Женидба бана Дрињанина

Од како је постала крајина
Није љеша порасла влахиња,
Ни влахиња, ни млада Туркиња,
Ни у гори пребијела вила,
Ни у Млетке бијела Латинка,
Што у оној Босни каловитој
Шћерца драга Бошњанин-Шћепана;
Лијепо јој име нађенуо,
Дивно име Ружица ђевојка;
Лијепо је бабо миловао,
Трипут више остарала мајка;
Кад се Ружа на свијет родила,
Находе јој до три дојиљице,
Дојиле је за три годинице,
Па им нађе седам чешљарица,
Чешљале је седам годиница,
Те јој плету триста плетеница;
Узгоји се лијепа ђевојка
Прије вакта и прије земана.
Кад јој било дванаест година,
Затворише цуру у одају,
Простријеше од свиле јастуке,
И са златом везене душеке,
Да не види сунца ни мјесеца
А камо ли око у јунака.
Двориле је четири робиње.
То се чудо на далеко чуло,
И љепоту чуше по свијету.
Просили је бани и краљеви,
И са мора млади џенерали,
Добра цура неће ниједнога,
Но пробира момке и јунаке.
То зачуо бане Дрињанине,
Па се шета по високој кули,
Удара се руком уз образе,
Па овако бане проговара:
"Јаох мене до Бога милога!
"Свуд ли има л’јепи ђевојака,
"А ја јунак вјерен ни ожењен;
"Идем просит’ лијепу ђевојку."
Па дозива своју стару мајку:
"О бора ти, моја мила мајко!
"Приправљај ми лака брашњеника,
"А ја идем приправит’ дорина."
Оде мјка справљат’ брашњеника,
А бане се почне азурават’:
На се меће зенђило ођело,
Све од чохе у злато кићене,
А за пасом срмајли оружје;
Добар пусат на коња турио,
Шимшир седло, сребрни јексери,
А заузда уздом позлаћеном;
На прсима удри силембета,
Ките су му скрли ибришими,
А бисером ките попуњене.
Носи мајка лаке брашњенице.
Бан окрочи бијесна дорина,
Отиште се пољем и ћенаром.
Мајка бану благослове дава.
Пролазио поља и планине,
Здраво сиђе Босни каловитој
Пред дворове Бошњанин-Шћепана,
Па улази кули у авлији.
Пред њиме су ишетале слуге,
Те му чине дову и поштење,
Па ушета у бијелу кулу,
Дочека га Бошњанин Шћепане,
Ту се Срби српски ижљубише,
Изгрлише, за здравље питаше,
Сташе пити каву и ракију.
Вечер прође, био данак дође,
Проговара Дрињанине бане:
"Господару, Бошњанине бане!
"Нит’ ме питаш, ни ја тебе кажем
"Које су ме виле донијеле
"Од мојега двора до твојега.
"Ево да ти кажем, господаре!
"Ја сам чуо, казују ми људи,
"Да т’ у двору лијеп цвијет расте,
"Док мирише, свак га бегенише;
"Кад презрене, нико га не бере;
"Утргни га, мене поклони га,
"Да будемо главни пријатељи,
"Да идемо један у другога,
"Да гинемо један за другога,
"И љубимо, за здравље питамо,
"Поклони ми шћерцу за љубовцу."
Рече ријеч Бошњанин Шћепане:
"Истина је што ти људи кажу
"Да ја имам ћерцу за удаје,
"Ко је проси, поштење наноси;
"Али да ти моје јаде кажем:
"Одвише је цура самовољна
"И многе је просце отурила;
"Ја ћу поћи на бијелу кулу,
"И упитат’ моју јединицу;
"Ак’ устије, мило би ми било
"Да такога стечем пријатеља."
Па отиде цури у одају,
И шћери је својој говорио:
"Удавај се, мила шћери моја.
"Кога чекаш, не дочекала га!
"Већ ми твоји происци додијаше,
"Попише ми винце и ракију,
"Похарчише сватовски коњици
"Из амбара жито свеколико,
"Из стогова сламу и сијено;
"Ево ти се срећа придесила
"Добар јунак од соја бољега
"Чак из Дрине бане Дрињанине,
"У Дрини га зенђилијег нема."
Када Ружа саслуша ријечи,
Поклони се до земљице црне,
Љуби баба у скут и у руку,
Па ђевојка бабу проговара:
"Дај ме, бабо, коме тебе драго!
"Каила сам ја за бана поћи,
"Е сам чула, казивали су ми,
"Да је бане јунак на крајини,
"И да има силновито благо."
Мило било Бошњанин-Шћепану,
Весо иде, те говори бану:
"Зете бане, са срећом нам било!
"Моја те је ћерца одабрала,
"Него вади бурме и прстење,
"И све друго што је за ђевојку."
Дава бане бурме и прстење,
Из њедара од злата јабуку,
А из џепа кутију дуката,
И минђуше у бисер и злато,
Златни цвијет за уво ђевојци,
А срдахце од драгог камења,
Чиме спуча на прси кошуљу;
Даре дава свадбу уговара:
"Ова свадба не за много дана
"Но за саме двије ефте дана,
"Док се вратим у богату Дрину,
"Док покупим биране сватове
"И приправим што је за весеље.
"Још те молим, тасте господаре!
"Састави ме с милом ћерцом твојом,
"Да јој видим пребијело лице,
"Е кад дођем моме мемлећету,
"Питаће ме остарала мајка,
"И сви бутум главни пријатељи,
"Је л’ ми каква лијепа ђевојка."
Инако се не мога Шћепану,
Него оде у шикли одају,
Те доведе своју јединицу.
Боже мили да је тебе вала!
Каква ’но је Ружа Шћепанова,
И какво је рухо на ђевојку!
Како креће, а како ли шеће:
Кад се крену кули низ скалине,
Тавани се чудом затресоше,
Задрмаше џами на пенџере,
А од шкрипе на ноге пашмаге
И шуштења свилених кавада,
Сва се кула из темеља крену;
Не би реко да ђевојка креће,
Него да је потрес на земљици.
Тако ишли, па до бана дошли,
И кад бане сагледа ђевојке,
Покрила се злаћеном фереџом,
Сагледа јој стаса и висину,
Ал’ не мога лице у ђевојке,
Па ђевојци бане говорио:
"О Ружице, срце из њедара!
"Ти уздигни уз лице фереџу,
"Да те видим, лице какво ти је."
Када цура подигну фереџу,
Сину лице ка на гори сунце.
Ал’ да видиш Дрињанина бана,
Моли баба да јој даре дава;
Бан сувише од злата ђердана,
Па ђевојци на грло натиче,
Те јој прекри дојке дукатима.
Ту се бане с цуром увидио,
Увиђели и бегенисали;
Оде бане двору бијеломе.
У путу га књига сустигнула
Од Ружице миле вјеренице,
У хитњи му цура књигу пише:
"Моја срећо, бане Дрињанине!
"Када станеш купити сватове,
"И кад дођеш по мене ђевојку,
"Не вод’ мање од хиљаде свата,
"На силу ме други препросио,
"Силно момче из земље незнане:
"Или ће ме силом уграбити,
"Али твоје свате дочекати."
Када бану глас и књига дође,
Удари се руком по кољену,
"Авај" рече, јунак се зарече:
"Неће други Ружу ако Бог да."
Тек што бане своме двору сиђе,
И казује остаралој мајци,
Какову је цуру испросио,
Куцну неко алком на вратима:
Младо момче из Босне поносне;
Од силнога трка уморено
А од зноја љуто убрљано,
Без изума кули утрчао,
Носи књигу, и бану је дава
Од пунице и од вјеренице,
Оваку му књигу нашарале:
"Чуј нас, бане, дочули те људи!
"Купи свате, бржај по ђевојку,
"Од хиљаде мање ђавољега,
"Љута ти се гуја натурила
"Из Поцерја Поцерац Милошу,
"На силу ти препроси ђевојку.
"Цура неће, а бабо јој неће,
"Ал’ ко јачи, његова ђевојка.
"Кад с’ оваку убрао ружицу,
"И кад цура тебе бегенише,
"Не пушти је другом да мирише,
"И не црни образ пред свијетом."
Књигу учи бане Дрињанине,
Књигу учи, а на њу се мучи,
Јад јадује, те мајци казује,
И старици проговара мајци:
"Што ћу, моја остарала мајко!
"Ђе ћу скупит’ хиљаду сватова?
"У свој Дрини ни пет стотин’ нема
"Већ нејака, стара и чобана,
"Него што ћу, ако Бога знадеш!"
Вели њему остарала мајка:
"О мој сине, Дрињанине бане!
"Од кога се јеси препануо,
"Те у глави памет изгубио?
"Ти покупи наше Дриновљане,
"Изабраћеш пуних пет стотина
"Биранога момка и јунака,
"Кој’ ће удрит’ на пушку запету,
"А од ране јаукнути неће;
"А другије скупи пет стотина,
"Пиши књигу од Леђена бану
"Да ти, сине, дође у сватове,
"И доведе три стотине свата
"По избору бољег од бољега;
"Другу пиши твојему ујаку
"Од Сибиња Сибињанин-Јанку,
"Нек ти, сине, дође у сватове,
"И доведе стотину сватова,
"То су, сине девет пунанијех;
"А десету не треба купити,
"Но позови девет Југовића,
"Јер су браћа соја јуначкога,
"Ако тебе буде до невоље,
"Они ће ти ваљат’ за стотину."
Када бане зачуо ријечи,
Љуби мајку у бијелу руку,
Па довати перо и хартију,
Кити бане књиге шаровите;
Једну шаље од Леђена бану:
"Чуј ме, бане, главни пријатељу!
"Бићеш чуо, бићеш разумио,
"У Босни сам цуру испросио
"Милу ћерцу Бошњанин-Шћепана,
"Бржај к мене у прву неђељу,
"И доведи три стотине свата
"Млада момка као ватре живе,
"Е ми други препроси ђевојку."
Другу бане књигу накитио,
Па је шаље од Сибиња Јанку:
"Мој ујаче, Сибињанин-Јанко!
"Да си брже мене у сватове,
"Да ми будеш сватски старјешина,
"И поведи стотину сватова
"Све по пушци и крвавој руци,
"И доведи твојега сестрића,
"Твог сестрића Бановић-Секула,
"И твојега брата Маријана,
"Други мене препроси ђевојку."
Двије посла, а трећу ми пише,
Те је шиље браћи Југовићим’:
"Чујте мене, девет побратима!
"Ја вас свијех зовем у сватове
"У неђељу која прва дође,
"Будите ми данас у невољи,
"Данас мени ја ћу шјутра вама,
"Други моју уграби ђевојку;
"Кумујте ми и ђеверујте ми,
"Чувајте ми образ по свијету."
Кад је тако књиге начинио,
Опреми их путем и ћенаром.
Тако стало три четири дана,
Ево бану свати са свих страна.
Дивно бане свате дочекива
По кулама и по чардацима,
Под чадорје, и по одајама,
Брзе коње у топле подруме,
Циглу једну ноћцу коначили,
Па у јутру свати уранише,
Уранише, Босни ударише,
Све по реду ђе је мјесто коме.
Кад су сишли у поље Босанско,
Нешто им се даде погледати,
Ђе се поље маглом претворило,
А кроз маглу сијевају муње,
Коњи вриште, пјевају јунаци,
А вију се по пољу барјаци.
Пуну вјетар магла се разгали,
Угледаше киту и сватове,
Међу њима на коњу ђевојку.
Бан се одмах јаду досјетио,
Па дружини својој бесједио:
"Браћо моја, кито и сватови!
"Оно с’ свати Поцерца Милоша,
"И Милош ми одведе ђевојку,
"Него боље, ако боље знате"
"Да сватове овђе дочекамо,
"И да шњима боја започнемо,
"Чини ми се нас је више свата,
"Онђе нема пуне дв’је стотине."
То зачуо сватски старјешина,
Па довати дурбин од биљура,
Развуче му до седам прешљена,
А осмога оку окрочио,
Те пребира по пољу сватове,
И упази на коњу ђевојку:
Сву фереџу сузам поквасила,
Уза њу два млада ђевера
Те је ћеше и сузе отиру;
Пред сватима Поцерац Милошу
Колико би џефердар турио,
Голу сабљу носи у рукама,
Калаузи и стражари војсци,
А поп’јева грлом бијелијем:
"О Ружице, племенито злато!
"Моје мило срце из њедара!
"Ако те је бане испросио,
"Бољи те је јунак препросио!"
Када виђе од Сибиња Јанко,
Он дружини својој бесједио:
"Чујте мене, браћо и дружино!
"Оно су ти свати од Србаља,
"Наша једна браћа соколови,
"Можемо им лако ударити,
"И сватове бутум погубити,
"Нас хиљада, а њих дв’је стотине,
"Али ћемо муках допанути,
"И брат брату крви се напити.
"Немој, браћо, ако Бога знате,
"Но хајдемо у сусрет сватов’ма,
"Да Милоша Богом братимимо,
"Зовимо га за вјенчана кума,
"Све његове свате у сватове,
"Ја ћу, браћо, пред Милош’ изићи;
"Кад чујемо џевап од Милоша,
"Ако нама цуру не поклони,
"Сваки удри, како који може,
"Свак на свога, ја ћу на Милоша."
У ријечи у којој бијаше,
Сви му свати шјету каил били,
У том Милош са сватима дође,
Пред њим Јанко на коња дотрча,
Божју му је помоћ називао:
"Божја помоћ, нови побратиме!"
Ал’ му Милош не да приступити,
Но завика из грла бијела:
"Стан’ који си, кукаће ти мајка!"
Јанко му се по имену каже,
И говори Поцерцу Милошу:
"О Милошу, Богом побратиме!
"Братимим те и капу ти скидам,
"Поклони ми на коњу ђевојку,
"Ја поклонит’ Дриновићу бану,
"Његова је од прије ђевојка;
"Зовем тебе за вјенчана кума,
"Сву ти дову и поштење давам,
"Твој стари сват у наше сватове,
"А ђевери твоји уз ђевојку,
"Барјактар ти дарива барјака,
"Првијенац пуштава првјенство,
"А војводе твоје у сватове.
"Хајдмо, брате, Дрини валовитој,
"Да пијемо, да јегленишемо.
"Здраво твоја на рамену глава,
"Ти ћеш лако другу набавити."
Слуша Милош од Сибиња Јанка,
Јунак био, јуначки прегао,
Мудар био, мудро проговара:
"Примам, Јанко, твоје побратимство!
"А бану ћу данас кумовати,
"Моје друштво у ваше сватове,
"На поклон ти лијепа ђевојка,
"Сви дарови што су уз ђевојку,
"Али не дам коња под ђевојком,
"Алали га, алал ти ђевојка."
Ту се Србљи брацки састадоше,
Изгрлише, за здравље питаше,
И двоје се свата упутише,
Двоје свата а једна ђевојка.
Боже мили на свему ти вала!
Дивно л’ их је било погледати,
Здраво сишли ка бановој кули,
Ту их бане гозбом почастио
За неђељу дана бијелијех
У весељу, игри и пјесмама.
Привјенчаше за бана Ружицу,
Кумише се и братимише се.
О Милошу, од Поцерја крило!
Чуло ти се име по свијету
По јунаштву и поштену гласу,
Као сабља твоја о појасу.