Задужбина/2
| ←ЗАДУЖБИНА | Задужбина Писац: Милорад Поповић Шапчанин I |
II→ |
I
Замислите себи велику царску дворницу, у Крушевцу, са сводовима, што их држе једноставни каменити стубови. И по тим стубовима, и по тим сводовима, исписани су многи светитељи са сухим, ужутелим лицима, како су их онда израђивали атонски живописци, који су се грчки звали зографи. На среди те дворнице богато постављен сто и на њему колач и воштаница, златни пехари и сребрно посуђе. Све се то прелива и трепти тако мило и пријатно, да би сте непрестано ту стајали и гледали.
У зачељу седи цар Лазар, десно до њега патријарх Јеврем, лево царица Милица, па царев таст, старац Југ Богдан; до њега оpет Бановић Страхиња, Мусић Стеван и Живко Хомољанин. До патријарха седе: прво Вук Бранковић, па Косанчић Иван, па Милан Топлица, па Милош Обилић.
Цару је на глави круна, која није као што их данас носе владике, него је много нижа, налик на велики венац што се зове дијадема, па је сва окићена крупним бисером, а лево и десно падају с ње дугачки обоци од најкрупнијега бисера. На цару је златоткан стихар до земље, извезен златним колутовима, у којима је сребром увезен по један двоглави орао. Преко стихара, од огрлице па до ивице доње, виси као свештенички епитрахиљ, па је преко тога широк појас, који се једва савија од многог златног веза, бисера и крупног драгог камена, зеленог и црвеног. Преко стихара огрнут је цар дугачким плаштом од љубичасте и дебеле свиле, па спреда многи украси, особито на прсима. Цару су на ногама ципеле од пурпурне кадифе, златом извезене, бисером по ивицама опточене.
И царица има на глави круну онакву као царева, само нешто мало нижу. Испод круне, са свију страна, пада танко бело платно и покрива јој власи, па крајеве под врат подавила и убрадила се. О грлу јој висе низови крупна бисера и на златном ланцу иконица богоматере у округлом сребрном оквиру, која се зове енголпија. Царица је огрнута дугачким огртачем од зелене венедичке свиле, а по тој свили преливају се бадемасте али опет зелене гране, а многа жица и није зелена него од сувога злата. Испод огртача види се дугачка убрана хаљина од свиле љубичасте, па по њој уткани многи златни колутови и у сваком том колуту увезен по један крст. На доњем крају од те хаљине иде унаоколо са шаке широк опшив од друге свиле, и по њему шаре налик на птице и тулипане, а између њих листови бадемасти и лозе све од сама бела бисера. У струку је појас много налик на данашње од сребра коване пафте.
Царске ћери имају на главн дијадеме од злата и бисера, са обоцима од бисера и крстом на врху према средини чела. Немају огртача него само хаљине од багрене свиле и широке појасеве богато украшене ситним и крупним зрнима од бисера.
ЈуГ Богдан, Бранковић Вук и Хомољанин Живко имају калпаке од самура, с перјаницама у челенкама, које су окићене бисером и драгим камењем. Калпаке, док су при столу, држе на коленима. — Горње су им хаљине простране и до земље дугачке, налик на манторосе или, ако је ко видео, старе турске херваније. Рукави широки па се подавијају, па се види богата постава од отворене и тешке свиле. Лице је од црвене отвореније или затвореније боје, а наличје увек од какве друге боје. Па кад су рукави јако посувраћени, онда то врло лепо изгледа. Испод горње хаљине види се хаљина до колена, а преко ње појас: предњи делови и појас окићени су бисером и шарама налик на положена копља. У тим копаљчастим шарама у среди крупан црвен или зелен камен, а око њега ред крупнога, ред ситнога бисера. Чакшире им тесно припијене уз тело и губе се у чизмама од црвене или зелене коже.
И остала господа обучена су тако, само место горње дугачке имају огртаче до колена, у разним бојама, од кадифе. Огртачи имају врло широке рукаве што још од рамена доле падају, па рука остаје слободна с рукавима од доње хаљине. Око врата пошира оборена јака од коже што се зове хермелин, а таквом истом кожом оперважени су крајеви од хаљине и ивице на рукавима.
За царевим леђима стоје оклопници у светломе руху и оружју, на главама имају сребром оковане шлемове, а на леђима и грудима оклопе, а на грудноме оклопу цар Лазарев грб: бели двоглави орао са спуштеним крилима.
До самога цара стоји гологлав слуга Голубан, без оружја, у руци му велики од сребра ибрик, напуњен најплеменитијим старим жупским вином.
Колач је раније пререзан. С пуним пехаром у руци, устаде и рече старина
ЈУГ:
Устанимо, у руци с пехаром,
И по нашем обичају старом
Господину цару сви у здравље пијмо!
Али најпре једну да му наздравимо.
Наздравља ти, царе, Српство мило:
Све ти здраво и честито било!
Ти нам, царе мио,
Српство прославио!
За те крв да дамо
И да стару славу
Опет дочекамо!
СВИ ГОСТИ (ставши на ноге, певају):
Боже благи, са престола твога,
Погледај нам цара честитога!
Нек’ му твоја помоћ
Вазда близу буде
Да му наши врази
Никад не науде:
Сви молимо!
ЦАР ЛАЗАР:
Хвала вама, пресветла господо,
Данас моји тако мили гости!
Док је нама љубави и слоге,
Нико нама наудити неће.
Српску круну, коју мени дасте,
К’о светињу, држимо високо!
Све је Српство моја породица,
Сваки Србин син је мој рођени,
А Српкиња свака кћи је моја:
Свију вас сам отац и господин;
За вас живим, за вас и умрећу!...
А сад децо, и мој пехар моли
Да га жедна напојите вином.
(Напуне му пехар.)
Ја сам данас Србин који слави
Своју славу, Амоса пророка;
Светитељ је мог дома заштитник,
А ја његов слуга и молитељ;
Молим му се да ме вазда штити,
И да моли цара небеснога
Да оснажи Српство, као стену,
О коју се гојни вали ломе,
А ми, браћо, славили га много,
Све у лепшу здрављу и весељу:
Докле Србин своју славу слави
Дотле ће му и Бог помагати!
ПАТРИЈАРХ:
Да си, царе, Богом благословен!
ЈУГ БОГДАН:
Хвала, царе, на такој беседи.
Шта да кажем? Бог је послушао,
Па нам дао понајвише слоге;
Јер у том су Срби пооскудни.
Оно, знате, помучан сам и ја,
И ја често као огањ планем,
Извичем се на децу и слуге,
А кад после? — ћутим, па се кајем.
Зато велим свима и свакоме:
Један другом праштајмо увреде,
Пазимо се и, слажимо лепо,
Љубимо се, макар и на силу!
Онда, децо, биће у нас слоге,
Нико нама одолети неће!
Без љубави, без слоге, мучно ће
Помоћи вам божји благослови.
ПАТРИЈАРХ:
Ко љубави у свом срцу нема
Пустиња је глуха и безводна.
ЦАР ЛАЗАР:
Ја се надам, моји светли гости,
Да ће боље настанути време,
Да ће народ ојачати духом,
И пренути клонулост властеле,
За велику сложити се борбу.
Мир данашњи краткога је века,
Турци мало маре да мирују,
И наш образ нама заповеда
Да тргнемо мача из корица.
ЈУГ БОГДАН:
И ја, царе, велим: Амин, Боже!
Док је тебе, господине царе,
Моја глава може починути,
Савети су моји и сувишни.
(Патријарху.)
Ја ћу с оцем молити се Богу,
Деца ће те слушат’ и дворити.
А дође ли богме до ратова
И ја ћу се старац потрудити,
И мој ће се топуз размахати,
Зар ћу и ја ваљати вам штогод?
А кад клонем, стаћу на бојиште
И соколит’ посусталу децу.
ЦАР ЛАЗАР:
Та ти, тасте, вреди Цариграда.
ЈУГ:
Баш ни једне сабље зар’ђале,
Кад ми пехар ’вако празан зија.
МИЛИЦА:
Наточи му, сине Голубане!
(Голубан наточи.)
ЈУГ:
Пуна чаша лепо је знамење,
У твоје је пијем, домаћице!
(Испије.)
А да ми се светли зет не срди,
Потруди се, сине Голубане!
(Голубан сипа.)
ЈУГ (устане, наздравља цару. Позније устану цар и царица и сви гости.):
Немојте ми старцу замерити.
И ви ћете некад остарити,
Видећете да на свету нема
Невољнија друга од старости...
Ал’ шта велим? Ја још старац нисам,
Ја сам младић, хоћу да сам младић,
Ја сам још твој војник, светли царе!
И ево ти пред господом велим:
Журимо се спремом и опремом!
Ви сте млади, па имате века,
Мени богме журити ое ваља,
Да с Турцима пречистим рачуне,
Спремај, царе, прибирај властелу,
Уливај јој духа борбенога,
Једна мис’о да у свима тиња,
Веља мис'о: 'истребљење Турком!
Ми смо турску силу окушали,
Појака је, ал’ се свладат’ може,
Ако сложно и мудро скочимо...
Ми омо с њима мира утврдили...
ЦАР ЛАЗАР:
Мир, што јачи даје слабијему,
Мир, потребан да се приберемо.
Ми умемо борит’ се с Турцима,
Кад је силом да с’ одбије сила,
Ал’ не знамо лукавство лукавством!
ЈУГ:
Лукавство је њихна прва сила!
И њој нам се ваља довијати:
Па баш зато устах, да говорим:
Купуј, царе, убојно оружје;
Купи борце, на избор јунаке;
Гласе подај великој властели
Да и народ понајлак припрема
У пространим својим баштинама;
Књигу пошљи светим владикама
Протопопом по вељи градови,
Игуманом по сви манастири
Нек’ у цркви зборе проповеди
И спремају сав народ за војну:
За крст часни и слободу златну!
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
У Хомољу не треба ми нико,
Ја сам тамо и поп и калуђер —
Куд ја оком, народ тамо скоком.
ЈУГ:
Није свуда као у Хомољу...
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (поносно):
И ја мислим...
ЈУГ:
И баш зато треба
Дух народни будити и храбрит’.
БРАНКОВИЋ:
Рећи лако, ал’ питање: како?
Јунаштво се левком не улива...
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Код мене је закон од старина:
Ко се мудрој речи оглушује,
Прочачкам му ухо шестоперцем...
ЈУГ:
Наш је народ послушан и храбар,
Али — кад га поштујеш и љубиш;
Кад господа не реве у страну
Он је вазда први на браничу...
БРАНКОВИЋ:
Рече: народ да спремамо за рат.
Ал’ шта ћемо, кад осете Турци?
У њих блага к'о у мору песка,
Уходе ће прекрилити земљу,
Опремање ће наше проказати.
ЦАР ЛАЗАР:
Не бојте се, велика господо!
Турски мач је свима над главама,
Па са њиме није се шалити,
Своја глава милија од злата.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Прогамижу л’ сумњиви туђини,
Ми ћемо им заврнути шију.
Па кад чују тамо у Једрену
Та бегаће од наших граница
К’о лијаћи од запета гвожђа.
ЈУГ:
А дође ли султанов посланик
Да нас пита за јуначко здравље,
Је л’ истина што проносе гласи,
А ми ћемо царскоме већилу
Запрашити мало пред очима,
Заварат’ га варком и лукавством.
БРАНКОВИЋ:
Држиш, Јуже, да су Турци деца?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Лукави су, али нису мудри...
Ја вам кажем: мудрији су Срби!
Само кад се своје главе држе,
Кад не дере свак на своју страну...
Та пустите само једно лето
Да их учи Хомољанин Живко
(Показује топуз.)
Договору, љубави и слози —
Ево брка, биће једно јато!...
ЈУГ (настави):
Рећи ћемо цареву већилу:
Што с’ проносе гласи 'ваки и онаки,
Од тог’ султан нека не страхује,
Те су скаске измислили људи,
Што цареве вазда завађају...
Ми у миру проводимо дане,
Себар оре, а властелин збира,
С нашим царем мирно благујемо;
Лов ловимо; кад нам се досади,
У црквама Богу се молимо;
Цар наш зида мостове и чесме,
Манастире, свете задужбине
ЦАР ЛАЗАР:
И зидаћу свете задужбине
И од себе спомен оставити...
ЈУГ:
Знам те, царе, али зидај сада.
Па кад султан и чује и види
Да се овде грађевине граде,
Троши новац у светиње такве,
Вероваће да хоћемо мира,
Да о ратној спреми не мислимо,
Па ће с војском куд на другу страну.
А ми ћемо с’ спремат’ у тишини,
Док једнога дана не грунемо.
ЦАР ЛАЗАР:
Мудро збориш, тасте Југ-Богдане;
Твој ми савет света реч промисла.
Хоћу градит’ свете задужбине:
Манастире, мостове и чесме...
Ја, господо, хтедох зидат’ цркву
У драгој ми, питомој Ресави,
Ал’ позније. Прво хтедох војну;
Ослободит’ земље и градове,
Што их Турци на силу отеше;
Хтедох данак отказат’ султану;
Раскинути тешке уговоре.
Па с' бојнога кад дођемо поља
Светла чела, као победници,
Тад да дигнем цркву Раваницу:
Свети спомен моје захвалности.
ПАТРИЈАРХ:
Што је хтело бит’ спомен захвале
Нека буде видна молба Богу
За победу твојега оружја.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Гради, царе, моли те Хомоље,
И Звижд кршни и лепа Ресава.
Имамо ти тамо изобиља
Свега, али богомоља мало.
Ја, додуше, редак гост сам цркви:
О Васкрсу, о светом Божићу,
П’ онда опет там’о Тројицама...
(Патријарху.)
Опрости ми, вељи светитељу,
Од мен’ немаш гора хришћанина.
ПАТРИЈАРХ:
Ал’ ти делиш кљасту и богаљу,
Сиромахом отац си и мајка:
Који дели, вазда је у цркви.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Ако ј’ тако, онда хвала Богу...
МИЛИЦА:
Гради, царе, цркву Раваницу,
Ресава ми за срце прирасла,
Сусеткиња моме Браничеву.
То је прва царска задужбина,
Што је диже царе Грбљановић.
Немањићи многе подигоше
И Србију њима окитише;
И ти не смеш бити ми постидан.
Дижи лавру да је лепше нема,
Да с’ потомству може похвалити
Цар Лазаре да јој беше ктитор.
(Устане Лазар, а за њим се дигну сви.)
ЦАР ЛАЗАР (свечаним гласом):
Саградићу цркву, на Ресави реци,
Да јој се подиве сви потоњи веци;
Та нећу је зидат’ од креча и кала —
То б’ за цара била задужбина мала.
Ударићу темељ од олова сама
А платна од светла мраморнога кама;
Покрићу је сребром из рудника моји'
И жеженим златом, што узалуд стоји;
Зографа ћу првог из Атона звати
Драгог му камења и бисера дати,
Пред олтаром да нам иконостас спрема
Да га сјајнијега ни Цариград нема!
МИЛИЦА:
А сада, господо, допустите мени.
Царица ће дати што пристоји жени:
Завесе свилене за пречасне двари
И убрусе свил'не за свете утвари;
За трпезу часну, пред божије лице,
Простирке откане од најтање жице,
Израђено брижно, као да је с’лито,
У велике посте и ткано и шито.
И одежде свете за свештене слуге,
И још многе, многе утварчице друге,
Све у част и славу нашој светој вери —
Израдићу сама ја и моје кћери.
ПАТРИЈАРХ:
Ја, служитељ божји, не знам шта ћу рећи,
Од вас двоје, не знам, ко је бољи, већи,
Сву благодат цркве на ваш дом изливам,
И благослов божји на све нас призивам!
СВИ:
Живели нам цар наш и царица!
Певају:
ЈЕДАН:
Који зида задужбину, царе,
Избраник је, њега љуби Бог —
Господ вазда благоваће
Посред дома твог!
Храм ће појат’ вековима, царе,
Свете песме ориће се глас,
Свет’о спомен благосиљат’
Оца свију нас.
СВИ:
Настану ли зла времена, царе,
Агарани нападну ли нас —
У твом храму молићемо с’
Да Бог пошље спас.
ЈУГ:
О, да ми је стару дочекати
Да очима видим Раваницу
И наш народ свуда ослобођен,
Па да одмах, грешан, у гроб легнем!
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
И ја тако, господине Јуже.
Само у гроб и тад ми се неће,
Ма да стара узречица каже:
„У Хомоље не ид’ без невоље”,
Опет ми је милије на свету
Него тамо... (Патријарху) опрости ми, оче.
ЦАР ЛАЗАР:
(Бранковићу, који непрестано мрко ћути.)
Ти не рече ништа, Бранковићу?
БРАНКОВИЋ (тргнув се):
Шта да кажем? Сви те поздравише.
Твоја воља, а твоје и благо;
Ко цареве сме реметит’ путе?
ЦАР ЛАЗАР:
Мислиш и ти тако, Обилићу?
МИЛОШ ОБИЛИЋ:
Тол’ка милост, господине царе;
Ја да мислим, твој најмањи слуга?
Савет само доликује старцем,
Ја ћу за те мачем говорити.
ЦАР ЛАЗАР:
И млад ор’о облака се маша,
И витезом младим доликује
Прозборити у господску збору.
МИЛОШ ОБИЛИЋ:
(Поћути, спреман да говори. Сви упрли у њега погледе. Свечана тишина. Он се издвоји и стане на средину према столу и цару.)
Кад ме питаш, царе, право ћу ти рећи:
Зашт’ од Немањића да се градиш већи?
Знаш, народ је народ, говориће свашта:
Распиње га обест и сујета ташта,
На прагу су Турци, најезда и бура,
А цар скупо благо узалуд растура,
Зар олова мало, и креча и кама? —
Зашт’ покриват’ цркву сребрним плочама?
Шта ће камен драги, шта ће златне жице?
Тога сјаја нема ни у Студенице.
БРАНКОВИЋ:
Пази на реч, пашо, да таста не вређа.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Боље отворено, него иза леђа.
Шапатом и кришом размећу се жене —
(Милошу).
Чини ми се, брате, говориш из мене.
МИЛОШ ОБИЛИЋ:
Југ је мудру зборио беседу:
Ваља нам се спремати на Турке.
А да с’ врази јаду не досете
Мудро их је, богме, заварати...
Зато, царе, гради задужбине,
А понајпре цркву Раваницу.
Али цркву дижи према себи,
Од студена камена и креча,
Што чињаше и свети Симеун,
И краљ Урош и краљ Милутине,
Дечанскога и да не помињем.
Нема лепше цркве у Хришћанству,
Него што је Хилендар атонски —
Је ли она покривена сребром,
Окићена бисером и златом?
Милешева, Ђурђеви Стубови,
Грачаница, Високи Дечани,
Задужбине славних Немањића, —
Јесу л’, царе, од сребра и злата,
Од бисера и камена драгог?
Дан за даном, па ће време доћи
Да с’ с Турцима опет огледамо:
Ил’ ће они на нас кидисати,
Ил’ ћеш, царе, ти викнут: „на ноге!”
Свака борба двострана је судба,
Никад не знаш на којој победа...
ПАТРИЈАРХ:
Надајмо се, Бог ће бити с нама.
Милош Обилић:
Али ако с греха и неслоге
Ми страдамо, вељи светитељу?
Победилац огњем, мачем оспе
По несрећној земљи газдовати?
Шта ће онда наше задужбине?
Обориће Раваницу цркву;
Поскидаће и сребро и злато
И бисерје и драго камење.
Растуриће и темеље доње,
Повадиће бакар и олово;
Оловом ће бити Србадију,
Златом, сребром и драгим каменом
Окитити жене и оружје,
Посмеват’ се нама ђаурима!
Зато, царе, махнимо се блеска,
Приштедимо својега богаства;
Цркву гради од мрамора тврдог.
Кад подигнеш цркву од камена,
Може усуд и довести Турке,
Твоја црква и даље ће служит’,
Стицати се народ на молитву,
Молит’ Бога да се смилостиви,
Да поврати слободу и славу...
То је моја учтива беседа.
Ти си, царе, и моћан и мудар,
Све нек’ буде како ти одлучиш.
(Ћутање).
ЦАР ЛАЗАР (гостима, који су дотле ћутали):
Реците ми: збори л’ Милош мудро?
СВИ:
Мудро.
ЦАР ЛАЗАР:
Онда — нека тако буде!
Млад орао чешће даље види,
Мудро ј’ каткад млађег послушати.
(Милошу)
Твоје речи примио сам к срцу,
Хоћу тебе послушати, сине.
Слуго, Голубане!
ГОЛУБАН (поклони се):
Светли царе.
ЦАР ЛАЗАР:
Дозови ми Рада неимара,
Који чека у велику трему.
(Голубан се поклони и оде. Цар се обрне гостима).
СВИ ГОСТИ ПЕВАЈУ ПЕСМУ:
ПЕВА ЈЕДАН:
Гради, царе, Раваницу цркву,
Гради, царе, штитио те Бог!
И царицу, и Стевана
Наследника твог!
Твоју славу казиваће црква
Кад ни једног не буде од нас,
У њој неће умукнути
Твог народа глас!
ПЕВАЈУ СВИ:
Гради, царе, Раваницу цркву,
Гради, царе, штитио те Бог!
И царицу и Стевана
Наследника твог!
Цар Лазар:
Сад за пехар, мили гости моји!
Да пијемо у славу божију
И у славу мога светитеља
И почетак моје задужбине!
ПАТРИЈАРХ:
Који пије у славу божију
И њега ће прославити Бог.
(Куцају се и испију пехаре. Поседају).
(Уђе неимар Раде.)
ЦАР ЛАЗАР:
Знаш ли, Раде, што те позвах к себи?
РАДЕ:
Рекао ми дворник, што га посла.
ЦАР ЛАЗАР.
Можеш ли ми саградити' цркву?
РАДЕ:
Готов стојим. Само заповеди.
Биће црква према твојој жељи.
ЦАР ЛАЗАР:
У Ресави, више села Сења,
Кад се пође у кучајнска брда
Уз речицу и голо камење,
Има гором заокружен раван
И на њему крст од храстовине,
Ја га дигох, кад с господом ловљах...
Тамо ћеш ми сазидати цркву.
РАДЕ:
Да сазидам. Замерити нећеш...
Реци, царе, хоћу л’ похитати?
ЦАРИЦА:
Што пре можеш, царица те моли.
РАДЕ:
Онда молим хиљаду зидара.
ЦАР ЛАЗАР:
Кол’ко речеш, толико ће бити.
Све што иштеш, даће ти се, Раде.
РАДЕ:
Ко ће самном на послу се наћи?...
ЦАР ЛАЗАР (Југу):
Ево теби мога стара таста
И шурака, девет Југовића.
Што одлуче, онако ће бити.
ЈУГ:
Твоја воља, царе, и моја је.
ЦАР ЛАЗАР:
Сиђи, старче, доле у ризнице;
Узми блага колико ти драго,
Ко се мучи око моје цркве
Нек’ зна да је послужио цара:
Који носи камен раменима
Нека му је, старче, плата перпер;
Који носе воду у ђугуму
Да се њима бео динар даје...
ЈУГ:
Али, царе, понестаће блага.
ЦАР ЛАЗАР:
Нестане ли, потруди се к мени,
Празне руке врнути се нећеш.
ЈУГ:
Рекох: твоја воља и моја је.
ЦАР ЛАЗАР:
Стар си, мучан, ал’ шта ћемо, тасте;
Нам и личи такво свето дело.
А да ми се много не утрудиш
Бог ти дао девет криланаца,
Деветоро деце Југовића...
Ал' још једном и ви, децо чујте;
Мајсторима надница је златник,
Напојница по три оке вина!
МИЉКО ЈУГОВИЋ (у име све браће):
Твоја воља нама светиња је.
ЦАР ЛАЗАР:
Тако, децо... Да, још једно, старче;
Моја воља, моја заповест је,
Да с’ светкују недеља и светац,
Има дана, свршиће се црква;
А сад збогом! сви, у име божје!
(Цар и Југ загрле се и пољубе у рамена. Царица љуби у руку Југа, он њу у чело. — Југовићи љубе цара у руке, па најзад и Раде).
БОШКО (став према цару, пева):
Збогом, царе
Светло лице!
Сестро драга
И царице!
С божјом вољом
Ми идемо
Задужбину
Да дижемо. -
Кад крст часни подигнемо
На врх храма твог,
Сложно ћемо запевати:
„С нама Бог!”
ЈУГОВИЋИ:
Кад крст часни подигнемо
На врх храма твог,
Сложно ћемо запевати:
„С нама Бог!”
Сви певају:
Који гради задужбину, царе,
Избраник је, њега љуби Бог
Господ вазда благоваће
Посред дома твог.
Храм ће појат’ вековима, царе,
Свете песме ориће се глас,
Свет’о спомен благосиљат’
Оца свију нас.
Настану ли зла времена, царе,
Агарани нападну ли нас,
У твом храму молићемо с’,
Да Бог пошље спас.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|