Зона Замфирова/7
Глава седма
У њој ће читатељ наћи све раскошно шаренило и лепоту једног скупа младежи обојега пола, који се скуп зове оро; а том ће приликом већ помало моћи и завирити у душу и скривене осећаје Зоне Замфирове.
Али сада, у оно време кад се развија ова наша приповетка и кад је Зона у шеснаестој својој години, Зона је друкчија: није више оно џигљасто чупе што блене по сокацима једући кокице из кецеље или дубоких џепова својих шалвара. Сада иде поносито, држи на себе, јер зна надмоћност и своју и своје куће над осталима другарицама и њиховим кућама... Толико пута је слушала да су слабе и ретке за њу прилике овде у месту. Зато се само и играла са сваким, тек колико да ужива у тријумфу.
Кретала се у кругу своје родбине, својих тетака, стрина и ујни, и по чорбаџијским кућама. У — тако да рекнем — „плебеје“ ретко је излазила, или, боље рећи, силазила. А и кад је долазила, владала се потпуно чорбаџијски. Долазила би обично праћена својом измећарком Васком, и снисходљиво би ословила понеку сиромашну девојку, заборављала би врло често како се која зове, а и разговор би трајао врло кратко, тек у неколико речи. Понекад би долазила и до места где се игра оро, али никад сама, већ увек с понеком другарицом и праћена измећарком. Случајно највише је долазила ту где је долазио и Мане, или управо где се најдуже бавио, јер он је имао обичај да за једно такво послеподне промени по неколико места. Стала би па би гледала како играју и зевала од времена на време. Али би ипак кришом пратила очима Манчу, и није јој право било кад је овај не би опазио, или кад би отишао на друго место да игра, а ово оставио... То је вређало њен женски понос.
Једнога дана је чак планула и заборавила се, тако се заборавила да је грдну лекцију извукла од својих стрина и тетака, и није могла довољно да се накаје што се није могла да одржи на дојакошњој даљини и висини од „фукаре“.
А то је било једне недеље, баш Беле недеље, кад је по тим местима најживље, кад леп дан измами све живо на улицу, — старије на разговр, млађе на ашиковање, а дечурлију на јурење; када оживи испод дрвећа од оних силних љуљашки, па једни се овамо љуљају, а други им певају, а други онамо играју, а Цигани им свирају.
Скупио се свет. Кога ти све нема ту: дечурлије, момака и девојака из махале, који ашикују очима. Дошао је и неизоставни наредник Перица, наредник и писар у штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због она два младежа на образу испод десног брка. Витак у струку, са лагираним каишем око паса, на коме је висио тесак, са шиљастим ципелама и још шиљастијом шишком испод накривљене француске качкете, чинио је врло пријатан утисан на женски свет, нарочито на онај који се проводи на кромпир-баловима. Кад он прође сокаком са својим врсним побратимом, апотекарским или фармацајтским помоћником Пајицом, кад овај има свој „аузганг“, — само чујеш како лете, да се посатру, девојке на авлијска врата; понека се забатрга, па јој излети папуча или нанула чак преко сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...“ па иде даље другим сокаком, где опет тако нешто викне или вели: „Овим шором, Лазо, еј, девојака нема!“ А побратим Пајица му одговара: „За кога, море, газимо ово блато, а побратиме?!...“ А бацао је око — није шала, толики тријумфи! — и на Зону Замфирову, али још није предузимао ништа. Налазио је да није време још. Осећао је да још није прилика за њу док не постане официр. А дотле се трудио да јој бар падне у очи; зато је и продужио бестрага свој лаковани каиш од тесака, па му сад треска о калдрму тесак, о који се и иначе врло вешто саплиће ногама, као да је већ официр, као да му је тесак сабља! А због тога ваљда и није се упуштао у озбиљне, „поштене намере“ с осталим девојкама. Све је залудео, али ниједној се није предао. Уживао је у трофејима као сваки добар војник; а такав један не мали трофеј била је и она песма о њему и лепој Катарини и она нова игра која се уз ту песму играла, — а таје песма:
Игра оро код гробљиште.
и у оро Катаринке,
а до њума млад наредник,
леле, туго, млад наредник...
А на таквим местима се увек десе и понеки странци, понеки из престонице. Ту се увек десе и дођу и понеки трговачки агенти, понеки агент осигуравајућег друштва или трговачки помоћници из Београда који купе вересију по паланкама, — људи обично врло шаљиви и духовити, а што је најлепше, људи снисходљиви, то јест, спуштају се и у масу, јер не полажу много на своје престоничко порекло. Па хоће и да се пошале. Кад год ту тако стану, увек питају и моле да им се да штампан ред игара, питају где је гардероба за ствари, одакле се поручује сладолед за даме, — и већ увек нешто тако шаљиво избаце што се после запамти, остане ту и циркулира дуго као нека пословица... Али ипак, кад се махну шале, озбиљно признају да се диве родољубљу тога света, који може да живи без толиких ствари, без Благоја танц-мајстора, без паркова с гарнизоном бандом и без Пашонине сале!...
Сврате се ту понекад и застану и неки вредни професори, спајајућ’ пријатно с полезним, шетњу са студијом. Њих гони амо чисто филолошко и фолклористичко интересовање, то јест хоће да наставе онде где је отац наше новије књижевности, Вук, стао.
Али, наравно, ту највише има момака и девојака; девојака и чорбаџијских и сиротињских — прве да убију време, а ове друге да се наиграју. Ове целе недеље као роб трпе псовке и грдње, али све то радо сносе при самој помисли на недељу после подне, при помисли на игру и ашиковање.
Дођоше већ и Цигани. Чувена дружина снабдевена разним музикалним инструментима. Међу Циганима одмах на први поглед пада јако у очи један са трумбетом, с косом и брадом жућом и од саме трумбете. То је пан Франћишек, брат Чех, који је пре неколико година дошао са конзерваторије право у Србију, с врло лепим сведоџбама и мањим партитурама. Кад је дошао у Србију, он је прво концертирао; свирао је Паганинијеву фантазију „Мојсеј“ на жици G, и био бурно поздрављен. Па се одмах показао и стваралачким даром својим: одмах је компоновао једну нову игру, „Апотекарско коло“, које је посветио своме земљаку пану Цицули, апотекару тога места. Тако леп почетак и напредак прекинут је, а узрок су томе, тако да се изразим, „месне околности“. Пан Франћишек, који је до доласка у Србију само пиво као пиће познавао, упознао се овде и с вином; потреба државна изискивала је те је дошао баш у онај крај где је црно жупско вино било мало скупље од воде. И какво чудо онда што је пан Франћишек оставио пиво и посветио све остале дане свога живота само жупском вину, резонујући да на тај начин добија и у новцу и у времену: пиво је скупље, а вино јевтиније, и, што је главније, не дангуби, — добива у времену, јер се од жупског вина много раније опије него од оног глупог швапског пива. И сада се лепо виде не њему обе те периоде пића: од пива је сачувао трбух, а од жупског вина стекао нос црвене као бакар боје. Али га тада издаде композиторска и стваралачка моћ; то се одмах опазило на једној компонованој „Херувици“, која је само једаред отпевана у цркви, а после је следовала оштра опомена његовог високопреосвештенства свештенству: да ће их све обријати ако се само још једном запева таково „Иже херувими“!... После тога није пан Франћишек ништа компоновао. И кад су једном у неком друштву у разговору запитали га: компонује ли што, приметио је, и непитан, заједљиви колега и земљак његов, пан Цибулка; да, пан Франћишек и сад компонује, и то једнако компонује соду с вином, и да му је та композиција још понајбоља!...
Иако је пакосно и заједљиво то било, било је, на жалост, истина. Пан Франћишек не компонује више ништа; чак не компонује ни то, ни вино са содом, него пије вино онако „клот“, како га је бог створио. Сада је веран и сталан члан те компаније циганске. Пре је свирао у ћемане, али сада више не може: дршћу му мало руке, што је, уосталом, — како он тврди — фамилијарна болест код његових у фамилији. и он, који је некад на виолини концертирао и изводио Паганинијеву фантазију „Мојсеј“ на жици G, свира сада у неку олупану и изгужвану трумбету какве се могу видети и наћи под билијаром само за сезоне такозваних „кромпир-балова“, кад настане обавештавање или, простије речено, кад се касапи споречкају због дама с ковачима или шлосерима, и кад полиција, с чланом кварта на челу, стигне на лице места и викне: „Фајерунт! Даме назад, господа напред!...“ Тако је пан Франћишек почео с концертирањем, а свршио са циганском дружином, у којој чини чудан контраст с оним његовим белим трепавицама међу оним гаравим лицима. Но он је задовољан међу њима, а они га, опет, пазе и чест му одају (зову га пањ-Бељац), и не пуштају га лако, баш и кад би он сам хтео: што је он једини конзерваторист међу њима, и друго: што им даје паре на чување или на зајам без интереса, па он њима не тражи интерес, а они њему, опет, ни главно не враћају... Тако је добродушни пан Франћишек обезбедио своју будућност: оставља за црне дане, и Цигани то чувају.
После ручка поче се шаренити сокак од момака и од девојака, од минтана и фустана, од јелека и шалвара, па изгледа као цветна башта. Ту дођоше и они што продају петлиће и свирајке од шећера, и они што точе лимунаду, и они што продају кокице, а ту се нађе увек и по једна мирна доброћудна будала, без које није ниједно такво место, с којом се обично деца смеју и забављају, а девојке се окупе око њега, па изјављују са су у њега заљубљене и кажу му да бира коју хоће, а он, опет, вели да их све воли и да ће их све узети за жене...
Отпоче оро.
Одиграше неколико игара, и „Криву бањку“ и „Бербатовску“ о „Тедену“ и „Заплањку“; и наизменце водише коло редом први момци из махале. Мане дао Циганима динар, а Нацко баштованџија и они други додаше мање — по стопарац. Ту је у близини и нишаљка (љуљашка), и око ње пуно света. Љуљају се и певају „Чије перо на нишаљку, гајтане мој“! Они из кола иду па љуљају друге или се сами љуљају, а они са нишаљке иду у хватају се у коло. Дође мало после и Зона са другарицом својом, Геном Кривокапском, онако исто као што су пре три-четири године као деца долазиле, само што Зону сада прати измећарка њихова, Васка. Стале једна до друге, па гледају како свет игра. Зона гледа равнодушно, уморно и као мало подсмешљиво по овом шаренилу и весељу; гледа као да јој је дуго време.
Цигани засвираше „Потресуљку“, омиљену игру Манину. Мане узе руку и поведе на игру младу, лепу Калину, комшиницу своју, једну пуку сиротицу, која неће своме мужу донети ништа више до две нове асуре и два јастука, и чисту душу, и ропску послушност. Заиграше. Калина весела, блажена, — румен је сву облио, а крупне црне очи светле јој се од суза, од силне среће данашње...
— „Леле, што су пристали једно за друго!... Јаги!“ „Асли како плави зумбул и зелена кàда!... — оте се многима узвик кад их видеше једно до другог како играју. И сви само Ману и Калину гледају; сви их гледају задовољно с пријатељским осмехом на лицу, као кад се нешто мило, своје гледа...
Зони неправо. Само она не гледа на ту страну; почела је да зева... Криво јој... Не треба њој тај Мане; неће и не може њен никад бити, али не трпи да може још која — код ње ту, живе! — привући погледе ичије, а нарочито Манине погледе!... Не би играла, али кад виде Калину како је срећна и како се заруменила и ознојила, па се брише јаглуком, кад се пустила игра, дође и њој воља да поигра, па иако је чорбаџијска ћерка, па макар и отрпела резилак кад оде кући. Али ипак замоли измећарку Васку да не каже ништа код куће. Васка се обећа да ће пре пристати да је убију него да каже то, а заклела се и у очи Гмитраћа, грнчара, вереника свога!...
Засвирала се „Јелка тамничарка“, лепа игра, уз коју се и пева, управо уз коју се песму игра. Ту је игру јако волела Зона и због игре, а још више због песме која је њој много казивала и сетом је неком милом испуњавала... Зона узе за руку Гену, приђоше и ухватише се међу играче. Цигани свирају, а играчи играју и певају.
Нане, кажи тајку
да ме младу дава
за Раде комшијче!...
За Раде комшијче,
за наше сељанче!
Јелке, тамничарке!
Јелке, зулумћарке!
Ела да играмо!
Ела да трупамо!
Престаде замало песма, а игра траје и развија се још лепше и још бујније; чујеш како звецкају ђердани и дукати, и трупкају кондурице и папучице и шуште свилене шалваре, а мирис од ђулијака се просуо по сокаку, па, као магла земљу, притисну мирне гледаоце.
Па опет поче песма уз игру:
За Раде комшијче,
за наше сељанче,
за наше сељанче,
за младо чобанче!
Јелке тамничарке!
Јелке зулумћарке!...
Ела да играмо!
Ела да трупамо!
Опет умукну песма и певање, а играње и даље траје уз свирку Цигана. Мане стоји, не игра, гледа играче. Гледа у Зону, види Зонине свилене шалваре и лагиране кондурице; чује шуштање свилених шалвара и осећа мирис, дах њен осећа, помешан с ђулијаком из Казанлика, — и не могаде да се уздржи више! И кад Цигани хтедоше да престану, даде им Мане знак да свирају даље исту игру, па приђе и ухвати се с леве стране до Зоне.
Зона га само овлаш погледа, даде оком знак Васки, измећарки својој, и ова се одмах ухвати у коло и растави Манчу од Зоне. Зона више и не погледа на Ману, игра и даље и све гледа у Манулаћа чорбаџи-Ранђеловог, а кад Мане дође у игрању према њој, а она га и не гледа, него само пући уста...
А Ману стегло нешто у грлу; заболеле га слепе очи, а у устима му горко и суво. једва је чекао да престану Цигани. Кад се свршила игра, повукао се до капије једне и брисао чело дуго.
Зарекао се да се више неће хватати до Зоне; а није му то ни требало, јер Зона више није играла; остала је и само гледала.
Кад засвираше „Нишевљанку“, Манча се ухвати до Калине. Зона више није играла. Гледала је како играју, а није испуштала из очију Мана и Калину; гледала је како играју, како је Калина снажно и грчевито ухватила руком његову руку, па од времена на време брише знојаву руку јаглуком и брзо га опет хвата и чврсто држи, док јој се опет не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и као јунска поноћ црним и топлим очима!...
И другу игру, опет „Јелку тамничарку“, играли су, једно до другог, Калина и Мане.
И Зони дође нешто тешко. Наслонила се на Гену, другарицу своју, па се изгубила. Гледа бесвесно по оном шаренилу које промиче испред ње, слуша свирку, трупкање кондурица по калдрми и слуша песму, чује сребрни девојачки глас Калинин где пева...
Да ме младу дава
за наше комшијче!
А Мане и Калина су комшије!... То јој паде на памет, и она погледа Калину како је срећна и блажена! И Зони постаде нешто тешко и досадно. Све јој беше досадно, а најдосаднији јој се учини баш онај Манулаћ — кога је малопре онолико гледала — кад јој приђе и понуди је шаком кокица!... Није знала ко јој је у тај пар црњи — Манулаћ или она фукара Калина!... Силно угризе доњу усну и још силније стезаше за руку Гену, другарицу своју, на коју се од силна дерта и кара-севдаха наслонила...
Свршила се и ова игра. Одмарају се и играчи — неки иду „нишаљци“ да се љуљају. Разлеже се песма с нишаљке, разговор на све стране, само се другарице ућутале.
— Васке, мори! — зовну Зона измећарку своју, а ноздрве јој се силно шире на напрћеном носићу њеном.
— Што искаш, Зоне? — одазва се и притрча јој Васка.
— Отиди си до онуја... де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско!
— Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође.
— Вика’ те... ете... — поче Зона, а сва бледа, сувих усана, а истурила изазивачки десну ногу... Ти си сиротиња. Кад ручаш, ти таг не вечераш... Та, викам... ако искаш... — и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мане чуо — викам... да дођеш, ете, да се цениш у татка ми... Васка ни се удава... та... да се цениш, хизмет да ни чиниш у кућу!...
— Ете, што па да си ценим?... — одговори јој Калина. — Имам си мајку и брата... Измећарка нећу сам!... Сал при мајку хизмет ћу да чиним...
— И при мужа... — упаде јој у реч заједљиво Зона.
— Па, ако дадне Господ и к’смет ми бидне... и при њег’...
— Код Манчу ли? — прекиде је Зона јетко, шапатом. — Фукаро!...
— Како рече?... Не чу’ те добро!... — запита је благо и погледа благим погледом а сузних очију Калина.
— Па... нећеш да ми будеш измећарка?
— Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу...
— А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!... — рече пакосно и погледа је презриво од главе до пете.
— Зоне, мори!... Не слушај гу, Калино, што збори! Иди си! — упаде Гена у реч и повуче силно Зону за руку. — ’Ајд’ — дом да си идемо!...
Било је време већ. Краве се већ враћаху с паше, фењерџија општински већ пролази с мердевинама да пали фењере, а патролџије лепим редом пролазе главним сокаком; и из гомиле се мало-мало одваја један по један у побочне сокаке да, поткрепљен, целе ноћи бди над имањем и чашћу уморних и заспалих грађана... Почеше се разилазити и с „нишаљке“ и с играња... Све их је мање и мање. Они даљи се раније кренуше, а ови ближи мало доцније. И место на коме су малочас играли и кикотали и подврискивали остаде празно и пусто и изгледаше тужно с оним погаженим раним пролећним цвећем које се откидало и отпадало с играчица!... И Зона пође зловољно кући. Осврте се још једном и виде како Мане и Калина пођоше и упутише се заједно, и чу како се Мане нуди Калини да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно поглêда, али га ипак одбија и моли га загушеним гласом:
— Немој, Мане, две ти очи!... Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!... Врни се, Мане, две ти очи!...
Гледала их Зона, али замало; заклонише их и захватише међу се гомиле веселе омладине... Похватале се девојке испод руке у дуг ред, а иза њих други ред загрљене момчадије, и идући тако кућама својим, певају сложно оба реда...
Дан на умору, издахнуо већ; звезде трепере с неба, тихо вече се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство:
Да знајеш, момо, мори, да знајеш,
каква је, туго, мори, жалба за младос’