Змија младожења
Стан’те, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима
Ето данас девет годин’ дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине, 5
Прав’ отиде у лов у планину,
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит’ улови срне ни кошуте;
Врло краљу жеђца одолела, 10
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле, 15
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити;
Но беседи вила најстарија:
„Чујете л’ ме, до две миле ћерке!
„Знате л’, ћерке, јесте л’ запазиле, 20
„Кад с’ ожени краље од Будима?
„Ето данас девет годин’ дана,
„Како је се јадан оженио,
„И не има од срца порода.”
Још овако вила беседила: 25
„Зна ли која какога лијека,
„Не би л’ љуба трудна заходила?”
Обе млађе ништа не говоре,
Салт говори вила најстарија:
„Да зна краље, како ја што знадем,
„Да сакупи Будимске девојке, 30
„Да донесе млого сухо злато,
„Да саплете ону ситну мрежу,
„Ситну мрежу од сухога злата,
„Да је баци у тихо Дунаво,
„Да увати рибу златнокрилу, 35
„Да јој узме оно десно крило,
„Опет рибу у воду да пусти,
„Крило да да госпођи краљици,
„Нек изеде оно десно крило,
„Једнак ће му трудна заходити.” 40
А то краљу и слуша и гледа,
Он се диже у града Будима,
Па сакупи Будимске девојке,
И донесе млого сухо злато,
Те саплете ону ситну мрежу, 45
Ситну мрежу од сухога злата,
Меће мрежу у тихо Дунаво;
Тако њему Бог и срећа даде,
Те увати рибу златнокрилу,
Па јој узе оно десно крило, 50
Опет рибу у воду пустио,
Крило носи госпођи краљици,
Те јој даје оно десно крило;
Как’ изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила. 55
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с’ имаде једна змија љута;
Како паде змија на земљицу, 60
Једнак змија у дувар одмиле.
Тад’ отрча краљица госпођа,
Па овако краљу беседила:
„Камен, краље, да се обрадујеш,
„Обрадујеш од срца породу! 65
„Немаде се једно мушко чедо,
„Но с’ имаде една змија љута;
„Како паде змија на земљицу,
„Једнак змија у дувар одмиле.”
Таде краље ’вако беседио: 70
„Вала Богу на његову дару!”
Тако стаде за седам година,
Но беседи змија из дувара:
„О мој бабо, од Будима краље!
„Што ти чекаш, те не жениш мене?” 75
Мрда краље тамо и овамо,
Још овако краље беседио:
„Моја змијо, мој худни породе!
„Ко ће дати за змију девојку?”
Но овако змија беседила: 80
„О мој бабо, од Будима краље!
„Ти оседлај коња Ластавицу,
„Па ти иди ка Призрену граду
„Од Призрена цару честитоме,
„Цар ће дати за мене девојку.” 85
Кад то зачу од Будима краље,
Он оседла коња Ластавицу,
Па се меће јунак на другога,
Право оде ка Призрену граду;
Када дође цару под дворове, 90
Сам га царе с куле угледао,
Па он сљезе низ кулу високу,
Те га срете у својој авлији,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље, 95
Па га узе за десницу руку,
Одведе га на високу кулу,
Слуг’ узоше коња Ластавицу,
Одведоше у новога ара.
Пише вино три бијела дана, 100
Док се рујна понапише вина,
Доке винце уљезе у лице,
А ракија стаде говорити;
Узмучи се краље од Будима,
Познаде га царе од Призрена, 105
Па је њему био беседио:
«А Бога ти, краље од Будима!
„Што је тебе, кака је невоља?
„Те си ми се тако узмучио?”
Стаде краље њему беседити: 110
„Чујеш мене, царе од Призрена!
„Знаш ли, царе, јеси л’ запазио
„Кад сам ти се јадан оженио?
„За пунијех до девет година
„Ја немадох од срца порода; 115
„Кад с’ напуни девет годин’ дана,
„Немаде се једно мушко чедо,
„Но с’ имаде једна змија љута;
„Како паде змија на земљицу
„Једнак змија у дувар одмиле. 120
„Ет’ од таде седам годин’ дана,
„Но беседи змија из дувара:
„„О мој бабо, краље од Будима!
„„Што ти чекаш, те не жениш мене?””
„Ја сам ’вако змији беседио: 125
„ „Моја змијо, мој худни породе!
„„Ко ће дати за змију девојку?””
„Но је мене змија беседила:
„„О мој бабо, од Будима краље!
„„Ти оседлај коња Ластавицу, 130
„„Па ти иди у Призрена бела
„„Ка ономе цару честитоме,
„„Цар ће дати за мене девојку.””
„И ја сам се јадан потрудио
„И ка тебе царе доходио.” 135
Но овако царе беседио:
„Чујеш мене, краље од Будима!
„Ти ми иди у Будима града,
„Те ти питај змију у дувару,
„Може ли се змија подватити, 140
„Да доведе кићене сватове
„Од Будима до Призрена бела,
„Да их нигде сунце не огреје
„Још никаква роса не окваси;
„Ако с’ може змија поуздати, 145
„Ја ћу дати за змију девојку.”
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меће коњу на рамена,
Оде право преко поља равна, 150
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио:
„Авај мене! До Бога једнога!
„Где ћу наћи змију у дувару, 155
„Да јој кажем од цара поздравље?”
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
„О мој бабо, од Будима краље!
„Даде л’ царе за мене девојку?” 160
Но овако краље беседио:
„Змијо моја, мој худни породе!
„Ако с’ можеш, змијо, поуздати,
„Да одведеш киту и сватове
„Од Будима до Призрена града, 165
„Да их нигде сунце не огреје
„Нити каква роса па ороси,
„Даде царе за тебе девојку;
„Ако л’ не мо’ш одвести сватова,
„Не да царе за тебе девојку.” 170
Но овако змија проговара:
„Купи свате, хајде за девојку;
„Ја ћу одвест’ кићене сватове,
„Да их нигде сунце не огреје
„Ни кака их роса па зароси.” 175
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета; 180
Ту викнуше ти лаки чауши:
„Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, млади младожења!”
Кад то зачу змија из дувара,
Тад’ се смиле змија низ дувара, 185
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града, 190
Баш их нигде сунце не огреја
Нит’ их каква роса заросила.
Кад отоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају, 195
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром дривао:
Сваком свату од свиле кошуљу, 200
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши:
„Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, куме и старојко! 205
„Хазур да си, Призренка девојко!
„Време дође, полазит’ хоћемо.”
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара, 210
Тад’ се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак. 215
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт’ змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила, 220
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града, 225
Свадбу граше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану; 230
Дође време, да с’ сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,
Турише је поду највишему. 235
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад’ се краде краљица госпођа,
Она с’ краде од пода до пода,
Док изљезе поду највишему, 240
На ода творила врата,
Шта да види? Чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Загрлио Призренку девојку! 245
Свака ма рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па је тури на ту ватру живу,
Па потрча краљу господару:
„Благо тебе, а и мене краље! 250
„Ја се дигох на високу кулу,
„На одаји ја отворих врата,
„На јастуку од змије кошуља,
„У душеку добар јунак спава,
„Загрлио Призренку девојку; 255
„Ја украдох од змије кошуљу,
„Па ју турих на ту ватру живу.”
„Што је љубо, изела те змија!”
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? Чуда големога! 260
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г’ Призренка девојка,
И овако она беседила:
„Јаој мене, до Бога једнога!
„Што остадох млада удовица! 265
„О свекрво, да те Бог убије!
„А мене си мало учинила,
„А себе си горе доправила.”
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо.270
