[Испод града трава се зелени]
Испод града трава се зелени,
А на траву мома с мајћу седи,
Па седећи са мајћу говори:
„Што ме, мајћо, младу не ожениш,
Ил’ ожениш или да ме пустиш, 5
Да отидем у Видина града,
Да поведем коло ко девојћа,
Да поиграм коло ко невеста,
Да поврљам џилит до момчета."
Пусти мајћа Руселим девојћу, 10
Те отиде у Видина града,
И заигра Руселим девојћа.
На главу јој венац од невена,
На венац јој перо бурмалија,
Ветар дува те перо заврће, 15
Заврће га на лево на десно,
Њој се чини нико је не види.
Спазише је из горе хајдуци,
Уфатише хубаву девојћу,
Везаше јој руке на опако, 20
Водише је у гору зелену,
Секоше јој руке до рамена,
Секоше јој ноге до колена.
Па повиче хубава девојћа:
„Црне очи што ги не спазисте, 25
Брзе ноге што не побегосте,
Беле руке што се не отесте.“
