Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.14

←<<

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић

>>→

трећи период. XIV. Дубровачка република.

1. Политички положај. — 2. Дубровачка слободољубивост. — 3. Дубровачко уређење и занимање. — 4. Дубровачко словинство. — 5. Књижевност у Дубровнику.

Од свих наших средњовековних државица одржала се једино мала Дубровачка Република. То се могло догодити просто стога што она ни за кога није претстављала неку опасност или сметњу, што није била никакав политички чинилац, и што се сама, опрезно и мудро, увек мирила са врховним господством оне државе која је у њеном суседству имала највише стварне моћи. До год. 1205. Дубровчани су признавали власт Византије; од год. 1205. до год. 1358. били су подложници Млетака, а у исто време о Митров-дану сваке године плаћали су српским владарима по 2000 перпера годишње у име слободног трговачког промета по њиховим земљама. После мађарске победе у Далмацији, год. 1358., пришли су њима и остали уз круну Св. Стевана све до мохачке катастрофе; али, већ од год. 1430. почели су слати своја посланства на Порту, а 7. фебруара год. 1442. дали су и заклетву верности турскоме султану (»да смо верни и прави великом господару султан Амурат-бегу«) и послали му први годишњи поклон у вредности од 1000 дуката. Тај се »поклон« постепено пео и достигао једно време суму од 15.000 дуката, добивши уједно и своје право име — харач, »закони харч царства ми«, како пише султан Мехмед П год. 1469. Од год. 1481. тај харач се устаљује и износи 12.500 дуката годишње.

Стара локална легенда, унесена и у књижевност, казује да је дубровачки град подигао један млади словенски краљевић Павлимир, чије је претке домаћа невоља нагнала да траже спаса у туђини и они се, на крају, нашли и станили у Риму. Отуда је дошао на позив отаџбине Павлимир да, савладавши све противнике, као круну свога дела, васпостави Дубровник. Као што је некад, бежећи из Троје, стигао Енеја да дигне Рим и изведе синтезу истока и запада, тако је, по сличној легендарној комбинацији, стигао из Рима Павлимир, да изведе синтезу романско-словенске културе, толико карактеристичне за цело наше Приморје.

Настао из једног старог збега слободољубивих епидаурских обескућеника, Дубровник је изнад свега волео и ценио своју слободу. На вратима велике тврђаве Ловријенца, главне тврђаве према мору и Пилама, стојале су записане поносне речи: Non bene pro toto Libertas venditur auro. Најлепши и најсвечанији хор њихове богате књижевности XVII века био је одушевљена химна слободи:

О лијепа, о драга, о слатка слободо,

дар у ком сва блага вишњи нам Бог је дô,

узроче истини од наше све славе,

уресу једини од ове Дубраве,

сва сребра, сва злата, сви људски животи

не могу бит’ плата твôј чистој љепоти.

Судбина њихових сународника, чији су пад могли да прате из дана у дан, казивала је Дубровчанима речито и очигледно шта су други изгубили, а они успели да очувају. У свом унутарњем животу несметан ни од кога, Дубровник је, већ по свом и сувише скромном подручју лишен сваке политичке амбиције већега стила, могао да се посвети само себи. Његов повољни и мудро искоришћени положај види се већ по спољноме развоју и изгледу града, који је најлепши у целој Југославији и културом најречитији. У њему има видних трагова истинског »госпарства«, праве аристократије, која је владала градом физички и духовно. Заштићен високим, технички ванредно брижљиво рађеним бедемима, који су оправљани и усавршавани у више наврата, град се дигао на обронку брега Срђа, имајући на целој западној страни широку пучину и бескрајан видик. У град се улазило само кроз две капије, северно кроз старе још по грчком називане Пиле, и јужно на врата код Плочâ, куда је ишао главни пут за унутрашњост. Прва су врата духовно чували фратри фрањевци, а друга доминиканци. Кроз те капије све до XIX века није прошла никад туђа војска као освајач; чак ни турски суседи нису никад ни покушавали да то учине. И стога се град дизао као право уметничко дело; складан у целини, са пуно укуса и осећања лепоте у појединостима.

Пошто је морски канал који је растављао хрид од осталог дела града засут и пресвођен данашњим Страдуном, направљене су у томе делу града главне грађевине Дубровника: црква Св. Спаса (подигнута године 1520.), Дивона, главно здање за извоз, сазидано XIV века, са лепом лођом романскога стила; па ванредни кнежев двор, који је довршен год. 1425., али који је више пута страдао и у данашњем облику потиче из год. 1462. и год. 1667., и надбискупска палача. Две главне дубровачке цркве, Госпа и Св. Влахо, страдале су приликом великога земљотреса год. 1667., и у данашњем облику стила Обнове прва потиче из год. 1713., а друга, у бароку, из год. 1715. Читав низ зграда дубровачких племића, од којих је мали број сачуван од пре год. 1667., поређан је нешто по главној плаци, а нешто по споредним типично талијанско-приморским уским и стрмим улицама. Све је зидано од камена, стабилно, на више спратова, са тежњом да се што више искористи веома ограничени простор. Старом, бедемима опасаноме граду недостаје стога зеленила у широким баштама; нешто даха збијеним кућама дају само две три мале пјаце, неколико дворишта и готово облигатне одавно у обичај уведене терасе.

Међу нашим људима у Босни и Рашкој Дубровчани су били они који су, више него Которани и Сплићани, и са богатијим средствима, развијали смисао за западну културу и живот са више потреба. Из њихова града увозила се у унутрашње земље раскошнија материја за одела, свила, кадифа, брокати, а од XV века чак и енглеско сукно. Они уче унутрашњост и раскопшијој храни и пићу, малвасији, јужном воћу, посластицама, мирођијама; па раскошнијем накиту и посуђу. Њихове многобројне колоније по нашим трговима и рудницима важна су средишта културног промета и измене добара. У Дубровнику се одавно неговала лепа и раскошна реч; њихови посланици често добијају изричне напомене да се у преговорима, и кад су негативни, служе »бираном и слатком« беседом. Као пример таквог стила ево један став. Када се, после битке код Ангоре, кнегиња Милица као брижна мајка обратила Дубровнику да јој прими и, ако устреба, очува синове Стевана и Вука, дубровачка господа су јој дала овакав одговор: »У наше мјесто доходило је доста велике и племените господе; стојали су код нас колико им је било по вољи, а ми смо их са љубављу примили, и са чашћу сачували и поштено отправили. Ако би Бог донио твоју дјецу у нашу кућу, Бог зна и Пречиста да их не бисмо ничим окрњили, ако их код нас не би почастили мимо све друге, сачували их и поштено отпремили«. За све пријатеље са словенскога југа они су говорили да је Дубровник »њихова кућа«, а наглашавали су често, као у писму босанскоме краљу Твртку II, год. 1415., да су, како је био »наших старијех поштени обичај«, увек гледали да међу њиховим саплеменицима буде »свако добро, мир и поштено пријатељство и јединство«.

Политички искусни, са широким видокругом, они су мудро саветовали босанске великаше, огрезле у међусобној борби, да не иду својом кратковидом политиком Турцима на руку. Турски господари у XIV и XV веку имају провидну и опасну методу рада: они најпре љуто заваде домаћу господу, па их онда раздвојене савлађују без по муке. Тако су радили у Грчкој, у Бугарској, у Србији, па тако поступају и у Босни. А допустити да се тако чини, то значи не осећати у потпуности значаја слободне државне егзистенције. Стога им Мавро Ветрановић и поручује:

Ни цар вас не отјера, ни цар вас не доби

јер ваша невјера такој вас озноби.

У Дубровнику се, од XV века унапред, пошто је словенски елеменат у граду однео превагу над романским, добро знало да је њих са осталом браћом везала чвршћа етничка заједница и њихова судбина није им потом могла бити равнодушна. Напротив. У тешким данима турскога притиска, у дубровачкоме друштву, и по другим местима Далмације, све више узима маха мисао да се то осећање заједнице на неки начин и видније изрази. Народни језик тамо се стално звао широким именом словинским, баш са тим икавским у старом Дубровнику обичним обликом, можда понајвише стога што су према Романима, који су их све, без разлике на племена, обухватали тим једним именом, и Словени сами осећали потребу да се тако обележавају својим старим општим називом. Од XVI века они тај назив словински употребљују са нарочитом намером да баш њим истакну јединство целог нашег народа. Мавро Ветрановић, по старински, идентификује језик и народ, и, хвалећи једног свог песничког друга, казује како је »прославил словински вас језик«. За Гундулића је око Дубровника с оба краја »словинска сва држава« »сред уста љута змаја и ноката биесна лава«, а Палмотићевом Павлимиру долазе поклисари:

Од славниех смо теби Слава

и од Бошњака ми послани,

по киех плодној теку страни

бистра Дрина, Сава и Драва.

Да се та дубровачка пажња према осталој браћи могла и осетити сведоче лепо, међу масом других примера, два три дирљива писма православног црногорскога владике Саве Петровића упућена католичкој дубровачкој господи као »премилим и прегрљеним пријатељима«. »Ваша славна република зна«, писало се у једном писму од 25. јула год. 1775., »да је све господство и слава сербска пала и ништа није остало до вас, како један цвијет на вас свијет«.

Живећи у слободи и могући сабирати искуства сваке врсте, Дубровчани су то осећали као своје нарочито преимућство и нешто што их је очито одликовало мимо остале саплеменике и суседе. Није Динко Рањина без извесног поноса на мудрост свога града певао:

Тешко тому граду, гди ти ки владају

Имају памет младу, тер разум не знају!

Кад падну Лукшине речи прекора противницима у лепој Војновићевој сцени Allons enfants: »Бићете гори него Далматинци«, види се у њима не само то осећање преимућства него помало и разлог за њ. Противници су пребацивали Дубровчанима да су »људи од седам застава«, не осећајући, можда, да у том прекору има нешто и похвале, јер, да човек зна да се равна према седам застава, он треба да их зна свих седам и да има ретку вештину подешавати се према њима. Од наших старих средина, која би, сем дубровачке, могла и помислити да то изведе?

Дубровник је иначе био минијатура Млетачке Републике. По угледу према њој се уредио, развијао и одржавао; али, са пуно бриге од ње је и зазирао. Своју главну снагу, као и Република Св. Марка, имао је у трговини, на коју је обраћао сву пажњу. Ради ње је отварао своје конзулате и стварао колоније по целом Балканском Полуострву (први прави конзулат у Србији отворен је год. 1325.), а ради ње је створио и своју велику трговачку флоту, која је у XVI веку претстављала веома знатну вредност. Са задовољством је о њој певао Антун Сасин, песник тога времена:

То је сама мрнарица

Ка се право може ријети

Да је госпоја и краљица

Свијех мрнара на сем свијети.

И честит се свак находи

И час му је превелика

Вјеран живот тко проводи

Под бандијером Дубровника.

Од свих наших градова Далмације Дубровник је имао несумњиво највећу и најбољу флоту, чија изворима утврђена традиција иде до IX века унатраг. Под Турцима, као њихови харачари, Дубровчани су једно време имали привилегован положај и слободан промет по свима деловима њихова пространога царства. То је помогло да се њихова трговина развије и богатство осетно повећа. Али, то им је, у исти мах, донело и непријатељство Млетака, који су у дубровачкој трговини осетили озбиљна конкурента и за два пуна века гледали свима средствима да мали град Св. Влаха или поново добију под своју власт или просто онемогуће. Дубровнику је требало необичних напора и вештина да се, услед млетачког оговарања, хришћанским силама покаже као хришћанска држава, која хоће да послужи општој ствари, а у исто време да увери и Турке не само о својој оданости, него и о својој потпуној верности према њима. Не чини ли прво, Млеци ће употребити прву прилику да потраже његово примерно кажњавање; не успе ли му ово друго, било је више него извесно да би кроз Дубровник могла звекнути турска бакрачлија.

Богатство стечено трговином и шири поглед у свет добијен далеким путовањима по мору одражавали су се, природно, у материјалном и духовном животу дубровачке властеле. Осећа се потреба да се живи са више дозвољавања себи и са више угодности; али, поред физичке забаве траже се и духовна занимања. Отварају се школе, уче се језици, негује се наука. Од XV века нарочито се лепо развија књижевност, најпре на латинском, па после на народноме језику. Народна књижевност у Дубровнику, која се све до XVIII века ствара првенствено по талијанским узорцима и у којој се нарочито негује превод и прерада талијанских дела, јавља се већ у другој половини XV века. Код песника тога и XVI столећа превлађује лирска љубавна поезија, сувише китњаста и намештена и мало оригинална. Од свих дубровачких писаца тога времена најзначајнији је свакако Марин Држић († год. 1567.) са својим комедијама, у којима има много локалног и драгоцених културно-историских података, а које, уз то, имају и пуно правог комедиографског, у Плаутовој традицији рађеног, понекад вулгарног, али непосредног и истинског сценског и животног елемента. Најкрупнија личност дубровачке књижевности био је Ђиво Гундулић (1598.—1638.), човек праве песничке снаге и финијег уметничког схватања. Његово, по нашем мишљењу, најинтензивније дело јесу Сузе сина разметнога, са својом дубоко проосећаном и ванредно уметнички израженом поезијом о таштини и ништавилу људског живота. Много хваљени, недовршени његов еп Осман, који, из обзира према Турцима све до XIX века није смео бити штампан, сувише је у туђој традицији, исто као и превише наивна пастирска игра Дубравка, спевана сва у славу Дубровника. Као лирски песник од вредности, иза Гундулића најбољи у дубровачкој књижевности, јесте Ђиво Бунић (1594.—1658.) са својим Пландовањима. Као драматичар истиче се Ђоно Палмотић (1608.—1657.) више по обилности свога рада и по течности свога стиха него по својој песничкој или драмској вредности. Поред њих деловао је у XVI и XVII веку читав низ других лица, и то, занимљиво, сви понајвише у стиху. Проза је у Дубровнику, сем у понеким комедијама, у књижевности мало негована; у науци, место народнога, служило се претежно латинским језиком. Дубровчани су сами високо ценили свој књижевни рад, и то баш своју поезију. У једној посланици Николи Наљешковићу певао је његов друг Никола Димитровић о »лијепом Дубровнику, по свијету ки слове и ки ће словит вик ради пјесни његове«, казујући тим свакако не само своје него опште мишљење својих другова.