Из делаонице
| Из делаонице Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1856. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Из делаонице
I
Још несвршен, у свој бољи
Под теретом крста клечи:
Овде стоји син човечи,
Без помоћи у невољи.
На груди му рана љута;
Место круне, њега кити
Један венац трновити —
Благодарност свих Чивута...
II
Тамо, опет, једно лице
Губи своје црте благе
На зидини грдне влаге —
Моје лепе девојчице.
Гле, како се још осмева,
Блага, кротка, добре нрави,
Мож' мислити у нарави
Какова је лепа дева..
То, Бога ми, дочет' нећу!
Нит' бих мог'о, кад бих хтео;
Кад бих мог'о, не бих смео:
Овај цветак у пролећу,
Овај осмех лица бела,
Лаки покрет витог створа,
Заслужује за мајстора
И великог Рафаела.
III
Гледај тамо: Косовкиња
Рањенике Србе пита:
— Где је глава поносита?
Да л' у њојзи живот тиња? —
Па јунаке све премеће,
Руним вином те измива,
Не би л' драгог нашла жива...
Ал' Милоша наћи неће...
Ту бих мор'о довршити
На девојци још хаљину,
После маглу и даљину,
С маглом крвцу многу скрити.
Ја нерадо сузе трошим;
А када бих све измáл'о,
Србину би тешко пало
И плак'о би за Милошем...
IV
Там' јединца у матере
Непомичне леже кости,
За њим мајка у жалости
Косе чупа, рухо дере.
Што скорије ја да гледам —
Мајка жури, да не косни,
Лик јединца, лик жалосни,
Лик Милана да јој предам.
Ах, свршићу и то лице,
Ал' ти, тужна мајко јадна,
Нећеш нигде и никада
Збрисат' сузе жалоснице.
|