Иде Рада по градине,
свако цвеће замињује
и на невен припадњује.
Ој пелене, мој пелене,
сви те зову бел-пелене, 5
ја те зовем раставичје.
Мож'ли мене да раставиш,
од зла војну, од незгоду.
Мен' ми друшће доказују,
а ја друшће не верујем, — 10
синоч сам се уверила,
да мој драги другу љуби.
Он јој даде огледало,
огледало и иљадо.
Она њему жуту дуњу, 15
жуту дуњу и јабуку.
Јабукуту да си гризе,
а дуњуту да мирише.
Референце
Извор
Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 41, 1977.; Душан М. Ћирић: Седењћа и седенћарске песме у Лужници, стр. 187.
