Зора зори, роса роси,
Милан ’оди, Анку проси.
Невесело сунце седа,
за Милана Анку не да.
Пуче пушка испод руке, 5
Милан оде у хајдуке.
Звона звоне, глас се чује,
Мајка Анку сахрањује.
"’Оћеш, Анке, моја бити?
’Оћеш, Анке, љубит’ мене?" 10
Она мртва, он говори:
„И срце ме за њу боли!"