Избирачица/32
| ◄ ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА | ДВАНАЕСТА ПОЈАВА | ТРИНАЕСТА ПОЈАВА ► |
ДВАНАЕСТА ПОЈАВА
МАЛЧИКА, затим СОКОЛОВИЋ И ЈЕЦА
МАЛЧИКА: Доцкан и опет доцкан! Је ли то ко видио! Мене тако изневерити! Мени дати кошар! Да, да! Сада, кад би му и дала кошар, он би слегао раменима и смејао би се, рекао би ми да већ
има жену. Свиснућу одједа! Само да ми је да знам шта да радим? Ја морам имати младожењу што пре, док се још није прочуло. Остао је још Тошица... Да, да! Он мора бити мој муж! Иде неко!
(Соколовић и Јеца ступе.)
СОКОЛОВИЋ: Драго моје дете!
ЈЕЦА: Јеси ли већ рекла Штанцики?
МАЛЧИКА: Штанцики? Нећу ни да чујем о њему! Он је један...
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Шта?
МАЛЧИКА: Предомислила сам се! Нећу Штанцику! Поћи ћу за господина Тошицу.
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: За Тошицу?
МАЛЧИКА: Но, па шта се чудите?
СОКОЛОВИЋ: Али, дете моје, ја сам му већ...
ЈЕЦА: И ја сам већ...
МАЛЧИКА: Шта, наопако! Да му нисте већ отказали?
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Дабоме да смо!
МАЛЧИКА: Доцкан! Ох, боже! Несвест! (Спусти се на столицу.)
СОКОЛОВИЋ: Дете моје, шта је теби? (Виче.) Воде! Воде!
ЈЕЦА: Боже благи, позлило јој! (Виче.) Воде! Воде! (Јован потрчи кроз собу.)