Из даљине
Међу росним цв'јећем, на питомој равни,
Ја о теби сањам, моје миље бајно,
А слађана пјесма из шумица тавни'
Подиже се к небу у сунашце сјајно.
Уоколо мене гледам вите јеле,
Што поносно врхом у небо се пењу,
А у пољу моме, румене и б'јеле,
Уз пјевање мило златно класје жењу.
По стазици уској, што из горе води,
С пуном корпом цв'јећа и јагода рујних,
Планинско дјевојче као паун ходи,
А вјетрић јој мрси прамен коса бујних.
Наоколо мирна сеоца се б'јеле,
Из пастирске фруле слатки глас се вије,
А страшиви зеко, летом лаке стр'јеле,
Протрчи кроз траву и у џбун се скрије.
Из даљине ове ја ти ширим руке
И у санку грлим струк твој, цв'јете бајни,
И дижем се с тобом кроз чаробне звуке
У небеса златна херувима сјајни'...
У Глајхенбергу, 6 јуна 1894.