Мене мајка на зло наговара: „Намигни де, ћери, на лугара.“ Нећу, мајко, за стара лугара, Већ ја ’оћу за млада писара; Мириши му пара од цигара, 5 Као дуња од године дана, И јабука зрела неубрана, И ђевојка млада неудана.
Драгослав Алексић, Личанке, песме из народа, Штампарија М. Сибинкића, Грачац, 1934., стр. 50.