Живот и смрт

Светолик Ранковић

Живот и смрт Писац: Светолик Ранковић

Живот и смрт

          Oдјекнуо је и умукнуо последњи звук манастирског звона...
          Још се разлеже тихо брујање као са оног света само у ушима болесниковим, горе у манастирском конаку, гдено се виђаху отворена врата. Њему се чак чињаше да чује још и ону досадну шкрипу зарђалог клатна, која вазда претходи гласу звона, док се не помеша са њим.
          У манастиру опет настаде тишина, коју прекидаше страховита ломљава, брујање и шуштање густе манастирске шуме, помешано са бесним звиждањем и фијуком ђердапске кошаве... По небу јуре и снују час густи и црни, час растресити и развучени загасити и беличасти облаци, силазе ниско, ниско, закачињући почешће највиши део шуме, који се, право пред очима болесниковим, уздиже с друге стране потока... Провлачи се кроз густо буково лишће огромна повесма сивих облака, вијући се даље и претурајући се високо над недогледном долином дунавском. Чини се изнемоглом болеснику да слуша и њихово шуштање, и оно му изгледа онако исто злослуто и језиво, као и последњи одјек јасног звона... И не зна ни сам шта му је страшније и мучније, шта му навлачи на душу ледену студ; да ли ове огромне загасито сиве мрље, што се носе лако под небесним сводом, или ове загасито црвене крваве, што пливају пред њим у земљаном суду... Он отимље очи од ових суморних призора, али је све пред њим црно, суморно, страшно... И као да из целе ове мешавине веје оштри самртни дах... Ветар јурну у собу и дохвати болесниково увело лице, покрете му влажне власи и пирну преко врела чела, по коме се поређале грашке зноја... Болесник се стресе од изненадне хладноће и превуче сухом руком преко чела. Из упалих изнемоглих груди оте се тежак уздах, па се за њим разлеже оно злослуто, кратко, сухо кашљање..
          Он ћути и гледа, а у оку му се огледа она суморна равнодушност, која је својствена неким људима при последњим часовима живота им. Та он је давно све промислио и средио своје мисли, давно се помирио са својом црном судбином, па само чека да наступи и тај последњи час. Све мисли о прошлом животу, све наде и снове младости завио је густом копреном заборава и као неког презрења... Хладна сурова смрт заузела је све мисли његове и стегла му мозак својим пакленим отровним ноктима. Он се предао овом страховитом ненаду, јер не осећаше у себи довољно снаге да се бори са њим.
          Па ипак беше једна мисао, која се још с првим знацима несрећне болести јавила, која га није остављала за време целог боловања, па ево и сад му она лебди у памети и навлачи му неку сетну замишљеност на очи и бледо, исписано многим борама чело...
          »Кад се то зачело?« пита се јадник хиљадити пут, и све му се чини да од решења тога питања зависи дела његова судбина, па се још упорније, још нервозније предаје пустој мисли, разматрајући у памети све случајеве и догађаје свога паћеничког тешког живота. А мисао иде све даље и даље, везујући се за друге, разноврсније и блажије мисли, Док се полако на уснама паћеничким не појави осмех, и у очима заигра весео сјај... Занео се у прошлост...
          Одједаред му допре до уха звецкање звонаца и прапораца, којима кочијаши у овоме крају кинђуре своје коње. Њему дође необично мило ово једначито звецкање у разним тоновима, које се још из даљине сливаше у један одмерени такт: трес... трес — трес... Изгледаше му као да га нека не видљива, ну пријатна сила обгрли, па му прича о далеком, давно заборављеном детињству, и чини му се да је некада, још док га миловаху ветрови са Рудника, Маљена и Медведника, док га, слабуњава, чуваше нежна родитељска рука, чини му се да је још тада једаред овако исто лежао, а из даљине се чуло ово исто заносно једначито звецкање: трес — трес... трес — трес...
          Претвори се сав у ухо, а у очима сија живи пламен ненадне среће.
          Звецкање се приближује, звуци све јаснији, ветар нанесе и глас веселе песме... Јест, певају ; чује то јасно. Хеј младости !...
          Стадоше пред вратницама, а одмах затим зазвекеташе официрске сабље преко помошћеног дворишта манастирског, разлеже се песма, узвици мушки и женски. Болесник чује како једни упадоше у ћелије манастирске, а други у кухињу. Опет врисак, смех и неко потмуло гунђање. То се, без сумње, јавља игуман немилим гостима.
          — Хеј, вина овамо!
          — Калуђеру, кољи јагањце!
          — Свирајте, цигани!
          — Здраво, дружино!
          — Ура!!...
          И одједном груну оркестар, захори се песма, узвици, врисак...
          — Вина!... Камо вина, калуђеру !
          — Хеј, да се пије !
          Болесник се издигô на постељи, подупирући слабо и сухо тело мршавим рукама, па гледа жудно кроз отворена врата и слуша веселу песму и свирку, сажижући врелим очима овај ненадни чудни призор...
          Весеље !... Та и он се до скора тако веселио, певао са друговима без престанка, играо боље од свију њих, смишљао и састављао највеселије излете и пијанке, на којима је био душа забаве... Орила се песма по китњастим паланачким баштицама или по равним дубравама, грмила је свирка, текло је рујно вино, тутњила је земља под ногама лаких играча, а ваздух се проламао од узвика и весеља... И све је то било као јуче: још му је свежа у памети свака шала, свака доскочица на последњој пијанци. И одједном — ево!... Али откуд, откуд... кад се то почело ?...
Одједном, као по команди, умукну оркестар, прекиде се песма, ућуташе гласови. Тајац се продужи неколико минута...
          — Шта ?... Не може бити !? — зачу се некакав оштрији глас, а за њим потмуло игуманово гунђање:
          — Идите, ако не верујете, па видите...
          Гости пођоше преко дворишта и затим залупаше многе чизме уз степенице, које воде соби болесничкој. На вратима се појави једно црвено, младо, зајапурено лице, на коме ни неочекивана вест није могла одједном избрисати трагове необуздана весеља. За њим се појави друго, па треће, испуни се цела соба гостима. Како је ко угледао болесника, сваки је застао као окамењен, одједном се навуче бледило на свима лицима и све очи остадоше као приковане на оном бледом, смежураном самртничком лицу са кога непрестано веје некаква ледена студ... Болесник се опет закашља И пљуну у чинију поред себе. Сви погледаше у суд по коме пливаху црвене мрље. Из нечијих груди оте се врисак...
          — Иво, јеси ли ти?
          — Откуд овде?
          — Шта је то с тобом?
          Полетеше многа питања болеснику, а он се осмехну тужно и махну руком једном госту. Овај приђе и саже се ка болеснику...
          — Какво је ово друштво?... Откуд наши овде... и ти? – прошапта он.
          — Жени се Стојковић... наш друг, сећаш се,- одговори официр гласно и осврте се.
          Из гомиле се издвоји један развијен, здрав, отресит капетан, са великим зашиљеним брцима, па приђе болеснику, и пружи му руку.
          — Здраво! – загрми он крупним, јасним гласом. – Како да ме се не сећа... Хе врага, а ја ти послао позивницу у Београд. Не мари... ево сад лично... Батали та бапска посла, па сутра да ми дођеш на свадбу. –И он му опет протресе руку живо, плаховито.
          Болесник се горко осмохну и привуче га ближе к себи.
          — Нека ти је срећно весеље... поздрави младу, - рече он, па се замисли. – Бар ћу имати кога да ми изађе на гроб, ако овде умрем...
          Гости осећаху незгоду, управо страх од даљег бављења у овој соби, где тако јасно и тако страховито веје ужасан дах ледене смрти.
          Један по један опростише се са болесником и нестаде их много брже но што су се појавили. После неколико минута зачу се оно исто звецкање прапораца, али се сад не чу ни једног гласа, ни једног звука... Тихо, готово кришом, удаљише се весели гости, само их одаваше оно брујање и звецкање јасних прапораца, које се тихо, као јесење јутро, разлеваше по густој недогледној манастирској шуми.
          А болесник, занесен тим чаробним звецкањем, предао се сав некаквој живој мисли, која га је свега обузела:
          »Он се жени ! понављаше он у себи, чудећи се томе свету ... Што ће им то сад, кад се све свршава? Нема више у свету ни среће ни радости, ничега!... Наступају последњи дани... Гле како се мрак лагано прикрада и разлива по околини, како лако и брзо носе мутни облаци, како се витла и фијуче бесни ветар... Зар то није смрт, која полако граби у своје разјапљене чељусти целу природу ?... Брр... хладно !« и болесник навуче на себе топао покривач.
          »Та они живе, пред њима је још цео живот... Гле само како су сви здрави и весели ! А ја ? Ја само осуђен, одвојен од света. осећам јасно близину смрти. За њих је живот, а за мене«...
          Мисли му се нагло пресекоше, јер му се учини да кроз плаховито звиждање ветра опет чује оно заносно звецкање. Он се подиже на руке, отвара уста и сав се предаје слуху... Слуша... слуша живо, са нестрпљењем и све јасније разликује оне ситне и јасне сребрне звуке, што излазе из многих звонаца, па се сви помешају и слију у један чудноват многосложан звук...
          »Јест, то су они !«... Живот се још јавља, да би што јаче изнео на видело свога противника, црну смрт.
          Мрак је покрио цело двориште ; у манастиру је завладала мртва тишина, само што ветар још јаче витла и, јурећи кроз отворену звонару, забруји под разјапљеним устима великога звона и понесе тај потмули глас преко мирних села, плашећи одоцнеле планинке и рударе.

Извор

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 83-90, ИП "Народна просвета", Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.