Женидба бега Мустај-бега
Нигдје зоре ни сабаха нема,
Ни данице да помоли лице,
А три бега на двору бијаху:
»Бег Алибег и бег Мехмед беже
И Мустајбег, крило од Крајине. 5
Бег Мустајбег браћи говорио:
»Што смо, браћо, до три бега млада,
Да смо богдо до три удовице,
Да идемо двору Муслимбега,
Да ви'димо Злату Муслиимбега«. 10
Млађа су га браћа свјетовала:
»Муч', не лудуј, беже Мустајбеже,
Нису наске хојрати родили,
Наш је дајо паша, Бајрам паша,
Наш је дедо стамболски муфтија, 15
Спремићемо своје добре коње,
Ићићемо у лов у планину,
Око двора бега Муслимбега«.
Мустајбег је браћу послушао,
О добре се коње појагмише, 20
Те одоше у лов у планину,
Око двора бега Муслимбега,
Лов ловише три бијела дана,
Нигдје Злату чути ни видјети;
Додија се бегу Мустајбегу, 25
Па се попе на Стоборје равно,
Па он гледа у зелену башчу,
У зелену башчу Муслимбега,
Ал' му Злата у башчи сјеђаше:
Пред њом стоји ђерђеф од мерџана, 30
На ђерђефу дубровачко платно,
У руци јој игла од биљура,
Ту ми Злата ситан везак везе.
Кад то виђе беже Мустајбеже,
Он ми сиђе са Стоборја равна, 35
Па он вели својој браћи драгој:
»Не знам шта ћу од живота свога,
Или ћу се из пушке убити,
Или ћу се ножем ударити!«
Млађа су га браћа свјетовали: 40
»Муч', не лудуј, беже Мустајбеже,
Нити ћеш се из пушке убити,
Нити ћеш се ножем ударити,
Већ изјаши коња од мејдана,
Па ти хајде у зелену башчу, 45
Па јој куцни лафе уз долафе,
А просипљи сићане бесједе.
Ако ти се дјевојка насмије,
Вјера наша — Злата биће твоја«.
То Мустајбег браћу послушао, 50
Па узјаха коња од мејдана,
Па он оде у зелену башчу,
Па јој куцну лафе у долафе,
А просипље сићане бесједе.
Подмукло се насмија дјевојка. 55
Кад то виђе беже Мустајбеже,
На ђерђеф јој коња натјерао,
Ђерђефу је ноге поломио,
На ђерђефу платно подерао,
Преломи јој иглу од биљура, 60
Узе Злату за бијелу руку,
Па је баци за се на коњица.
Три пут ју је опасао пасом,
А четврти од сабље кајасом.
Док је саму воду пребродио, 65
Колико је пута пољубио! —
Не би мулин ћатиб преписао;
Доведе је свом бијелу двору.
Разљути се Муслимбега Злата,
Не хтједе им већилство придати, 70
Већ их хоће све три објесити.
Кад се бегу на ино не може,
Он им дде на Загорје равно,
Својој секи Копчић беговиои.
»Ах, мој брате, беже Мустајбеже, 75
Кака те је зорба дотјерала,
Без бахата пред кулу ми дође,
Без сеиама на кулу изиђе!«.
Проговара беже Мустајбеже:
»Прођи ме се, моја мила секо, 80
Отео сам Муслимбега Злату.
Ево има неђељица дана
Како неће већилства предати,
Већ нас хоће сва три објесиити.
Већ ти хајде нашем бјелом двору, 85
Разговарај нашу стару мајку«.
Кад то чула Копчић беговица,
Отворила попете сандуке,
Извадила три мрка гајтана,
Извадила двије футе мрке, 90
Па их меће себи у бисаге.
Припе печу, обуче фереџу,
Она иде остарјелој мајци.
Без бахата пред кулу јој дође,
Без селама на кулу изиђе, 95
Без изуна у кулу јој уђе,
Па извади три мрка гајтана;
Па их даје Муслимбега Злати:
»Ево теби три мрка гајтана;
Па објеси до три бега млада! 100
Ево теби двије мрке фунте,
Па нам срежа двије кошуљице,
Једну мени, другу мојој мајци,
У чем ћемо жалост проводити«.
То је Злати врло тешко било, 105
Она вели бегу Мустајбегу:
»Води мене на нову мешћему,
Ја ћу теби већилство предати«.
И одоше до три бега млада,
Одведоше Муслимбега Злату. 110
Кад су дошли на нову мешћему,
Ту ми сједи мула са мешћеме,
А до њега паша Бајрам паша;
А до паше беже Муслимбеже.
Говорио паша Бајрам паша: 115
»О Златијо, господско дијете,
Кажи мени свога зулумћара,
Који ти је зулум учинио«.
Проговара Златија дјевојка:
»Ено, дајо, мога зулумћара, 120
Што на очи фесић набијаше,
Испод њега мене погледаше,
Они ми је зулум учинио!
Док је саму воду пребродио,
Кол'ко ме је пута пољубио! — 125
Не би мулин ћатип исписао.
Попушћај ми пребијеле руке,
Да му идем смрцу учинити!«
Па устаде Златија дјевојка,
Она иде бегу Мустајбегу, 130
Руке шири, у чело га љуби,
Проговара Муслимбега Злата:
»А борати, мула са мешћеме,
Де ти вјенчај Злату за Мустафу,
У сто хиљад’, у сто добрих часа!«. 135
