 децембра, решава се влада да поново изврши „пречишћавање” странке, чији су чланови и сувише бројни[19], а многи сумњиви због везе са порезницима. 27, влада издаје унутрашње пасоше, којима се толико служила полиција старог режима, у циљу растерећивања вароши, које је веома тешко снабдевати, од сељака, који су бежали од глади или аграрне колективизације и свих оних, који су сматрани за против-револуционаре; сви они, који не добију пасош морају да напусте вароши: по Кировљевој статистици, биће око 800. 000 становника истерано из Петрограда и из Москве.

Није само довољно смањити број потрошача, чији живот пада на државни трошак. Потребно ]е и присилити сељаке да производе довољно жита за исхрану свих ових потрошача. Влада изгледа решена да по сваку цену савлада пасивни отпор села, а нарочито најпродуктивнијих, која су најмање послушна. Она се, по речима Букхарина, осећа довољно снажном да „смрви” упорне сељаке.[20] Поред свега није мање тачно да је покушај колективизације имања пропао, а то признаје и Стаљин, и да је тај неуспех онемогућио производњу предвиђеним темпом. Оптимистичка тврђења службених листова и бранилаца „опште Стаљинове линије”, постају све мање убедљива.

Поновио образовање опозиције против Стаљина. — У колико потешкоће све више расту, опозиција с десна и са лева подиже главу.

На пленарној седници централног одбора странке (28 септембра — 3 октобра, 1932) Стаљин наилази на велики отпор. Изгласана решења су, истина, веома углађена, али у циљу победе над противницима мора опет да се употреби стара метода, т. ј. измишљање комплота.

Већ 9 октобра, канцеларија централног одбора странке решава да искључи „заверенике”. Поред старих супарника Зиновјева и Каменева, који су пре кратког времена били примљени у чланство после достојне сатисфакције; искључени су и млади против-рволуционари (Рјутин, Марескиј, Пташниј и др. ). Оптужени су да су хтели да створе тајну буржујску организацију, која је имала за задатак да у Русији поново оснује капиталистички режим, а нарочито класу кулака. Правда, која чланове опозиције назива „трулим либералима, производима буржујске дегенерисаности” и т. д., тврди да је њихов програм враћање земље кулацима, укидање совкхоза и кол'кхоза, као и препуштање социјалистичких предузећа страним капиталистима.[21]

Попуштање совјетских дипломата у совјетско-јапанском сукобу. — У спољној политици појављује се не више теориска, већ стварна ратна опасност. Међутим Совјети се труде да не само милитаризују земљу, већ и да отклоне све сукобе и воде крајње обазриву политику, као на пример у току совјетско-јапанског сукоба, до којег долази после окупације Манџурије од стране Јапанаца.

У почетку се совјетски кругови, а нарочито у Манџурији, веома ратоборно држе. Када (фебруара, 1932) Јапанци траже дозволу да се за превоз трупа у Кхарбин, послуже железницом, која пролази кроз Источну Кину, месне власти најпре одбијају, а ускоро затим Москва даје дозволу и Јапанци се њоме богато користе. Поред свега, Совјети повећавају број својих трупа на Крајњем Истоку: од 70.000, они повећавају број војске на 170.000 људи, концентришу тамо аероплане, тенкове, и т. д., а да би оправдали ове мере предстрожности, објављују документа, у којима „одговорне” јапанске војне личности износе програм анексије Сибира до језера Бајкала. Њихов став присиљава Јапан да своје трупе удаље од руских граница, али ствара дипломатску затегнутост. Априла и маја, у Москви и Кхарбину се предвиђа да је конфликт неизбежан, али Јапан даје умирујуће изјаве и затегнутост попушта.

Прокламација независности Манџурије изазива нову затегнутост. Затим, (октобра, 1932) Совјети изјављују да су спремни да приме манџурског конзула у С. С. С. Р., па и у Москви, али што они још отворено не признају независност манџурске државе, то је једино да не покваре своје односе са Сједињеним Државама. 31 децембра, 1931, Литвинов је био предложио Јапану да потпише уговор о ненападању. Јапанска влада је одбила овај предлог (децембра, 1932), али је изјавила да је спремна да проучи стварање јапанско-совјетско-манџурског одбора, који би имао за циљ спречавање пограничних инцидената.

Преговори и уговори о ненападању. — Литвиновљева пацифистичка политика мења карактер. Ма да на конференцији за разоружање у Женеви, која се. отвара 2 фебруара, 1932, он још увек задржава свој непомирљиви став и без успеха се труди да наметне два своја плана о разоружању, он у исто време проводи практичну политику и преговара са земљама, којима се граничи С. С. С. Р., у циљу потписивања уговора о ненападању.

Овог пута Француска даје иницијативу. Крајем 1931, француска штампа објављује да је 21 августа потписан између Француске и Совјетске Русије један уговор и да је његова ратификација подложна закључку сличних уговора између С. С. С. Р. и француских савезника, Пољске и Румуније. Већ 25 јануара, 1932, усвојен је текст пољско-совјетског уговора. И овог пута његова примена зависи од потписивања сличних уговора између других земаља на граници С. С. С. Р. и овог последњег. Литвинов, који је 21 јануара, већ преговарао са Финском, преговара, 8 фебруара, са Естонијом и, 9, са Летонијом, Румунија, међутим, не пристаје на уговор, ако Совјети не признају анексију Бесарабије. Како се румунско-совјетски преговори одуговлаче, Пољска потписује, јула месеца, засебан уговор. Преговори са Румунијом се још живље настављају октобра месеца, под утицајем Херио-а, који не жели да Совјетска Русија и даље образује блок са Немачком. Румунска влада Вајде-Војеводе нагиње уговору, који ће питање Бесарабије да остави пострани, али је протести и оставка њиног министра у Лондону, Титулеска, присиљавају да се повуче. Ма да Румунија није наставила преговоре, Француска је, 29 новембра, 1932, ратификовала француско-совјетски пакт о ненападању.

Отказ енглеско-совјетског трговинског уговора. — Насупрот француско-совјетским односима, енглеско-совјетски односи се, 1932, озбиљно погоршавају. 27 јануара, прекинути су енглеско-совјетски преговори о признавању дугова, јер као услов зато С. С. С. Р. поново тражи дугорочне зајмове. Кабинет коалиције смањује суму владине гарантије, која је осигурана енглеским продаваоцима, као и рок зајмова одобрених совјетској трговини, који су за време лабуристичке владе, прешли првобитне границе, утврђене на 1,600.000 енглеских фунти на 12 месеци. Јавно мнење утврђује да енглески увоз из Русије 4 до 5 пута прелази енглески извоз у С. С. С. Р., да бољшевици искоришћавају енглеске зајмове да плате своје поруџбине у Немачкој и у Америци, да сем тога ометају својим ниским ценама унутрашњу енглеску трговину. Јавно мнење нарочито критикује увоз совјетског дрвета, које је производ присилног рада кулака, протераних на север Русије, што, уосталом, објашњава његову ниску цену; оно, даље, тражи отказивање уговора од 1930. С једне стране, да би свој поступак довела у склад са решењем царске конференције у Отави, Енглеска неће да се С. С. С. Р. више користи одредбом напривилегованијег народа. 17 октобра, она отказује уговор од 1930, али даје понуду за настављање преговора у циљу склапања новог уговора на другим основама.

IV. „Културна револуција”[уреди]

Вера. — 13 члан Устава од 10 јула, 1918, који прокламује да се „у циљу гарантовања праве слободне свести радника, Црква дели од Државе, а Школа од Цркве” и да је „слобода верске и противерске пропаганде призната свим грађанима”, сасвим одговара жељама, које су руски либерали одавно формулисали. У ствари, Совјети према цркви не могу да остану неутрални, пошто члан 13 комунистичког програма објављује да „странка мора да допринесе да се народне масе ослободе верских предрасуда”. Борба против вере за њих претставља део борбе против класе или против буржоазије. Они предузимају све што је потребно да се и судски омета верски култ, укидају све верске школе и дозвољавају верску наставу, искључиво приватног карактера, одређену за младиће и девојке који су навршили 18 година.

5/18 новембра 1917 године, у самоме тренутку, кад је бољшевичка револуција била на врхунцу, сабор у заседању од 15/28 августа да би успоставио патријарха, кога је укинуо Петар Велики, бира владику Тихона, за патријарха и образује Синод, који ће му помагати, као и „свештеничку администрацију”, у коју улазе и световна лица. Сабор и патријарх живо протестују противу „прогоњења” која почињу, и труде се да се одупру совјетским декретима о цркви; у једном апелу упућеној православној пастви Сабор иде чак дотле, да је позива „да пође на Голготу”, и да се одупре отворено неизбегавајући чак ни мучеништво.

Совјети одговарају терором, који опредељује Тихона, да обзнани 26 октобра 1918 своју посланицу народу, у којој отворено напада „интернационалистичку власт и жестоко протествује против погубљења свештеника и владика и узапћења црквених добара. Влада, која се још уздржава од коначних мера, решава да владајућој цркви супростави једну још радикалнију религиозну странку, али и опортунистичку, и њу помаже да оснује „обновљену цркву” или „живу” цркву. Борба постаје још озбиљнија, када је влада обнародовала 23 фебруара 1922 године декрет односећи се на конфискацију свега црквеног блага у корист жртава глади. 28 фебруара патријарх прети да ће искључити из цркве сва световна лица и свештенике који буду извршили овај декрет. 12 маја он је ухапшен, а вођство црквених послова предузели су вође „живе” цркве, који су званично признале бољшевике.

У мају 1923 г. „жива црква” сазива сабор, рашчињује Тихона, објављује да је капитализам „смртни грех” и позива верне да се против њега боре, под вођством совјетске владе. Овај став и верске реформе — доста скромне, — које она уводи, одвраћају од ње већину православне пастве. Тихон тада разуме да је потребно учинити уступке; пошто је признао 15 јуна 1923 да није био у праву што се одупро режиму и изјавио „да од сада више није непријатељ совјетске власти” пуштен је на слободу и опет преузима воћство цркве. Када умире 7 априла 1925 године он оставља „апел” да би позвао верне на „лојалност”, а позива свештенике, да не допусте борбу противу владе.”

После патријархове смрти Совјети не допуштају сазив новог Сабора који би му изабрао наследнике, и воћство цркве допада „чувару патријаршиског престола” митрополиту Петру. Пошто он неће да се потчини влади, Совјети помажу вође „живе цркве” која тада узима злогласно име „нове цркве”, да сазову у други сабор (октобар 1925) владике и свештенство који су им се придружили. Овај сабор оптужује Петра да је имао везе са монархистима у емиграцији, и на његовом месту поставља врховно вођство цркве. Петар и његове присталице 1925 ухапшени су и доцније прогнани у Сибир на Соловска острва.

Већина верних и владика остају ипак привржени Петру. Наследник, кога је он изабрао, митрополит Сергије изјављује по примеру Тихоновом да ће стара црква бити лојална према влади и неће се бавити политиком. Владике, у изгнанству на Соловским острвима, тврде такође, да су спремне да се потчине, под условом да се допусти, сходно 13 члану устава, — цркви да постоји. Пошто су га претходно ухапсили, совјети преговарају са Сергијем, ослобађају га и овлашћују, 18 маја 1927, године да организује „привремени синод”. Легализујући званично „стару” цркву, они себи обезбеђују, као што су желели, непосредни утицај на њено верско пословање. Ово стање изазива отпор противу Сергија од стране владика и најнепопустљивијих свештеника. У посланици од 27 јула 1927 Сергије правда свој компромис и уз то тражи од емигрираних свештеника „лојалан став” према совјетској власти. Ово тражење рђаво је примљено, те ствара раздор у православним општинама у иностранству, где се конституисала монархистичка црква митрополита Антона (у Карловцима у Југославији) и аполитичка црква митрополита Евлогија у Паризу, од ове се одваја једна црква — владике Серафима — која се потчињује власти Сергија, а општине „Нове Цркве”, такође се стварају, нарочито у Америци. Совјети се не ограничују само да узму контролу над сваком црквеном организацијом. Закон од 8 априла 1928 год. и додатак члану 13 Устава, обнародовани 22 маја, забрањују сваку „верску пропаганду” и не дају цркви да се бави наставом и доброчинствима; обављање обреда постаје тако тешко, да изискује највеће самопожртвовање од стране свештеника и верника. С друге стране, бољшевици организују у велико антирелигиозну пропаганду почевши са школама. Лига безбожника 1925 смањује године старости за приступ у њу, на 14 година, и поред тога врбује, као „пионире”, децу од 6—14 година, њено бројно стање које је у 1928 обухватало свега 128.000 чланова, пење се на тај начин почетком 1930 на 2,500.000 чланова, подразумевајући ту и „пионире”. Да би одговорили, тобож, „тражењу” народа, бољшевици скидају — црквена звона, затварају и руше богомоље, претварају их у биоскопе, позоришта, школе или кооперативе. Сваки отпор према тим мерама угушен је. Цркве и свештеници који преостају угушени су пореским теретима; лица која дају уточиште свештеницима тешко су опорезована; овима је забрањено да станују у границама својих парохија... Благодарећи уступцима Сергија, „стара црква” могла је да сачува 30. 000 парохија, 163 владике и неколико десетина милиона верних.[22] Њено стање, нарочито после затварања и преиначења многих цркава, ипак је врло слабо. Велики део њених свештеника приморани су да слушају наредбе бољшевика, који сматрају владике, као своје чиновнике. У недостатку Богословије, она не може да ствара нову генерацију свештеника, док се стара постепено гаси; 1930 половина свештеника старији су преко 50 година.

Ако се верски дух јаче одржава на селу и међу сељацима у црвеној армији, свугде он мора да прикрива своја осећања и да слави црквене обреде кришом. Охрабрени својим успесима, совјети декретом од 15 маја 1932 године утврђују „пјатиљетку безбожништва” да би потпуно угушили веру. Већ прве године — црквене школе свију вероисповести, које тада још постоје, — биће затворене, а службеници ових вероисповести лишени принадлежности, дакле могућности да живе. Првога маја 1934 богомоље свију вероисповести имају бити затворене у главним градовима свих република и великим центрима. „Верска огњишта” у породицама коначно су уклоњена.” Издавање Црквених књига и прављење црквених утвара забрањено је.

Треће године сви свештеници, који се до тада нису одрекли свога позива, биће прогнани из С. С. С. Р. „1 маја 1937 на целој територији С. С. С. Р. не треба да преостане ни једна богомоља, и сам појам о Богу биће уклоњен из Совјетске уније, као преостатак средњег века, као оруђе угњетавања радничких маса.”

Школа. — У подручју школе, као и удругима, Совјети почињу примењивањем најмодернијих принципа. Али они опажају ускоро да ти принципи, позајмљени од европских и америчких педагога, од стране наставничког особља веома радикалних тенденција, могу бити примењени само у малом броју „узорних” школа. Али, према програму комунистичке партије (март 1913), задатак основне школе је да „образује генерацију способну да коначно утврди комунизам”. Настава дакле треба да буде „политехничка” т. ј., да упозна са свима струкама производње, — и према доктрини Маркса и Енгелса „да развије све способности чланова комунистичког друштва”.

Задатак који се намеће тежак је.

Прво, изостају им школе и комунистички наставници. У очи револуције благодарећи делатности Думе, Русија је била на путу да наставу учини приступачном свима; према једној статистици од 1911 она је имала тада 154.177 учитеља и учитељица са 8.146.637 ђака. А 1915 имала је 122.123 основних школа. За време грађанског рата, те школе потпуно напуштене, великим делом биле су разорене; 1921, њихов број је спао на 76.000 хиљада, а број ђака у њима на 6.000.000. Од 1921 до 1923 оне су продужиле да пропадају; број, „првостепени” школа које одговарају пређашњим основним школама, смањује се од 76.000 на 43.000 значи смањење 41—47% у износу на 1915 — и од 6,000.000 на 3,000.000 — док се број „другостепени школа” које одговарају бившим средњим школама и број њихових ђака смањио од 3.700 на 866 и од 410.000 на 210.000. Што се тиче наставничког особља оно се показује у почетку изрично непријатељски расположено према совјетима. Панруски савез учитеља пошто се отворено изјаснио против њих, растурен је, и „сумњиви” учитељи најурени су. Тек после Неп-а, наставници постепено прелазе из отвореног непријатељства у „неутралност”, и посредништвом једног новог Панруског савеза радника јавног васпитања као потчињености влади. Међутим, још 1927 сразмера оних који припадају комунистичкој партији износи свега 4, 8% по селима, а 5, 6% у градовима.

Поред тога, Совјети требају да створе нову наставу. Статут од 1918 хоће да примени начело јединствених школа са своја три степена; основне, средње, и више, приступачне свима. Али ускоро школа, уместо да може дати свима опште школовање, мора да се брине за професионално васпитање, практично и техничко, те је начело јединствене школе напуштено. Одричући се демократских илузија од 1918, нови статут од 18 децембра 1923 преиначује школску организацију. Он предвиђа три врсте школе, од којих свака спрема за извесну категорију занимања, а чије је одржавање поверено месном становништву: из првостепене школе (четири школске године), прелази се у ниже професионалне школе; из другостепене школе први течај (три школске године), на техникум и „професионалне курсеве”; из другостепене школе[23] други течај (две школске године) у више професионалне установе. Завршетак опште наставе утврђен је на петнаест година старости, т. ј. после првог течаја другостепене школе, што „могу себи да допусте”, према саркастичном изразу Луначарског, комесара за општу наставу, „само најварварскије и најсиромашније земље”, тако, једино првостепене школе и другостепене првог течаја, посвећене масама, теже још да дају опште образовање.

Да ова општа настава не би реметила програм „социјалне наставе”, у њој се примењује метод „комплекса”: лекције не смеју бити дате по предметима (правопис, рачуница, земљопис) него у „пакетима” на живим примерима, присним сељаку, као крава, миш, поток, итд. и датим по могућству у башти, воћњаку, пољу, а не у школи. — Резултат овог начина биће знатно смирење живога знања читања, писања и рачунице. Да би се спречило да се падне у хаос, званични програми сређују „комплексе”, по рубрикама: „Рад”, „природа” и „друштво”. У првој години Првостепене школе главна тема је „породица”, у другој „село”, или „кварт једног града”; у трећој „обласна привреда”, у четвртој „привреда С. С. С. Р. и других земаља”. Али ни за учитеље, лишене приручника, ни за ђаке бачене из школа на улицу и принуђене да се одају „социјалној активности”, ови програми не могу се остварити. Поред тога, примена система „колективних група” ђака, који сами себи дају своју дисциплину, подрива ауторитет учитеља, кога омета још и мешање партије, која у школи организује „ћелије” својих пионира.[24] Нови програми објављени су 1927: и ако су мање радикални, њихова примена није ни мало поправила услове наставе.

Од времена Неп-а (1923—1925), совјетске школе наилазе на више наклоности код становништва. У исто време, кад и владин углед, и број школа свих врста расте; тај број који почиње од 44.000 године 1923, пење се на 122.000 године 1928—1929, док се број ђака пење од 3,210.000 на 12,000. 000. Поново се поставља питање да школе буду приступачне свима за школску 1933—1934годину. Али тај план је врло скуп и број школа не подиже се тако нагло, као нове генерације, пристигле за школу.

У школама преовлађује професионална настава: два циклуса другостепених школа покушавају збиља да дају специјална техничка знања. Техничке школе такође су установљене за старије у свакој фабрици; од 2000 године 1921, оне прелазе 100. 000 школа године 1927. У вишу наставу су уведени „технички институти” за текстилну, електричну и хемијску индустрију, за пољопривредне науке итд.; у већ постојећим установама отворени су „раднички факултети”, где може непосредно ступити, на препоруку партије „радник из радионице и сељак са њиве”, који су се показали, према сликовитој речи Троцкога, способни „да загризу гранит науке” — природно да је због тога ниво наставе опао. Према школској статистици од 1927 има 6.309 установа професионалне наставе са 838.968 ученика, у тренутку када је петогодишњи план био већ направљен. Да би се тај план остварио, његови творци сматрали су да ће требати 176.000 инжењера и 260.000 техничара, не рачунајући 450.000 стручњака — од којих 90.000 са вишом спремом и 360.000 обичне спреме — потребних за колективну пољопривреду. Како професионалне школе могу дати само незнатан број, треба преуредити сав систем наставе на снази, ако се хоће бити „сигуран у производњу” и нарочито прочистити „школе” од особља „страног” комунизму. Извршење ове дужности — поверено је младоме ђенералу Бубнову, који од септембра 1929 године, заменивши Луначарског у комесаријату за народну просвету, употребљава само војнички речник, тако карактеристичан за Стаљинову владавину: „усвајање ритма борбе”, „мобилизације снага народне просвете”, „културни рат”, „пробој”.... то су нове пароле.

Према програму петогодишњег плана чини се нарочити напор да се повећа број школа. Ако се верује званичним извештајима, школски бројеви се пењу 1930—1931, од 13.500.000 на 20.000.000 ученика, од којих 14.000.000 отпада на основне школе, 3.700.000 на педагошке организације, 600.000 на техничке институте, 300.000 на више установе и тако даље. Како се број школа, учитеља и књига не пење пропорционално, прибегава се свима сретствима: У просторијама на расположењу — многе су заузете још и другим јавним потребама — ученици су подељени у три партије, које се замењују свакога дана; у школама првога степена, ученици који су свршили четири године студија, регрутовани су силом као учитељи, а у школама другога степена, ученици шесте и седме године су претворени у професоре. Програми од 1927 названи су „програми кулака”. Они су измењени по једној новој теорији од Шулгина, примљеној званично, који од школе прави културни атеље фабрике. Они дају још доста места војним вежбама, које заузимају од петине до трећине њиховог радног времена.

Реформа 1930—1931 одмах спушта ниво наставе. Влада то опажа и труди се 1932 године да исправи претеривања; између осталих мера, она прописује напуштање разних експерименталних метода да би се вратило на материјал из опште културе.

У вишој настави, универзитети су „очишћени” удаљавањем већине старих професора, често најбољих научника, и подељени на засебне факултете „технички, педагошки, совјетско право, социјалне науке, медицина чије одржавање поверено је економским организацијама. Академија наука преиначена је у марксистичком духу; а као нови чланови, који су јој дати, имају незнатна научна дела, они су издржали озбиљан стаж у партији. Број „радничкких факултета” и њихових допуна (вечерњи курсеви, предавања у више лекција) прелази од 177 год. 1928—1929 до 664 године 1930—1931, а број студената радничког порекла пење се од 30% на 50%; што се тиче броја установа са општом вишом наставом, пење се од 151 на 537, а број њихових студената од 191.000 на 272.000. Али и ту је квантитет ишао на штету квалитета: Радници који се све више шаљу на факултете рђаво су спремљени да могу пратити наставу; стварно научно припремање уступа место класној настави и војном припремању.

Године 1932 комесаријат за народну просвету признаје своје погрешке и осуђује једнострану концепцију проблема односа науке и производње, и ограничење дужности науке искључиво дневна питања. Декретом од 19 септембра Универзитети добијају готово своју библиотеку. Осим тога, уводе се пријемни и прелазни испити; ступање деце културних родитеља на универзитете олакшано је; професори су поново овлашћени да припремају кандидате за професоре... али још је сувише рано ценити резултате ових мера.

Књижевност. — многи руски књижевници великог талента; И. Буњин, Д. Мерешкоовски, А. Куприн, И. Шмелов, Б. Зајцов, песник Бајмонт и многи други напустили су Русију у почетку бољшевичке револуције. Они који су остали, као Брјусов и Блок, и они који су се вратили, као А. Толстој, и Андреј Белиј, хтели не хтели прилагодили су се новоме режиму.

Наклоности бољшевика и овде су ка крајњим тенденцијама ка футуризму који песник Мајаковски назива „пролетерска уметност”. Ускоро футуризму конкурише организација Пролет-култ (пролетерска култура), која циља на књижевни монопол и обећава да одмах предузме стварање социјалних облика мисли и осећања. Али нова власт не може да трпи поред себе никакав монопол и трећа група открива такође своје предности; то је организација писаца радника и сељака, пуних одушевљења за велика дела победоноснога комунизма, али и сувише лишених дара и књижевног искуства.

Неп враћа релативну слободу, која користи следбеницима старе књижевности. Из једне групе младих, ко]и су се већ били подигли и маскирали своју духовну независност под именом „Серапионова браћа” позајмљеним од немачког романтичара Хофмана, излазе даровити писци, као хумориста Зошченко, романсијер Феђин, Слонимски и Тихонов. Остали писци, који се нису јављали, прекидају ћутање: то су они које зову попутчик, (сапутници): Пиљњак, Бабел, Леонов; њима се придружују и писци из предходне генерације: А. Толстој, В. Версајев, и Еренбург. Писци „пролетери” одмах их нападају. Међутим ове писце власт не подржава; Троцки и Луначарски су мишљења да се непролетерским талентима гледа кроз прсте, јер су њима слични неки сеоски и раднички писци који су образовали групу, звану перевал. Из тога доба датирају најбоља дела совјетског периода. Она напуштају војничке теме и замењују их психолошким; таква су дела романи: Разгром, (Пораз) од Фадејева, објављен 1925—1926, Барсуки (четкице) од Леонова, а нарочито Цемент од Гладкова, штампани 1926, имају великог успеха.

Трпељивост, која је практикована за време Непа, није наџивела овај период. Од 1928 влада врши на књижевност све већи притисак и присиљава је, као и школу, да ради једино на „утврђивању социјализма”. Образују се све радикалније књижевне групе, а свака нова група оптужује претходну због издаје пролетаријата. Тако Росијскаја асоцијација пролетерских писателеј или скраћено Рап (Руско удружење пролетерских књижевника) објављује рат Всеросијском Сојузу писателеја (Пан-руском савезу писаца) тако да и њега самог нападају чланови левице (Лебедински) и да су и ови (1928) издани од крајње левице по чијом мишљењу књижевност мора да се одрекне описивања „живог човека” и „психолошких утанчаности” и једноставно да извршује Стаљинове „социјалне налоге”. Развијани роман замењује кратки есеј који пева славопојке Пјатиљетки, колхозима и осталим успесима пролетерске револуције. У овој врсти књижевног рада истиче се Безименскиј, који је у осталом и сам искључен из партије. Ова атмосфера узајамних потказивања спушта књижевни ниво. Међутим, вероватно захваљујући утицају Максима Горког на Стаљина, изгледа да је влада од неког времена попустила у надзору над књижевношћу. 23 априла 1932 Рап је распуштен због своје непомирљивости и претеривања.

Штампа и плакате. — Више још него књига, дневна штампа и плакате могу утицати на духове.

„Наша штампа и наша странка су недељиве”, каже један бољшевички писац. „Имена листова су синоними партије; и сама партија старала се око органа штампе.” Природно, само званична штампа може излазити у С. С. С. Р. Известија су орган Совјетске владе; Правда, совјетске странке. Ван ове две публикације, сувише тешке за обичног читаоца, странка објављује многобројне специјалне листове за сељаке, раднике, црвену армију, младеж, жене итд. у којима се уредници изражавају нарочитим језиком за сваку средину. За време Непа, листови су одбацивали апстрактне коментаре, тешко схватљиве народним масама, кад су се обраћали осећањима и интересима читалаца. Да би постављала везу између листова и читалаца, странка је установила „раднике сараднике” (Рабкор) и „сељаке сараднике” (селкор), који су постали уши и очи владе, у најудаљенијим крајевима земље. Од петогодишњег плана, тон листова је изнова промењен. Њима је од тада стављено у дужност, не да поучавају ни да занимају, већ да „воде” народ, стављајући му до знања владине декрете. Од тада много употребљавају војнички стил: тако, саопштавају упуства престонице „фронтовима” који се организују: фронт за куповину жита, фронт за пролетња и јесења сађења итд; објављују прекоре за неуспех производње, захтевају убрзани темпо, темпо, „удара” и „социјално такмичење” између фабрика, села установа; позивају да се на јуриш заузму одређене позиције; да „здеру маске саботерима” и „империјалистима” из иностранства; да прете утваром рата, траже наоружање и извршење „петогодишњег плана за четири године”.

Плаката је омиљени инструмент совјетске пропаганде. Ту није потребна велика инспирација да се успе; довољно је само наћи неколико дречећих слика које објављују дневне пароле. „Све за одбрану земље”, или „Које за Совјете? „, или „Совјетска Русија је опседнута тврђава”, као што су биле оне у почетку са карикатурама цара, попова и буржуја, уобичајеним мотивима цртача. Најбоље плакате су од Д. Моора (Орлов) и В. Денисова, већ познатих као карикатуристе од пре револуције. Нешто остављена после 1922 године, плаката је опет дошла у моду од 1928 и њени главни мотиви су гомилање жита, унутрашњи државни зајмови индустријализација, колективизација...

Биоскопи и позориште. — Позориште и нарочито биоскоп има да допуне акцију штампе и афиша.

Биоскоп постаје државни монопол од 1923 године. Како Ајзенштајн, совјетски филмски редитељ пише, филм „није проста забава, он је одређен да спроведе пропаганду совјетских држава и њених идеја међу народима... За нас, уметност... једно је од наших оружја на фронту борбе класа”. Отуда, пошто је ставио на платно социјалне романе као „Цемент”, он од тада нарочито израђује „дневне социјалне поруџбине.” Према Леону Мусињаку, било је 1 априла 1927 у Совјетској Русији више од 5000 кинематографских постројења, од тога броја 1491 у гледалиштима у правом смислу те речи, 1780 у клубовима, 232 постављени по селима, 1498 покретних по селима и 142 покретних у црвеној војсци; у Украјини 2020; у другим федералним републикама око једне хиљаде од прилике; у свему преко 8000 за све републике које припадају савезу совјетских република.

Што се тиче позоришта, процедуре старих инсценарија, званих „акедемских”, заједно са „Художественим театром” Станиславског, напуштене су. Намеће се нова доктрина: „Позоришни октобар”[25], чији први пионир Мејерхолт, ранији позоришни редитељ, решава се да приступи „кубистичко-футуристичкој конструкцији у три димензије” која одбацује декор и замењује игру акробатским покретима гимнастичара. И у позоришту се догађа исти сукоб доктрина као и у књижевности: оно напушта чисту уметност „независну од класа” и постаје сарадник „социјалистичке грађевине”; психолошка драма је одбачена и пролетерски драматичари пишу „класне комаде” који илуструју „економске феномене” а не више „живот човека”. Али реакција противу „класних” мотива догађа се много брже на позорници него у књижевности. Публика престаје да се интересује пропагандним позориштима и бежи у друга, чим су ова почела да дају дела из времена пре револуције. Ако позориште хоће да служи пропаганди мора пре свега да се врати животу; могу се само да „узбуде срца”, живом човечијом реч]у, а не акробатским вежбањима, како је совјетска влада, изгледа ипак, недавно схватила.

Уметност. — Најчувенији руски уметници, као Шухајев, Јаковљев, Сорин, Шагал, Беноа, Сомов, Коровин, Григоријев, и толики други емигрирали су. Они који су остали у С. С. С. Р. одали су се нарочито футуризму и кубизму. У почетку, црква им је тражила пре свега да имају осећање за „монументално”, да прикажу „колективног човека” и „човека машину”. На трговима, они подижу огромне кипове од „штука”, у осталом хероја револуције, од Стењка Разина до Маркса и Енгелса. Приликом совјетских свечаности на фасадама кућа, по травњацима, по дрвећу и цвећу скверовима и трговима они не штеде живе боје. Али тај занос не траје дуго. Са Непо-м, државна помоћ престаје, стари систем „понуде и тражње” поново ступа у дејство, и некадање уметничке тежње јављају се изнова. Уместо престављања машина и „колективног човека”, уметници бирају предмете приступачне свима и обрађене на реалистични начин. Разуме се, ти мотиви су бирани радије из догађаја комунистичке револуције, али они доносе опет на велику радост посетилаца изложби, „жанр” призоре, чак пределе и мртву природу.

Од почетка 1928 у уметности се осећа нова политичка оријентација. Од ње се тражи да буде „уметност класе” и да непосредно учествује на делу „социјалистичког грађења”. „Материјални предмет” постаје тип пролетерске уметности и идеални начин да се обради тај „предмет”; у архитектури или намештају јесте „конструктивизам”, који проповеда Л. Корбизије. Чак и народне масе позване су да сарађују на уметности. „Натуралистички” реализам треба да уступи место реализму, тобож, „пролетерском”. Како се не зна заправо у чему се састоји тај „нови стил”, задовољава се „инжињерском естетиком” у архитектури, а „естетиком социјалног прилагођавања” за све предмете свакодневног живота, намештај, одело, тканине, итд.; „канцеларијска стандардизација” у овом погледу тип је уметничког остварења у совјетима.

Музика. — Оба композитора који су отекли светску славу, Стравински и Прокифијев, живе и раде у иностранству, као и претставници старог нараштаја, Глазунов, Черепкин, Гречанинов, Метнер, Рахмањинов. Стога је и музичко стварање у С. С. С. Р. нарочито слабо.

Покушај да се уводе најновији „изми” у музику и музички „футуризам”, бедно су пропали. Оно што треба за масе, јесте упростити, а не компликовати музику; стога су поруџбине „монументалних” дела намењених да славе револуционарни „хероизам”, нарочито одговарале професионалним музичарима, који су их извели у конвенционалном стилу, за који су једино били способни.

Прави уметници затварају се у себе и пишу не бринући се за публику. Мјасковски, творац осам симфонија, продужује старе традиције, Сен-Петерсбуршког консерваторија; Фрајнберг тера Скрјабинов мистицизам до музичке патологије; Александров веома је академичан; Нико од њих није претрпео утицај комунистичке револуције.

Међу младима, А. Масолов, који је компоновао подржавање ларме и пиштања мањина, и А. Крајин, који је узео на себе да пише симфоније о „Маркс-Лењин-Стаљин-у”, чине изузетак; док други Лобачев, Корчмарев, Мугај итд. лиферанти триумфалних маршева, нису ни мало обновитељи, и следују траговима својих учитеља старог нараштаја.

Наука. — Ако су многи научници, као и књижевници и уметници напустили Русију и наставили своју делатност у иностранству многи су и остали у С. С. С. Р. Они који нису били замењени „црвеним” научницима и професорима, продужавају свој рад у Академији наука, у нарочитим институтима, по универзитетима. Више њих — међу њима неколицина светског гласа — нису могли да подносе зиму и глад у периоду „ратног комунизма”. Други, историчари као Платонов, Тарле, московска група и ученици Кључевског оптужени да су монархисти и да одржавају везе са иностранством, прогнани су у унутрашњост или ухапшени. Многи други, „специјалисти” који запослени по разним индустријама нису могли да спрече њихову пропаст коју су тражења владе учинила неизбежном, били су оптужени за контра-револуционарну „саботажу” и да би испаштали грехове социјалистичког грађења, ухапшени су, прогнани или осуђени на робију у току владавине Стаљинове.

У осталом, неке научне дисциплине више су биле фаворизоване од књижевности. Наравно да то нису друштвене, политичке, привредне, правне човечанске науке, које не могу да иду против Марксистичке доктрине. То је нарочито чиста наука, као математика, физика, хемија, биологија или наука практично применљиве, као земљопис који прави списак природних богастава земље, или археологија и лингвистика, које пре свега проучавају разне народности у унији, тако и статистика, барем до затварања, по налогу Стаљиновом, Централног уреда за статистику, и Коњуктурног института. Без сумње и оне су трпеле од дезорганизације универзитета, али финансијска помоћ совјета није им недостајала. Оне су располагале знатнијим кредитима него некада да би уредили специјалне институте или да организују истраживања руских предела мало познатих или уопште непознатих, нарочито предела настањених аутономним народностима.

У подручју историје, испитивање револуционарног покрета и, благодарећи објављивању неиздатих докумената, проучавање последњих година царизма, учиниле су велики напредак. Појавили су се и интересантни радови о историји руске уметности, нарочито о верској уметности-иконе, фреске. Али су нарочито бројне нове публикације у науци чији закључци немају политичког дејства и веома значајни резултати су постигнути.

ЗАКЉУЧАК. — У време — децембар 1932 — са којим се зауставља ово излагање може да се мисли да трећи период историје совјета, период пјатиљетке и диктатуре главног секретаријата комунистичке партије, има да се приближи свом крају. Ако треба да се оствари друга пјатиљетка, коју совјетски специјалисти сада израђују, али која се привремено одложила, она ће бити примењена у потпуно различитој политичкој средини.

За пет последњих година, као што смо видели, руска револуција доста се јако „национализовала”, другим речима, она је делом изгубила свој „интернационални” карактер. Тешкоће веома озбиљне, са којима се она бори, специфично су руске. Главна је противуречност између пољопривредног карактера земље и непропорционалног развића исувише убрзаног темпа индустријализације. Покушај учињен да се савлада ова препрека социјализацијом и колективизацијом пољопривреде потпуно је пропао[26]. Овај неуспех треба да означи крај Стаљиновог периода. Он доказује да земља није у стању да подноси индустриску арматуру, која јој је на терету, због тога што не располаже националним тржиштем, способним да потроши њене производе, а које она не може даље да извози у иностранство са губитком. Ово је потпуно разумела опозиција Стаљиновог режима, сачињена од претставника старог нараштаја — „старе гарде” — уклоњених од вођства послова, и од младих који нису потпуно опчињени званичном доктрином, и који, према току догађаја, морају уочити постојање јаза између те доктрине и могућности за нормални живот народних маса које му се жртвују.

Без сумње, постојање огромне бирократије — која је истоветна са комунистичком партијом[27] — може да продужи садашњи режим, спречавајући радикалне и брзе реформе. Али треба водити рачуна о погоршању материјалног стања чиновника, све јачој мржњи, коју ови побуђују у маси, најзад везе које спајају те масе са омладином на служби у црвеној армији. Због свега тога могу се предвидети промене, чији приврженици постају све многобројнији. На изглед обе опозиције долазе до закључака потпуно супротних: „десничарска” опозиција тражи све јасније успостављање животних прилика боље прилагођених Русији, „левичарска” опозиција тражи да се врати на идеју „перманентне” револуције Троцкога, и да се опет преузме у целости међународна акција у својој првобитној једноставности. У основи, обе се слажу, тражећи да се „плива уз ток” да би се опет упутило правцем који је руска револуција од 25 октобра/7 новембра 1917 напустила. Али историја се не враћа у назад, Ма каква била могућа промена, она ће отворити нову еру руске историје. Није улога историчара да каже какав ће јој бити карактер.


— К Р А Ј —

Белешке[уреди]

  1. Доктрина Жоржа Сорела.
  2. Всероесијскиј централниј исполнитељниј комитет. Скраћено: Цик.
  3. Совет народних комисаров. Скраћено: Совнарком.
  4. Првог септембра теориски би требало да у подручју самарске владе има 121.000 војних лица, међутим, 19 августа још увек нема више од 21.000 мобилизованих.
  5. Влада у Самари, привремена влада Сибира, уралски, и оренбуршки Козаци, месна екатеринбуршка влада, Киргизи и Башкири.
  6. Налог за евакуацију изазива панику у граду са милионом становника Генерал Анселм успева да укрца 10.000 добровољаца — остали полазе према Румунији — и 30.000 цивилних лица.
  7. Веркховнаја чрезвичајнаја комиспја, скраћено Вечека или Чека јесте нарочита комисија састављена новембра, 1917. Као револуционарна полиција, она је слична царској „Охрани”. Чувена је по терористичким борбама, које је водила против непријатеља „класе”, т. ј. буржуја, интелектуалаца, „белих” официра, чланова странки, које нису биле комунистичке. Када је укинута 6 фебруара, 1922 заменило је Објединеное Государственое политическое управленије или скраћено О. Г. У. Ова комисија има неограничену власт: један декрет од 16 октобра, 1922, даје јој право да стреља разбојнике ухваћене на делу; други тајни декрет од 15 новембра 1923, саставља у њеном подручју суд, који може изрицати смртне казне за против-револуционаре. Отада се „терор” шири и на сељаке, на раднике и на све оне који су оптужени да су „нападали” интересе пролетаријата.
  8. Дати бројеви припадају најприближнијим статистикама у часу отцепљивања, 1919 за Бесарабију, 1920 за Финску и Естонију, 1922 за Летонију, 1923 за Литву.
  9. 1 јануара, 1931, по последњој статистици, укупан број становништва је 161.000.000.
  10. Номинална му је вредност 9 рубаља и 92 и отприлике равна једној енглеској ливри.
  11. Годишњи прираштај 2,5%
  12. О револуцији 25 октобра/7 новембра.
  13. Обновљен је 1929.
  14. Аманулах је свечено дочекан у Русији 1928, 1929 је збачен са престола, бољшевици нису хтели да му помогну; његов наследник, Надир Кан, наставља пријатељску политику са Москвом.
  15. Овог датума буџетска година почиње од 5 октобра, а траје до 30 септембра идуће године. Касније ћемо видети да ће 1930 године то време трајања бити измењено. Да би се добила вредност папирних франака, треба помножити ову суму са 13,50.
  16. Ова реч означава три различита облика „колективне економије”: групе, чији чланови једни другима помажу приликом обрађивања земље, а земље и производи остају приватна својина; удружења где су једино производи колектизовани; потпуне заједнице, где је све заједничко.
  17. Да се објасне ниске совјетске цене извезених артикала, морамо имати на уму да Стаљинов систем не дозвољава да се тачно рачуна чиста цена, јер се у недостатку економског плана не може да поведе рачуна ни о расипању у самој земљи, ни о губицима у спољној трговини.
  18. 15 октобра, 1932 су стокова за половину мањи од количина којима се располагало прошле, године у исто време.
  19. 1 јула, 1932, странка је имала 3, 130. 000 чланова. Таква странка, каже Букхарир није више странка; то је „друштво”, које има слободу и независност.
  20. У „покајничком” говору, који је Букхарин одржао јануара, 1933, да призна своје погрешке и затражи строге казне за „опортунисте”, које је подржавао, Букхарин употребљава реч: утрамбовати. Ова живописна реч не значи „нивелисати”, већ смрвити, као што машина мрви шљунак.
  21. Почетком јануара, 1933 искључени су и други „завереници”, коју су оптужени да предлажу напуштање индустријализације и враћање нарочитог капитализма кулака.
  22. 1927 „нова црква” имала је 6145 парохија и 140 владика.
  23. Ђаци, који долазе на први течај другостепених школа, имају да прођу кроз 7 школских годишта (4 + 3), а ђаци који долазе на други течај ових школа пролазе кроз девет школских годишта (4 + 3 + 2).
  24. Створена 1922 ова организација имала је већ 1924 преко 600. 000 чланова, а 1928 око два милиона.
  25. За успомену на револуцију од 25 октобра — 7 новембра 1917.
  26. У свом извештају, поднетом пленарној скупштини Централног комитета партије јануара 1933, Стаљин признаје да велика већина колхоза и солхоза још нису рентабилни.
  27. Првог јула 1932, видели смо, ова партија у пркос узастопних „чишћења" бројала је 3. 130. 000 чланова.